Fotografije slikane 27 godina prikazuju osobu koja je proživela sve
Sve fotografije iz  Autobiografije gospodice Viš 
Fotografija

Fotografije slikane 27 godina prikazuju osobu koja je proživela sve

'Autobiografija gospođice Viš' Nine Berman prati turbulentni život žene koja je preživela seksualno ropstvo, zlostavljanje i život na ulici.
15 Januar 2018, 7:00am

Nova knjiga dokumentarističke fotografkinje Nine Berman Autobiografija gospodice Viš sakuplja fotografije, pisma, crteže, delimično redigovane medicinske izveštaje i poruke njene prijateljice Kim iz perioda od 27 godina. Kim je, preživeveši dečju pornografiju i seks trefiking u Engleskoj, pobegla u Njujork samo da bi i tamo morala da se suoči sa mukama beskućništva i zavisnosti od narkotika.

Knjiga je kolaboracija između dve žene, koja prati Kimine napore da se izbori sa traumom i ispriča svoju priču. Ponekad istinski dirljiva a ponekad jeziva, knjiga ume da uznemiri svojom ispremetanom, nelinearnom naracijom. Delom publicistički dokument, delom biografija, delom nadrealistički košmarni pejzaž, knjiga Bermanove pokušava malo bolje da rasvetli životnu borbu onih kojima je u našem društvu pomoć najpotrebnija. Razgovarali smo sa Bermanovom o izazovima pretvaranja života tih ljudi u knjigu.

VICE: Prvo bih voleo da čujem kako opisuješ ovaj projekat. Ne liči ni na jednu "foto knjigu" koju sam do sada video.

Nina Berman: To je naš pokušaj da iskrojimo ovu priču, o svemu što se desilo otkako je Kim bila dete i tinejdžer, o njenom putovanju u Sjedinjene Države i o tome kako je tamo preživljavala. I kako se trudila da pronađe snagu i poverenje u sebe da se ostvari kao narator, kao umetnik. Da ispriča priču o tome kako se plašila da se poverava drugima i kako joj je savetovano da se ne poverava. O našem život kao kolaboratora, prijateljica, članova porodice... nikad nismo uspele da pronađemo prave reči da definišemo naše uloge ili naš odnos.

Znate se 27 godina i knjigu ne čine samo vaše fotografije, već i vaša međusobna komunikacija tokom tog perioda. Koliko je blizak bio stepen komunikacije između tebe i Kim prilikom stvaranja ove knjige?

Godine 2014. uzela sam sav materijal – Kimine crteže koje sam čuvala, njene dnevnike, njenu verziju sopstvene knjige koju je sama otkucala, njena pisma, moje fotografije, video i audio zapise – i odnela sam ga u Blu Mauntin Centar kod planina Adirondak, gde sam bila na rezidenciji, kako bih pokušala da nađem način da to sve sastavim. Sve sam vratila u Njujork i uzela sobu ovde [na Univerzitetu Kolumbija], a Kim i ja, kasnije i dizajner, pokušale smo da shvatimo kako se sve to uklapa zajedno. Posle smo dizajner i ja uradili prvu ruku koju smo pokazali Kim, da bismo čuli od nje šta ona misli šta tu funkcioniše a šta ne, koje slike još moramo da uradimo. Slike koje joj se ne dopadaju bili smo spremni da izbacimo, slike koje joj se dopadaju da zadržimo. Ne postoji jedna stvar za koju nismo dobili odobrenje od nje.

To je jedan veoma neobičan projekat – a čitao sam i ranije intervjue s tobom u kojima si govorila da nerado trpaš sopstveni rad u fioke, kako ne želiš za sebe da kažeš da si "novinarka" ili da si "umetnica". Kad bi bila prisiljena da opišeš svoj rad na ovoj knjizi, šta bi rekla da je bila tvoja uloga?

Rekla bih da sam koautor. U mnogim pogledima, bilo je na meni da shvatim na koje aspekte Kimine ličnosti i borbe želim da se usredsredim. Lako sam mogla da sastavim čitavu jednu knjigu samo od stvari koje govori o drogama.

"Nikad nisam planirala da to bude knjiga. To je bio samo moj život. Nikad nisam sanjala o tome da to iznesem u javnost."

Nešto od toga je urnebesno, uvrnuto, nesvakidašnje… ali sam odlučila da ne želim to da radim na taj način. Ono što me je oduvek oduševljavalo u vezi s njom jeste t0 da je uvek bila jedna promućurna i saosećajna osoba. Tako da sam se trudila da pronađem te niti i mislim da je to jedan od iznenađujućih aspekata knjige.

U kom trenutku u tih 27 godina si počela da misliš da bi ovo trebao da postane knjiga? Nikad nisam planirala da to bude knjiga. To je bio samo moj život. Nikad nisam sanjala o tome da to iznesem u javnost. Moj bivši izdavač bio je Troli Buks, osnovao ga je Italijan po imenu Điđi Đanuci. On je došao jednom u moj stan – bilo je to verovatno negde 2011. godine – a ja sam mu ispričala za Kim i pokazala mu neke njene crteže. I on ju je upoznao i posle toga mi je rekao da ovu knjigu naprosto moramo da uradimo. On je bio prvi koji mi je uopšte usadio tu ideju u glavu. Potom je on umro i ja posle toga zaista više nisam želela da mislim o tome.

Ali onda kad sam dobila rezidenciju u Blu Mauntin Centru morala sam da razmislim o tome šta želim tamo da radim. Pozvala sam ljude koji su takođe bili prisutni da pogledaju radove. Bili su to akademici, slikari, filmadžije, pisci – gotovo sve žene – i one su me ohrabrile da počnem da razmišljam o tome da rad izvan mog iskustva ima svoju vrednost. Tad je to stvarno krenulo.

Da li si na umu imala neki drugi projekat ili knjigu kad si počinjala da razmišljaš o knjizi? Misliš li da se uklapa u tradiciju sličnih radova?

Mislim da su na mene zapravo prilično velik uticaj izvršili neki događaji koje je u to vreme u Njujorku organizovala Magnum Fondacija pod imenom "Proširena fotografija". Dovodila bih svoje studente na te događaje, a oni su gledali na koje sve načine fotografi kombinuju fotografije sa tekstovima i radove koje su objavili sami subjekti. Odrasla sam kao fotograf i suština je uvek bila u slici. Mislim, sada to zvuči čudno – ali te radionice su bile prvi put da sam to pomislila – ovo bi zapravo moglo da bude nešto više od samih fotki.

Naravno, bili su tu i neki radovi Vendi Evald iz vremena kad je od dece tražila da crtaju ili pišu po fotografijama ili rad Džima Goldberga Raised by Wolves, ali ne doživljavam ih kao direktnu vezu. Ovih dana je, međutim, gotovo normalno za knjige fotografija da budu više od isključivo fotki. Ovih dana često ne gledate knjigu, već je čitate. Ovo neće biti knjiga za ljude koji samo žele da gledaju sjajne fotografije. Ovo je knjiga za one koji žele da vide kako se fotografije povezuju sa širom pričom.

Knjiga se bavi gomilom veoma osetljivih pitanja – seksualno zlostavljanje, mentalno zdravlje, suicidalno ponašanje, zavisnost od narkotika i nesposobnost policije. Kako si se nosila sa tom stranom sadržaja? Prvenstveno što se tiče odgovornosti u pristupu a onda i u smislu verifikacije, i tome slično.

Bilo je mnogo materijala koji nije završio u knjizi – gomile i gomile toga. Gomile crteža koji su bili suviše uznemirujući da bi bili uvršćeni. Postoje stvari za koje sam sigurna da su istinite do te mere da sam mogla da stavim svoje ime na knjigu znajući da ću je braniti i tumačiti kad izađe u svet. Ali trebalo mi je stvarno dugo vremena da stignem do te tačke. Takođe, deo mene je mislio: Ne moram da znam detalje svih tih događaja. Moje razmišljanje se strašno menjalo tokom vremena, ne samo po pitanju knjige, već po pitanju Kimine priče uopšte.

Dugo sam želela da angažujem istraživačkog novinara u Engleskoj da pokuša da razluči šta od toga može da se potvrdi, a onda kad sam se vratila u Englesku da snimam fotografije izvukla sam gomilu informacija iz Kim i mogla da verifikujem veći deo kod nekih od njenih bivših psihijatara. I uvek je bila u pravu, u slučaju svega što sam proverila – uvek je bila u pravu. I onda sam počela da se pitam: zašto uopšte dovodim u pitanje tu priču?

Knjiga je struktuirana tako da ako je pročitate celu, shvatićete u šta ja verujem, a u šta ona veruje. Takođe, mislim da je na čitaocu da odluči kako želi da doživi te dokumente. Neko bi mogao da kaže: "Oh, pa možda je lagala." E, pa možda i jeste. Na čitaocu je da donese taj sud. Ali želeli smo da pokušamo da rekonstruišemo jedan život, a možda i da pomognemo ljudima da razumeju zašto bi neka osoba mogla da spava na ulici. Zašto bi neko čitav život mogao da ima problem sa zavisnošću. A to su pitanja koja ljudi retko postavljaju. Danas postoji neverovatna neosetljivost na ta pitanja a svakako je jedan od ciljeva knjige bio da se zapitate kad sretnete takvu osobu u podzemnoj železnici! Svako ima neku svoju priču kako je tamo dospeo.

Bilo je na mnoge načine zastrašujuće za mene da izdam ovu knjigu, jer ona se mnogo razlikuje od mojih pređašnjih radova. Zato mi je bila potrebna ta grupa ljudi na rezidenciji, da mi kažu da sam na pravom putu. Takođe sam predstavila knjigu pre nego što je otišla u štampu u Centru za dokumentarne studije Univerziteta Djuk, pred oko 15 ili 20 ljudi, a nakon svega mi je jedna žena prišla i rekla: "Moja majka je Kim, ali moja majka nije preživela". I kad je videla knjigu, bolje je razumela svoju majku nego pre. To mi je potvrdilo da knjiga ima dodatu vrednost i da je od javnog značaja. Postoji nešto u njoj, bez obzira na to da li ste i sami preživeli seksualno nasilje ili ne, na osnovu čega mnogi ljudi mogu da se pronađu u njoj. Naročito u ovom trenutku kad žene pronalaze snagu da izađu u javnost.

Koliko su te brinule optužbe za eksploataciju? Radar ljudi za eksploataciju postaje, mislim, osetljiviji kad je projekat usredsređen samo na jednu osobu.

Brinulo me je milion stvari. Brinula sam se da nemam dovoljno optimističnih slika i pokušala sam da uvrstim neke koje su tonski drugačije, ali to nije funkcionisalo. Takođe, tokom intenzivnog perioda snimanja u poslednjih nekoliko godina, Kim je bila ruina. A ja sam bila nervozna zato što sam u maju prošle godine pisala nešto za Njujork Tajms o fotografisanju seksualnog nasilja i zalagala se za drugačiji pristup – govoreći o projektu koji sam uradila fotografišući dokaze uz čiju pomoć su počinioci osuđivani na zatvorske kazne. Ja sam se zalagala za to da se ne usredsređujemo na žrtvu...

A onda si objavila čitavu knjigu o jednoj jedinoj žrtvi seksualnog nasilja…

Tačno tako. Naravno da sam pomislila: kako će to da mi prođe? Ali jedan od razloga zbog kog sam uradila taj tekst o dokazima bio je zato što sam lično bila veoma besna što Kimin počinilac nikad nije izveden pred lice pravde. Želela sam pobliže da proučim te slučajeve. Brinula sam se da će me ljudi prozvati za to, da. Mislim da je dubinsko čitanje tekstova i istraga veoma drugačija nego kad neko samo ode u neki burdelj u, na primer, Kalkuti, i uperi svoju kameru u tinejdžerku koja nudi seks za novac. Iz nekog razloga, američka štampa voli da radi članke o mladim seksualnim robovima širom sveta, a imaju ovu ženu ovde pred nosom. Usudila bih se da ustvrdim da je polovina žena koje žive na ulicama Njujorka iskorišćeno u neke svrhe. Dakle, nisam još dobila tu kritiku, ali mogla bi da se pojavi.

Nakon 27 godina, kako si prelomila da je sad došlo vreme da se projekat proglasi završenim i da se napravi knjiga?

Kim i ja smo mnogo razgovarale o tome. Kako ćemo završiti knjigu? I šalile smo se da će ona ili umreti ili nabaviti psa. Ništa od toga se nije desilo. Kad sam završila snimanje, zaista nisam očekivala da će ona preživeti do kraja izdavačkog procesa. Ali kad smo potpisali ugovor, našla je sebi smeštaj i postala stabilnija. Ostale smo pri tome da izdamo knjigu ali nismo imale ideju za kraj. I zapravo – mislila sam da ako bude imale čist kraj, to će delovati lažno.

Knjiga se zaista završava dvosmisleno. Nisam bio do kraja siguran da li je Kim još živa u vreme štampanja knjige ili ne. Zbog čega ste knjigu ostavile toliko otvorenom za razna tumačenja?

Ne postoji kraj. Vraćate se, na kraju knjige, u njenu mladost u Londonu. To je fotografija koju sam oduvek obožavala. Nisam želela da se završi eksplicitno jer život nije takav. Možda u romanu ili filmu na kraju postoji nekakvo konkretno razrešenje. U knjizi nema razrešenja sem činjenice da je priča ispričana i da sad postoji knjiga o njoj.

Autobiografija gospođice Viš je u prodaji.

JOŠ NA VICE:

Smoreni muškarci u šopingu u beogradskom tržnom centru

Najbolje kreacije Azedina Alaje

Ludačke fotke Njujorka zbog kojih ćete se osetiti kao pravi, pravcati džin