Najzad znamo o čemu je "Sabotage" Beastie Boysa

Beastie Boys ne moraš da voliš. Ma šta pričam, moraš da ih voliš jer su carevi i bukvalno ne znam nikoga od svih nas iz sedamdeset i neke ko ne voli Beastie Boys i kome ne zaigra malo čukica kada krenu prvi tonovi bas linije Sabotage.

Sabotage je stvar koja se bukvalno pojavila niotkuda i ušla u legendu. Bojsi su pre toga bili planetarno popularni, ali bilo je to osamdesetih, kada su iz radionice Rika Rubina iskočili sa svojim sarkastično-belačkim pristupom hip-hopu i prvi ga (uz Run-DMC) izmiksali s gitarskim zvukom.

Posle cunamija koji je izazvao album Licence to Ill, albumi Paul’s Boutique i Check Your Head su odveli momke u nekim drugim pravcima, u kojima se hip hop sve više mešao s njihovom prvobitnom du-it-jorslef (DIY) estetikom i pankerskim pristupom muzici, oličenim u tome da su zapravo svirali neke instrumente, i to sve bolje i bolje.

I onda, 1994. taman počela, deda Avram uveo dinar ko marku, MTV pršti od grandža i gengsta repa, i u sred toga PLJAS! Sabotage. Prvi singl s novog albuma, prva pank rep stvar koju smo ikad čuli, pa još spot koji je režirao Spajk Džounz - pravi mali dragulj, čak i za one koji nisu odrasli uz američke dnevne detektivske serije čije špice je istovremeno i parodirao i omažirao.

Pesmu slušaju bukvalno svi, ali niko nema pojma šta Adrock vrišti. Par godina kasnije, kada smo putem interneta u povoju uspeli da iskopamo liriks, i dalje nam nije bilo jasno šta koji kurac ne može da podnese i šta je to planirano i ko koga tu sabotira, pesnik slušaoca ili obrnuto. A ni rođenim govornicima njujorškog i ostalih američkih jezika nije bilo lakše, koliko sam čuo u međuvremenu, tokom ovih 25 godina.

Misterija je ipak, konačno, razrešena, izlaskom prve zvanične knjige Beastie Boysa, adekvatno nazvane Beastie Boys Book, u kojoj Adrock i Mike D, uz pomoć faca kao što su Ejmi Peler, Ves Anderson i (naravno) Spajk Džonz pričaju o Bbojsima od njihovih pank početaka kao tri žgoljava klinca u Njujorku do samih vrhunaca i tužnog kraja priče o bendu, koja se završila smrću Adama Jauča, posle koje nije bilo smisla nastavljati.

Knjiga ni u kom slučaju nije klasična biografija, što se od Bbojsa nije moglo ni očekivati, nego je više gomila nabacanih pričica, anegdota, fotki, arta, i svega što odiše tim pankerskim pristupom “nađene” umetnosti i margine. I kao takva deluje savršeno i jedva čekam da je držim u rukama. A do tada, možemo da se zadovoljimo jednim detaljem koji nam prenosi Rolling Stone: o čemu se jebote radi u pesmi Sabotage?

Odgovor je jednostavan, malo banalan i skroz u duhu Bbojsa. Ok, ono što je jasno i na prvu loptu jeste da je Sabotage himna protiv autoriteta. Samo što je “autoritet” u ovom slučaju Mario (Kaldato Jr.), njihov dugogodišnji tonac.

Sve se zakuvalo na snimanju albuma Ill Communication. Momci su se, kao po običaju, zajebavali, razvlačili i nisu bili sigurni oko pravca i zvuka za album, pa ni za pojedinačne pesme, što je Maria dovodilo do ludila.

Pogledaj i:

“To je fin način da se kaže da mu je pukao film. I onda bi se nadrkao i krenuo da viče na nas da treba da završimo nešto, bilo šta, bar jednu pesmu. Gurao bi odvratne instrumentale koje smo napravili samo da bismo imali nešto gotovo, što bi nas približilo završavanju albuma”, kaže se u knjizi.

Sabotage je poslednja pesma koju su snimili za Ill Comunication i prošla je gomilu verzija, od kojih je bar jedna bila praktično čist rep, sa Queen Latifah semplom umesto huka. Ali Adrock se na kraju odlučio za vrištanje i pank pristup samo da bi još malo nervirao Maria, tako što će ga prozivati u pesmi. “Rešio sam da bi bilo smešno da napišem pesmu o tome kako je Mario taj koji nas usporava, kako pokušava sve da uproposti i sabotira naša velika umetnička dela", kaže Adrock.

Tipično.