Homofobna, rasistička sekta koja tuče decu i ima lanac idiličnih restorana

Sekte su oduvek bile dobre u zgrtanju para. Generalno gledano, to postižu tako što primoravaju svoje članove da im predaju ogromne količine novca i sve što poseduju. Ali neke grupe se prosto trude više od drugih. FLDS je varao preko markica za hranu. Narodni hram je prodavao suvenire. Članovi Rajskih vrata su pravili sajtove.

Ali jedna sekta, Dvanaest plemena (koji, mora da se napomene, odbija "etiketu sekte") ima relativno prost izvor dodatnih prihoda: vlasnik je i vodi dvadesetak restorana. Ovih lokala, poznatih pod raznim imenima, ima u Sjedinjenim Državama, Velikoj Britaniji, Kanadi, Španiji i Australiji. Kao i njihovi restorani, organizacija se raširila po čitavom svetu. Članovi žive u komunama na farmama i odriču se mnogih luksuza savremenog sveta, kao što su televizija, radio i novine. Dvanaest plemena se identifikuju kao hrišćani, ali podržava gnusnu praksu kao što je segregacija (tvrde da multikulturalizam "prosto nije razuman"), mizoginija (smatraju da su žene "stvorene da bi upotpunile muškarca") i vrlo sumnjivo ponašanje prema deci (našli su se u središtu kontroverzi i u vezi sa fizičkim kažnjavanjem dece i prisilnim radom maloletnika).

Ali nisam znala ništa od ovoga pre nego što sam odlučila da provedem dan radeći preko interneta u dva restorana Dvanaest plemena najbližih mojoj kući, oba u okrugu San Dijego. Odlučila sam da ih ne istražujem pre nego što ih posetim kako bih mogla da ih doživim očima prosečnog mušterije i budem otvorena prema bilo kakvoj indoktrinaciji kojoj bi mogli da me izlože.

I sve što sam u tom času znala o Dvanaest plemena bilo je da su u amiškom fazonu i da su možda upleteni u nekakav skandal u vezi sa prisilnim radom maloletnika, i nešto u vezi sa rasizmom u prošlosti za šta današnji članovi obojene kože tvrde da više ne predstavlja problem. U glavi, međutim, nisam imala nikakvu jasnu predstavu o tome.

Prvi restoran koji sam posetila nalazio se u gradiću po imenu Veli Senter, nekih 150 kilometara južno od Los Anđelesa.

Bio je predivan i to na način za koji nisam znala da ovaj deo Kalifornije uopšte može da bude. Da bih stigla do restorana, vozila sam kilometrima vetrovitim drumovima kroz kanjone, pored bujnih zelenih polja, stada krava i potočića koji su bukvalno žuborili. Kad sam stigla do restorana, i on je bio prelep. Kućica u preriji, onako kako bi je naslikao Tomas Kinkejd.

Atmosfera mesta bila je upravo ono što bi vam prvo palo na pamet kad bih vas zamolila da opišete restoran u vlasništvu neke sekte: organsko povrće, duge kose, veganski kolačići, psihodelične slike, biljni čajevi i velik izbor domaćih proizvoda za negu kože. Bila je tu i starinska peć, i mnogo kože i recikliranog drveta. Načula sam u dva odvojena razgovora da ga mušterije porede sa Okrugom iz Gospodara prstenova.

I osoblje je bilo tačno onakvo kakvo biste očekivali: prelepo, sa dugom sjajnom kosom i ispraznim, nasmejanim licima. Sve je odavalo utisak Rajnišija (pre faze otrovane salse i drogiranih beskućnika). Čak je možda bilo previše očigledno. Kao skeč Mad TV-a na temu sekti.

Naručila sam vegetarijanski burger, kafu i sok od grejpfruta. Sve je bilo maltene nemoguće ukusno. Burger je bio jedan od najboljih vegetarijanskih burgera koje sam u životu probala.

Drugi restoran koji sam posetila bio je dvadesetak kilometara dalje, u Visti. Bio je veoma sličan, osim što je bio veći, smešten u naseljeniji kraj i ljudi koji su tamo radili komunicirali su među sobom koristeći one voki-tokije koji se stavljaju na uši kao negativci u Matriksu.

Oba mesta bila su prilično dobro posećena, sa tipičnom dnevnom klijentelom usred radne nedelje. Nekoliko policajaca, par poslovnih sastanaka, neki ljudi koji su delovali kao da su deo crkvene grupe. Upravo ona vrsta atmosfere koju biste očekivali od relativno popularnog restorana koji nije u vlasništvu neke sekte.

Iako sam očekivala da ću biti izbombardovana njihovim uverenjima, nijedan od restorana nije bio u fazonu ispiranja mozga. Bilo je besplatnih pamfleta Dvanaest plemena i njihovih novina razasutih po obe lokacije, ali ih je bilo lako ignorisati kao da su leci za neki koncert, ili plakati koji oglašavaju nestalu mačku, ili bilo koji drugi komad papira kakav biste videli u nekom običnom kafiću.

Tokom osam sati koje sam u zbiru provela u oba restorana, osoblje nijednom samo od sebe nije pomenulo svoja uverenja.

Toliko sam bila očajna za ispiranjem mozga da sam u jednom trenutku čak sama pokušala da ga podstaknem. Jelovnik u oba restorana sadržao je na početku napomena koja je glasila: “Služimo voće duše… Zašto ga ne biste zatražili?” I ja sam ga onda zatražila.

“To je… ovaj… zato što smo mi i komuna, jer mi ne služimo samo hranu? Mi služimo i malo duše?”, rekao je moj konobar pre nego što se užurbamo udaljio.

Odlučila sam da malo začitam njihov besplatni materijal.

Tu sam saznala da je cilj komuna Dvanaest plemena da rekonstruišu crkvu onako kako je opisana u Delima apostolskim. Oni vole ljubav, decu, deljenje i zajedništvo, objašnjeno je u propratnoj literaturi. Ne vole tehnologiju, sebičnost, droge ili da ih se etiketira kao sekta (što su opisali kao “nešto slično lovu na veštice u Salemu”).

Stranice su bile ispunjene fotografijama nasmejanih ljudi svih rasa koji guraju kolica puna jabuka, hrane jariće ili plešu u prirodi držeći se za ruke. U skladu sa estetikom hipi kultova iz sedamdesetih, pominjali su se The Grateful Dead, Timoti Liri, Džoan Baez i Hajt-Ešberi.

Na osnovu onoga što sam tamo videla, moj celokupni utisak bio je da je ovo jedna prilično iskulirana sekta kojoj ne bih oklevala da pristupim kad bih se ložila na pristupanje sektama. Takođe, njihova ideologija nečim čudom proizvodi neverovatne vegetarijanske burgere.

Ali kad sam stigla kući, izguglala sam ih.

Čini se da je slika koju restorani predstavljaju o sebi UMNOGOME ulepšana.

Njihov stav prema rasama mnogo je ekstremniji nego što ga predstavljaju — dobar prvi nagoveštaj jeste to da je pitanje “da li ste rasisti?” uvršteno u odeljak FAQ na njihovoj Internet stranici.

“Realnost je da crnci rade na odgovornim položajima u svim aspektima naših komuna”, glasi njihov odgovor. “Postoje crne starešine, crni apostoli, crni šefovi domaćinstava, crni učitelji, baš kao i beli. Rasa nije, niti je ikad bila, problem u Dvanaest plemena.”

Što je pomalo u suprotnosti sa drugim delovima sajta. Na primer, kao u delu gde objašnjavaju da su za segregaciju zato što “multikulturalizam povećava stopu ubistava, zločina i predrasuda.” Ili u delu gde kažu da su političari koji “smeštaju rase u isti koš vesnici antihrista”.

Žene nisu predstavljene u mnogo pozitivnijem svetlu od mešanja rasa. Od njih se očekuje da se povinuju autoritetu svim muškim članovima zajednice i ne smeju “da odbiju muškarca kad ima fizičke potrebe”. Feminizam, smatra Dvanaest plemena, vodi u neverstvo i homoseksualizam, a žene moraju da stanu uz svoje muževe čak i kad su fizički zlostavljane.

Nemački novinar sa kanala RTL 2013. godine tajno se infiltrirao u grupu Dvanaest plemena u Bavarskoj. On je izvestio da su deca buđena u pet izjutra na sat vremena molitve i prisiljavana da ostatak dana provode radeći teške poslove na farmi. Sakupio je 50 video snimaka kako se deca tuku. “Normalno je da se deca tuku svaki dan”, rekao mu je jedan bivši član Dvanaest plemena.

Novinar koji se godinu dana kasnije tajno infiltrirao u grupu Dvanaest plemena u Vinipegu, u Kanadi, nije video da se deca tuku, ali je izvestio da je video dvadesetak štapova na imanju grupe za koje veruje da su korišćeni za premlaćivanje dece.

“Mi znamo da neki ljudi smatraju ovaj aspekt našeg života kontroverznim”, piše grupa o mlaćenju na svom sajtu. “Ali uverili smo se iz ličnog iskustva da disciplina sprečava da dete postane zlo i da ne poštuje autoritet.”’

Nećete se iznenaditi kad budete čuli da nešto posebno ne mirišu ni gejeve. Na sajtu homoseksualnost zovu “velikim zlom” i kažu da će ona “dovesti samo do bede i uništenja”. Takođe su uporedili gejeve sa psima, napisavši da je “pas” zapravo “jedino ime kojim na pravdi Boga ti ljudi mogu da se nazovu, jer su se ponizili do najniže od svih vrsta, pasa.” Što zvuči nepotrebno zlobno i prema gejevima, i prema psima.

Sasvim sigurno nećete biti iznenađeni da se protive abortusu. I verovatno ćete biti samo malo iznenađeni kad čujete da su protiv kontracepcije, razvoda i da svojim članovima ne dozvoljavaju da imaju televizore, radio aparate ili čitaju novine. Možda ćete, međutim, biti ipak malo iznenađeni kad čujete da su protiv toga da se deca igraju, da žene nose kratku kosu i da se uzimaju lekovi protiv bolova tokom porođaja.

Nakon što sam provela čitav dan u njihovima lokalima, nisam naišla ni na šta od ovoga. Ne samo na stvari o zlostavljanju dece koje grupa očigledno ne želi da dospeju u javnost, već i osnovna uverenja Dvanaest plemena o seksualnosti, ženama i manjinama. Zapitala sam se da li je možda uložen određeni trud da se sakriju ta uverenja od njihovih mušterija.

Pozvala sam Jelou Deli u Visti i to pitanje postavila direktno jednom od njihovih službenika, čoveku koji se predstavio kao Džejkob Franks. On mi je rekao da se, iako je svestan da neki ljudi smatraju da su uverenja Dvanaest plemena problematična, oni ne trude da ih sakriju. "Mislim da živimo i govorimo prilično otvoreno o onome u šta verujemo", rekao je on. "Što se tiče onoga što osećam u svom srcu, i ono što pouzdano znam, to je da mi volimo ljude. Svako ljudsko biće. Nije bitno ko su ili šta su uradili, niti bilo šta drugo. Bili bismo slobodni da izrazimo ono što osećamo u srcu kad bi mušterija došla i postavila konkretno pitanje šta mislimo ili u šta verujemo."

On mi je rekao i da sav novac koji restoran zaradi odlazi na finansiranje Dvanaest plemena i njihovih aktivnosti.

Zbog čega se… baš ne osećam sjajno. Ako, dakle, želite vegetarijanski burger i da finansijski potpomognete homofobiju, segregaciju, mlaćenje dece i potčinjavanje žena, onda bih vam od srca preporučila ovo mesto. Svi ostali bolje posetite Čizkejk Fektori. Njihov vegetarijanski burger je bolji nego što mislite.

Pratite Džejmi Li Kertis Tejt na Instagramu.