Iskoristila sam priliku da psihoterapeutu postavim 10 pitanja koja nisam imala kome da postavim

Ne znam zašto nikada nisam išla kod psihoterapeuta. Svakako da mi je u jednom momentu odrastanja, možda najviše u srednjoj školi ta vrsta razgovora, pronalaska i buđenja samosvesti bila potrebna. Verujem da smo se svi ponekad osetili slabo, nemoćno ili makar željno određenih odgovora.

Možda ste pomislili da ste ludi, da ste ego manijak ili vam nikada nije bilo jasno zašto nemate samopouzdanje za stvari koje ste radili više puta u životu. Retki su imali tu sreću da nisu bili prevareni ili su nekoga prevarili. Kao mlađa više puta sam čula rečenicu "ja nisam emotivan ili emotivna“, verovala sam u to i zaista se divila ljudima koji nikada nisu „patili“ zbog tuđih mišljenja. I danas ne znam da kažem NE za stvari koje ne želim uvek da uradim, onaj čuveni osećaj griže savesti uglavnom me zbuni pa sopstvene želje i potrebe stavim u senku tuđih. Nešto bez čega ovo vreme definitivno ne zna da živi jeste opsednutost uspehom, brzinom i rezultatima, a često nam dodatno otežava to što su očekivanja naših roditelja veća od naših sopstvenih. Ko je onda kriv za neuspeh? Uvek je bilo lakše da se upire prstom u druge nego u sebe, prihvatanje odgovornosti kažu jeste deo odrastanja, a nama se čini da je naša sve manja. Čija je odgovornost da nam da odgovore na sva ova pitanja? Da li ste ikada razgovarali o problemima sa nekim ko nisu vaša porodica ili prijatelji ili živimo i dalje u takvom vremenu da se osoba koja ide kod psihoterapeuta smatra ludom? Zato je moje prvo pitanje na prvoj “mini terapiji” sa psihoterapeutkinjom Bojanom Marković Vuletić bilo:

Kako da znam da nisam lud/luda?

- Kada se ljudi susretnu sa sopstvenim krizama onda to dođe kao pitanje koje jeste bitno. Kada nismo zdravi, kada imamo nekih mentalnih i duševnih poremećaja onda to znači da mi zapravo imamo određene slabosti po pitanju toga kako reagujemo i šta osećamo i to se naravno odražava na druge aspekte našeg života. To je vrlo jednostavna stvar, ako ne možemo da budemo dovoljno adaptirani i dovoljno funkcionalni u svetu koji nas okružuje postoji velika verovatnoća da imamo neku vrstu oslabljenih kapaciteta u ovom trenutku. Ono što je jako bitno jeste da kada se bavimo nekim problemom, kada se klijenti jave za neku vrstu pomoći ne posmatramo samo njihovo trenutno stanje, već da pratimo istoriju toga kakve su bile okolnosti u njegovom/njenom životu koje su sada dovele do tog stanja. Pitanje je kakve mi to imamo misli, koliko su one česte, koliko nas sprečavaju da mi uopšte funkcionišemo. Dosta je različito da li su to neke opsesivne misli, da li su to neke prisilne misli ili smo samo zabrinuti previše pa nam to stvara neki osećaj anksioznosti ili uznemirenja da opet ne funkcionišemo dobro. Kada naši mehanizmi oslabe verovatno kreću da se javljaju neke vrste poremećaja ali ne možemo reći da zato što smo zabrinuti ili smo pod stresom da smo svi sa nekim mentalnim poremećajem.

Zašto mladi osećaju nelagodu da se obrate psihoterapeutu ili psihologu?

- Ja verujem da je sa jedne strane taj osećaj nelagode ne zbog samog dolaska na terapiju već zbog ugledavanja sebe u nekom svetlu istine. Sa druge strane apsolutno nema razloga ni za kakav strah jer sve na čemu želite da radite ako imate preko puta sebe odgovornu osobu vi radite u onoj meri i na onaj način koji je za vas dobar i prihvatljiv. Terapija treba da bude neka vrsta upoznavanja sebe i podrška, a ne bilo kakvo rasturanje čoveka po elementima i ponovno sastavljanje. Mi se kroz terapiju potrudimo da zajedno proširimo neku sliku o nama, o odnosima koje kreiramo, o zadacima koje postavljamo pred sebe, o snovima koje imamo ili o emocijama koje osećamo. Postoje ljudi koji nemaju nikakve „poremećaje“ ali dolaze da sebe dodatno upoznaju, sagledaju, unaprede i idu kroz život ispunjeniji.

Sada kada znamo da nismo ludi ukoliko se obratimo psihoterapeutu, iskoristila sam priliku da pitam neka od pitanja za koja su mi mladi rekli da ih najviše zanimaju, a koja verovatno ne bismo samoinicijativno postavili.

Zašto nemamo samopouzdanja za stvari koje smo radili više puta u životu?

- Vrlo je bitno postaviti pitanje kakvo je nama iskustvo ostalo kada smo nešto prethodni put radili, možda smo razvili neki dodatni osećaj straha ili stida, toga da nismo adekvatni ili dovoljno podržani. Mi se zapravo najčešće fokusiramo na nešto što nije valjalo i ostajemo sa osećajem koji nije za nas hranljiv - na primer ako si ti sada na sceni i ako si završila svoj nastup i dvadesetoro ljudi ti kaže kako si bila fenomenalna, a ti si konstatovala jedan komentar ili pogled koji nije bio kako treba ti ćeš se na njega fokusirati. Zato je vrlo bitno kada radimo nešto što volimo da se otvorimo za neka druga mišljenja i tu drugu podršku koja do nas stiže, da negujemo tu vrstu razmene koja je za nas pozitivna i hranljiva, a ne samo fokus na onog ko nije bio zadovoljan i onda se uvek toga setimo kada naredni put treba nešto da uradimo ili izađemo na scenu.

Zašto nam je toliko važno da se svidimo drugima?

- Vrlo nam je važno zato što smo mi socijalna bića i zato što čovek funkcioniše u okviru grupe i u odnosu na to nije dobro da bude sam, ta neka potpuna izolacija ne bi bila ni zdrava ni izdrživa za bilo koga od nas. Mi se ogledamo u očima drugih i nama je vrlo bitno njihovo mišljenje, a ono što je tada jako važno jeste da napravimo neku vrstu prioriteta i hijerarhije ko su nam značajni drugi, odnosno čije mišljenje mi zaista respektujemo i uvažavamo. Kada bismo se oslonili na mišljenje bilo koga onda je velika šansa da nikada ne bismo bili zadovoljni onim što želimo da čujemo i vidimo. Mi možda nekim ljudima ili događajima dajemo mnogo veću moć nego što im ona zapravo pripada. Treba da znamo da su neki negativni komentari drugih odraz njihovih slabosti, a ne neke konstruktivne kritike. Kada posmatramo stvari na taj način onda i ne može toliko da nas boli. Imaš jednu situaciju gde možeš da budeš autentičan i nekome se dopadaš, a nekom opet ne i imaš drugu situaciju gde se trudiš da ne budeš autentičan i opet ćeš se nekome dopasti, a nekome nećeš. Mislim da je onda svakako jednostavnije da budeš ono što jesi. Potpuno je u redu da prihvatimo to da ni po čemu ne moramo da budemo posebni jer smo svakako posebni sami po sebi, tako da je zapravo i biti običan jedna od najvećih vrlina i potpuno okej.

Kako da naučimo da kažemo NE?

- Ja ne mislim da je problem da se kaže ne, mislim da je problem ono što ostane posle izgovorenog ne, a to je taj osećaj nelagode ili krivice. Vrlo je bitno da mi znamo da izgovoreno NE u tom trenutku ne znači - ja tebe više ne volim, nije me više briga za tebe ili ne želim više ništa da ti učinim. To znači da u ovom trenutku u ovim okolnostima ja nešto ne mogu ili neću. Kada sebi objasnimo da mi ne odustajemo od nekog odnosa, osobe ili pomoći mi onda više nemamo toliki osećaj krivice zato što smo nekoga odbili. Bitno je samo da proverimo sami sa sobom sa kojim smo mi odgovorom više u redu i da shvatimo da to nije stvar primoravanja „E ja imam obavezu da odem sa njom zato što tako treba da bude, a baš me briga šta ja to želim.“ Ako zanemarimo svoje potrebe i samo se bavimo obavezama ili potrebama drugih onda naše unutarnje biće trpi jer nije dobilo ona elementarna zadovoljenja koja su mu potrebna.

Kako se osloboditi od pritiska roditelja i okruženja da moramo uspeti u životu­­?

- To je povezano sa pitanjem uspeha i neuspeha i traganjem samim za sobom. Ako smo mi dovoljno povezani sa onim šta su naše potrebe i šta mi želimo da budemo onda će ta vrsta sigurnosti u nama postaviti vrlo jasnu granicu šta je pritisak od strane drugih. Ako smo mi nesigurni i ne znamo ni gde bismo ni šta bismo, onda dobijamo mnogo tih inputa kako bi nešto trebalo da bude, šta je standard, kako nešto moraš. Na kraju ako se tome pustimo velika je šansa da nažalost nećemo zadovoljiti pre svega sebe, a možda ćemo ispuniti očekivanja drugih. Vrlo je tu bitno povezivanje sa tim šta jeste naša istinska, pokretačka potreba, ne potreba za tim da ležim i spavam zauvek, gledam filmove i malo šetam nego neka naša strast, nešto na šta bismo trošili vreme, ljudi sa kojima bismo se okružili e tada zaista nema toliko prostora za to da nam neko drugi daje instrukcije. Mi moramo da odustanemo uopšte od tog perfekcionizma i od ideje da ćemo biti savršena bića. Mi nekako moramo biti svesniji da ćemo mnogo puta uspeti i biti odlični, a mnogo puta napraviti ozbiljan faul i pogrešiti. I kada nekako prihvatimo da je upravo to sastavnim deo života, to ustajanje padanje i kretanje to znači da smo zdravi i to je najveći pokazatelj toga da se mi sa životom dobro nosimo.

- Kako da ne okrivljujemo druge za svoj neuspeh?

Postoje različite okolnosti koje često umeju da budu nepravedne i prosto nisu podržavajuće za sve ljude koji se bore, trude i rade. Nije samo stvar odluke i vežbanja već i rada na sebi, dodatnih životnih okolnosti i podrške. Mi uvek treba sebe da pitamo kada je neuspeh u pitanju - kako sam ja doprineo ovome, mnogo više nego šta se sve to urotilo protiv mene. Ako smo mi dovoljno fer prema sebi i dovoljno sagledamo naš deo polja onda verovatno dobijamo odgovor zašto nešto nije ispalo onako kako smo se mi nadali. Ali sa druge strane ne možemo da izuzmemo taj faktor da nažalost način na koji smo odrastali, gde smo živeli, socijalne, kulturne i ekonomske okolnosti doprinose tome da mnogi ljudi ne uspevaju da ostvare sve svoje kapacitete i talente, a da za to zapravo nisu krivi.

- Da li prevariti nekoga znači da smo nemoralna osoba?

U ovom pitanju je interesantno šta neko uopšte podrazumeva pod vezom i šta je za koga sve moralno. Mi znamo šta su globalno moralna načela ali je pitanje da li se mi svi toga držimo i da li je to deo neke naše prirode koju smo prihvatili. Pitanje je šta jesu nečije vrednosti sa kojima funkcioniše i šta sve danas ljudi smatraju time šta čini njihovu vezu, koja vrsta poverenja i granice je kod njih postavljena kao njihova normalnost. Nikada jedan partner nije kriv, u partnerskom odnosu mi jesmo partneri mi kreiramo neke odnose zajedno i on je dobar ili loš u odnosu na to koliko mi zajedno radimo na tome.

- Kako da znamo da li treba oprostiti prevaru­?

- Postoje ljudi koji su vrlo sposobni da prevaru zaista oproste i nastave da žive vrlo lep partnerski život jer tu vrstu partnerske krize iskoriste da se dodatno povežu, osnaže i ojačaju. Postoje ljudi koji to nikako ne mogu da prevaziđu iz raznih razloga. Možemo da kažemo da smo spremni da oprostimo prevaru ukoliko iskustvo koje se desilo ne projektujemo na naš budući odnos, ako uspevamo da nešto prevaziđemo ali ne i zaboravimo. Ne radi se samo o odnosu sa tim partnerom tu se radi i o nekim narednim vezama na koje možemo da prenesemo neku vrstu nelagode i straha.

- Da li postoji neko ko nije emotivna osoba?

- Ja ne znam ni jednu osobu koja nije emotivna, što ne znači da ne postoji u svetu. Postoje ljudi koji su zbog raznoraznih životni okolnosti, loših iskustava i različitih događaja verovatno podigli svoje bedeme mnogo više nego što je to realno i potrebno. Oni misle da tako što se drže podalje od emocije i kontakta štite sebe i zato deluju kao da su hladni i čini nam se da su previše na distanci. Oni najčešće i jesu na distanci zato što ih je život „naučio“ da je tako bezbednije, ali u svakome od nas je jako mnogo emocija i nije sramota biti ni tužan ni ljut ni besan, samo je vrlo bitno da učimo kroz život kako da ih adekvatno ispoljimo.

Koliko je pomisao na suicid opasna za individuu?

- Pomisao na suicid zapravo vodi ka tome da je nama potrebna pomoć. Ako je to na nivou svakodnevnih pomisli, da to apsolutno znači da je opasno i treba da se potraži pomoć. Ako mi kažemo da svaki dan na to pomišljamo to znači da živimo u takvoj vrsti tenzije da je nama potrebna pomoć. To nije stvar toga da imamo krizu, pa smo razmišljali šta bi bilo da mene nema to je jedno, a drugo je kada vi svaki dan bivate u tom prostoru razmišljanja. Mnogo je bitno kakve su okolnosti neku osobu dovele do toga da na to misli intenzivno, to je velika razlika. Generalno svaki pokušaj suicida je zapravo poziv u pomoć tako da je vrlo bitno da ako neko ima takve misli i razvijanje scenarija na tu temu ili nešto slično da apsolutno treba da potraži pomoć. Ne možemo nekome reći nema veze što ti tako misliš eto svi misle to ponekad, to je toliko individualna stvar koja zahteva ozbiljno bavljenje da neko kad prepoznaje to kao svoje stanje apsolutno treba da potraži podršku gde bi to prevazišao.

Kako „ne živeti od prošlosti“?

- Vrlo je bitno od koje prošlosti se mi zapravo rastajemo, koga mi to ostavljamo ili ko je ostavljen. Mi treba da se otvorimo za stvari koje su za nas važne u sadašnjosti, koje nas čekaju i da im se radujemo, treba da imamo tu vrstu funkcionalnosti življenja svog života bez obzira na to što je neki odnos u trenutku prestao. Bitno je kakav imamo sistem podrške koji nas okružuje i ko nam je u tom trenutku značajna osoba na koju možemo da se oslonimo. Mi ne možemo da se zaštitimo od života i podignemo svoje bedeme, da se zatvorimo negde i kažemo više mi niko neće prići na taj način i ja neću više ni sa kim ništa. Ali sa druge strane mi time što se štitimo od takve vrste iskustva zapravo sebe lišavamo mnogih divnih stvari. I da li će opet biti u životu teško i biti ponovo neki rastanak koji će biti težak ili će nam se opet dešavati neke ružne stvari ? Pa da hoće. A da li će to zapravo da oplemeni naš život i doneti mnogo novih poznanstava i iskustava ? Da hoće. Ako smo i imali tu vrstu osećaja da smo pronašli nekoga sa kim smo delili nešto nezamenjivo i tako posebno onda mi zapravo možemo na određeni način da se utešimo jednim osećajem zahvalnosti da smo takvo iskustvo imali. To je bila vrlo dragocena stvar, ona je neko vreme trajala i nas je oplemenila. Ona nam je dala najbolje iz nekog odnosa ali se to u nekom trenutku završilo, verovatno kada smo razmenili sve što je bilo potrebno da uzmemo jedno od drugoga.

Luda, nadam se da nisam. Nisam dobila ni konačan odgovor na pitanja da li sam egoista, kako preko noći da naučimo da kažemo ne ili oprostimo prevaru. Međutim, jesam dobila odgovor na to ko su osobe koje osećaju odgovornost. Odgovornost da kada se osetimo usamljeno, nedovoljno podržano od strane okruženja pruže širu sliku i smernice kako da vremenom učimo o sebi. Nije nas progutao Moloh modernosti pa neće ni ovo vreme sada, samo treba da imamo strpljenja.