Dnevnik Invaliditeta

Iscelitelji i mantre neće izlečiti moju anksioznost zbog invaliditeta

Kako se ispostavilo, imam čitavu plejadu unutrašnjeg bola jer živim sa cerebralnom paralizom, i smisliću šta da radim s tim.
2.11.17
Ilustracija: Petra Eriksson

Kada sam odlučio da pišem dnevnik za VICE o svom mikro trolovanju koje doživljavam kao osoba sa invaliditetom, osetio sam se moćnijim.

RAZBIĆU OKNO SA SVOG SOPSTVENOG INVALIDITETA I DUBOKO ĆU ISTRAŽITI SOPSTVENU DUŠU! NEMA VIŠE POTISKIVANJA STVARI. OTVORIMO T U PANDORINU KUTIJU, BEJBE, pomislio sam.

Pazi zbog čega pišeš blog, zato što se dve kolumne kasnije ta kutija ŠIROM otvorila.

Četvrtog jula sam doživeo panični napad (vatromet u verziji mog mozga?) i nedeljama se osećao kao ludak. Bilo je kao da mi je bio pritisnut neki prekidač u mozgu. Moja anksioznost je za delić sekunde od blage postala čista desetka.

Reklame

Nije bila u pitanju anksioznost neke mlade belkinje, u stilu „Merkur je jebeno retrogradan, OMG" – svakog dana kada bih se probudio sam smesta postajao paranoičan da više nikada neću biti onaj stari, da sam poludeo, da ću da izgubim posao, prijatelje, dečka, sve. To je bilo stanje potpuno paničnog, katastrofičnog načina razmišljanja koje me je morilo u svakom trenutku, svakoga dana, uprkos tome što nije bilo zasnovano na realnosti.

Za dve nedelje sam smršao pet kila (šarmantno), nisam imao nikakav seksualni nagon (ne toliko šarmantno), i nisam mogao da spavam. Sve naznake da sam funkicionalna osoba su u trenutku netragom nestale.

Panični napadi dolaze nasumično, i ne mora ništa da ih okine, ali mislim da to sa mojima nije bio slučaj. Mislim, nisam Agata Kristi, ali mislim da je čačkanje tih demona invaliditeta prouzrokovalo ozbiljnu bol.

Ali umesto da zapravo sednem sa tim bolom i upoznam ga uz piće, odmah sam se ubacio u modus „sredi to", svojstven Devicama, isprobavši niz nju ejdž tehnika za samopomoć.

Ovaj period sam u dnevniku nazvao „samobespomoć".


09. 07. 2017.

Danas sam kod nekoliko emitera predstavljao donekle biografsku seriju, iako mi je lice bilo tupo od anksioznosti, i osećao sam se kao Neprilagođeni gej.

U jednom trenutku tokom predstavljanja sam rekao, „A znate, ovo je prvi put da ćete na televiziji gledati geja sa invaliditetom, s toga…"

Direktor me je prekinuo. „Ne bih rekao", rekao je. „Zar nisi gledao Ringera"?

Reklame

Leđa su mi se smesta ukočila. Razmenio sam pogled sa Larom, svojom saradnicom u pisanju i najboljom prijateljicom, a onda sam rekao, „O MOJ BOŽE. Da li neko radi na seriji o geju sa invaliditetom, a da mi to ne znamo? Prešli su nas"!

„A šta beše taj Ringer", pitao sam.

„Film sa Džonijem Noksvilom u glavnoj ulozi…"

U redu, dušo, smesta se zaustavi. Prema IMDb-u, Ringer je „komedija o dva momka koji odlučuju da nameste Specijalne olimpijske igra da bi otplatili dug, tako što će se jedan od njih, Stiv (Noksvil) predstaviti kao učesnik igara. Slede šale na račun mentalnih problema, kao i čitav urnebes".

Dakle, da rezimiramo: Džoni Noksvil izigrava osobu sa mentalnim problemima, sledi pravi urnebes na temu mentalnih problema, i to je primer koji rukovodilac u Holivudu navodi kao predstavljanje invaliditeta.

Jebem mu miša, o tome ne može da se napiše scenario (ali… možeš u tome da pišeš u svojoj kolumni za VICE)!

Sa predstavljanja scenarija sam otišao demoralisan i depresivan. Lara je predložila da zajedno deklamujemo mantre da bih se osećao bolje.

Pa sam i pristao na to. Počeo sam da deklamujem mantre u njenim kolima na jebenom Olimpik bulevaru, pored Pingvinovog zamrznutog jogurta, i briznuo sam u plač dok smo deklamovali „Nam-mjoho-renge-kjo". Po prvi put u četiri godine sam se osetio izuzetno zbog toga.

Od tada svakog jutra izgovaram mantre. Obožavam to. Osećam da sam pronašao lek.


12.07.2017.

Samo sam se šalio. Nema leka.

Reklame

Po prvi put u životu sam otišao na skup budista (u suštini, gomila budista iz istog okruga/komšiluka koji se okupe kod nekoga na gajbi i deklamuju mantre) i doživeo anksiozni napad. Verovatno sam prvi čovek ikad koji je doživeo panični napad na sastanku budista.

Evo o čemu se radi: El-Ej ima običaj da odgaja određenu vrstu obmanjenih kvazi glumica i glumaca koji očajnički žele da uspeju. Na tom sastanku je bilo mnogo takvih. Delovalo mi je da svi izgovaraju mantre da budu statisti u Smolvilu, iako je Smolvil ukinut pre sedam godina. Sedeći pored njih, u nastojanju da se zakačim za krhotine unutarnjeg mira, osetio sam se još luđim i usamljenijim. S toga, anksiozni napad.

Ja ne izgovaram mantre zbog svoje karijere, bejbe. Mantram za goli život!


25.07.2017

Juče sam otišao u Palms da se vidim sa jednom iseliteljkom energijom, u kraju koji se graniči sa delovima grada pod nazivom Nikako Ne Idi tamo i Jebeno Nikako Ne Idi Tamo. Stan joj je ceo bio tapaciran flekavim tepisima, a mačke su zujale unaokolo. Jedna od njih je čak i kidisala na mene! Bio sam duboko uznemiren, ali sam uspeo da se saberem.

Jedna od vežbi koje mi je pokazala: kada osetiš da te preplavljuje anksioznost, fokusiraj se na nešto oko sebe što voliš. To može da bude nešto sasvim jednostavno, na primer, neka lepa boja.

„Evo", rekla je. „Pokušaj sa ovom sobom. Šta ti se dopada od onoga što vidiš"?

Ta soba je bila ono što bi se dogodilo kada bi film Kada jaganjci utihnu opštio sa izmetom nepripitomljenih mačaka. Graničilo se sa košmarnim. Nije bilo ničega privlačnog. Rekao sam joj da mi se dopada abažur njene lampe, a ona se nasmešila.

Reklame

„Dobro je"!

Onda sam legao na njen sto, i ona je počela da radi na meni. Uglavnom se radilo o tome da me bocka, ali bilo je prijatno. Možda.

Takođe me je i neprekidno zvala Ron. Nisam se smarao time da je ispravim.


Prošlo je mesec i po od napada panike, i osećam se mnogo bolje. Ne mislim da to ima mnogo veze sa mantrama ili isceljenjem energijom, akupunkturom, i reiki tehnikom koje sam primenjivao. Mislim da to ima veze sa time što je moj period hibernacije završen, i što sam ponovo počeo da radim za televiziju. Kako se ispostavilo, kada provedeš dan u krevetu pretraživajući šamane u Guglu, to ti NE pomogne kada je anksioznost u pitanju. Za mene je spas bio u tome da guram dalje, nastavim svoj život i dnevne rituale, i shvatim da će sve biti okej.

Ipak, dok sam vodio ovaj dnevnik, naučio sam da postoji čitava plejada razne boli u meni, koju još nisam iskusio. Ta spoznaja je bila šokantna. Kako je moguće da toliko patim, a da to ne znam?

Na neki način, to ima smisla. Celog života sam samo gurao napred, napred, napred. Moja reakcija na cerebralnu paralizu i na to što su me u dvadesetoj godini udarila kola je uvek bila ta da na silu to prebrodim. Da se ne valjam u bolu. Da idem dalje. Koja trauma? Kao rezultat toga, sve sam to potiskivao.

Ali zbunjujuće je to što mi je to što sam gurao napred, napred, napred, zapravo pomoglo da postignem mnogo neverovatnih stvari. A šta tačno znači tugovati u svom bolu? Da li da legnem u krevet, pustim neku pesmu od Fajst i razmišljam o tome koliki je bedak imati cerebralnu paralizu?

Reklame

Koji je „ispravan način" da ti bude bolje? Kako da naučim da zaista zavolim i prihvatim svoj invaliditet (a samim tim i sebe?)?

Još uvek nemam odgovor. Ali ipak imam ovu kolumnu. I rešen sam da to otkrijem.

Još na VICE.com:

Ko u Srbiji zapošljava osobe sa invaliditetom

Sa čim se sve žene sa hendikepom u Srbiji suočavaju pri odlasku kod ginekologa

Kako je ići na žurke kad imaš samo jednu ruku