Neki ljudi su iracionalno vezani za svoje patike za trčanje

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na TONIC.

Tata nije mogao više da čeka.

„Hajde, Ali! Moramo da krenemo, zakasnićemo!“

Kasnila sam na polumaraton koji se održao u Milvokiju prošlog juna – morala sam da odradim svoje sujeverne rituale pre trčanja. Bila sam na spratu, mazala celo telo a posebno noge tigrovom mašću. Posle toga, navukla sam svoj omiljeni veš, čarape, minđuše, i triko. Tek tada sam bila spremna da požurim do startne linije.

Skoro spremna. Zaboravila sam glavnu stvar koja mi za svaku trku treba, deo opreme koji prati sve moje fizičke i emotivne uspone i padove dok se bavim sportom, ništa ne propušta. Moje Nike Pegasus patike, popularne Pegice.

Zvuči ludo, zar ne? Pričam o obući kao da mi je živi partner. Deo sam plemena koje čine sujeverni trkači opsednuti svojim patikama. Za njih nas vezuju krv, znoj, kilometri, i osećanja.

Alisija Duso, njujorški maratonac i član upravnog odbora NBCP trkačkog kluba, vezana je za svoje New Balance 1500 patike. Nije reč samo o osećanju – one su joj spoj sa svim prethodnim trkama kroz koje je prošla. Toliko je sujeverna da je navikla da u njima obavezno istrči polumaraton pre nego što ih obuje za maraton – tako ima osećaj da će oboriti lični rekord.

Naći onaj jedini savršen par patika posebna je priča. Kad ih lepo razgaziš, one počnu da ti prianjaju uz tabane. Čim vežeš pertle, znaš koji će zvuk uslediti kad budeš zakoračila na pločnik u njima. Kad se toliko navikneš, nemoguće je ne razviti vezu sa obućom koja te tako dobro poznaje. Ali proizvođači često izbacuju nove modele, pa se neki povlače iz prodaje.

„Ako bi prestali da ih proizvode, poludela bih. Verovatno bih pokupovala sve koje bih mogla da nađem“, kaže Ema Heč (21), trkačica iz Sinsinatija. Za trenutak zastaje kao da razmišlja da li bi trebalo već danas da krene u tu kupovinu iz predostrožnosti. „Pre ili kasnije, morala bih da pitam šta imaju kao zamenu“, kaže sa brigom u glasu.

Emi Heč nije svejedno od pomisli na trenutak u kom bi morala da se odrekne svojih dragih Saucony Kinvaras patika, a ja je potpuno razumem. Sablasno je koliko se ponekad vezujemo za sportsku obuću.

Nauka je istraživala ovaj fenomen: Li Igel sa Tiš instituta Univerziteta u Njujorku objašnjava kako sklop ljudskog mozga izaziva ovu vrsto emotivne navike. „Ljudi su tradicionalna, folklorna bića“, kaže Igel. „Volimo da sebi pričamo priče, da izmišljamo pravila po kojima funkcionišemo. Uspostavimo određeni obrazac ponašanja, a onda osmislimo čitavu priču koja ga podupire. Vrlo se jednostavno razvija čvrsta veza sa objektima koji nam štite stopala i bukvalno nas drže na zemlji.“

Svakodnevno nas zapljuskuju brojne usputne informacije sposobne da nam skrenu pažnju sa važnih aktivnosti kao što je trčanje. Zato je tu opsesivno korišćenje istih patika, da bi nam pomoglo da se fokusiramo na trčanje. „Kao omiljeno ćebence iz detinjstva“, kaže Igel. „Ta osećanja se razvijaju putem asocijacija.“

Kad se naviknemo na određeni par patika, počnemo da ih vezujemo za sva sećanja koja smo u njima formirali, a tu pomaže priroda ovoj jedinstvenog sporta i zajednice koja ga okružuje. Lična iskustva vezuju nas i za druge trkače, pa tako trkačka zajednica uslovljava naš izbor obuće.

„Iako je trčanje samostalna aktivnost – čovek može sam da otvori vrata i krene – trkači drže do kolegijalnosti, u šta nekad ubrajaju i svoje patike“, objašnjava Igel. „Čak i ako se sa ljudima raziđu, trkači brinu jedni o drugima, žele da budu deo neke veće celine. Jednu sasvim individualnu, ličnu aktivnost kao što je trčanje pretvaramo u delatnost jedne veće grupe istomišljenika.“

Kad čujem od kolega da je neko bitan oborio rekord u novom modelu patika, poželim da ih isprobam. Onda pomislim koliko je blizu Njujorški maraton, koliko bi mi nezgodno bilo da sad promenim patike. Kao što Igel kaže, one su deo mog iskustva – zajedno smo trenirale, kako sad da ih odbacim pred veliku trku?

Pitam se dokle ovo ide, koliko trkača zaista pati zbog patika povučenih iz prodaje. Pitala sam Kler Vud iz Nju Balansa ko joj je sve plakao preko telefona ovim povodom. Sujeverni trkači dobro su joj poznati. „Mi ne pravimo promene radi promene“, kaže ona.

„Kad ljudi počnu da se žale oko povlačenja modela iz opticaja, naš tim je spreman da ponudi alternativni proizvod. Neophodno je, nažalost, da svaki trkač bude ujedno i specijalista za obuću. Sve je to deo ove supkulture. Bilo da ti je prva petokilometarska u pitanju ili da se spremaš za Olimpijske igre, znaj da smo odluku o povlačenju modela doneli za dobro cele planete. Ako ti ne izađemo u susret, naći će se već neko drugi.“

A šta radi sujeverni trkač čiji omiljeni model nepovratno izumre? Igel je tokom karijere sarađivao sa vrhunskim sportistima i slavnim zabavljačima kojima je bila potrebna pomoć da prevaziđu svoje sujeverje.

„Direktno je to vezano za učinak. Ne stvarno, ali tako nam deluje. Teško je povratiti svest da se radi samo o predmetu, da je učinak nešto sasvim drugo, u zavisnosti od atletskih sposobnosti i treninga, to se teško prihvata kod najsujevernijih osoba.“

Sreća u nesreći je što modeli patika retko potpuno nestanu sa tržišta – obično ih zamene novijom verzijom. U obližnjoj prodavnici naći ćete stručnjaka spremnog da vam pomogne u potrazi za ekvivalentnom patikom. Možda će vam čak pomoći da savladate žalost koja vas je ophrvala – žalost koju samo trkači mogu da shvate.

Ali sve dok se to ne desi, navlačićete svoj omiljeni par kad god treba da zakoračite preko praga. Na svojima ja uvek duplo vežem pertle – ne iz nekog konkretnog razloga, već iz još jedne sujeverne navike.

JOŠ NA VICE.COM:

Trčao sam Beogradski maraton pet sati i 15 minuta

Trčanje je najgori način za sticanje forme

Upoznajte čoveka koji je istrčao ultramaraton na svih sedam kontinenata