Fotografija: Skrinšot via Jutjub video: "Das Drama vom Hölloch 1952" Luzernera Cajtunga | Fotografija posredstvom Lotara Kajzera
Dvanaest dečaka uzrasta između 11 i 16 godina – i njihov fudbalski trener – bili su zatočeni skoro dve nedelje u pećini Tam Luang na Tajlandu. Grupa je u pećine ušla 23. juna, ali ostala je zatočena tamo kada im je iznenadna vodena bujica visoka metar blokirala izlazak. U ponedeljak 2. jula pronašla ih je grupa britanskih ronilaca, a u toku je akcija spasavanja.Od tog trenutka nadalje oni su živeli u mraku, preživljavajući deset dana na pažljivo raspoređenim zalihama ustajalog hleba i konzervisanog mesa, pre nego što je nivo vode opao toliko da mogu da se oslobode. Razgovarala sam sa Kajzerom o njegovom iskustvu i kako ga je ono promenilo.VICE: Kako ste se osećali kad ste shvatili da ste zatočeni? Lotar Kajzer:
Adrenalin je isprva bio jači od straha zato što smo odmah morali da se suočimo sa stvarnošću te nemoguće situacije. Sve što možete ispočetka jeste da trčite okolo i pentrate se kako biste se spasli. Tek kad se malo dozovete svesti i primetite mrak oko sebe, počnete da osećate strah i beznađe.Sa čim je bilo najteže izaći na kraj?
Prvo, sa neizvesnošću. Hoću li izaći napolju ili neću? Hoću li preživeti naredna 24 sata? Onda počnete da brinete o zalihama hrane. Jedva da smo nešto jeli tih 10 dana – za to vreme sam smršao 10 kilograma. Morali ste konstantno da se nosite sa mrakom. U jednom trenutku nisam mogao da shvatim je li napolju dan ili noć. I nije pomoglo što je temperatura bila konstantnih šest stepeni Celzijusa tokom čitavog vremena i to što smo morali da spavamo na golom kamenu u prokvašenoj odeći bez ćebeta. I konačno, morate da izađete na kraj sa sopstvenim mislima – koje se stalno vrte oko vaših roditelja, braće i sestara, života i smrti.Kakva je bila dinamika vaše grupe u takvoj situaciji?
Naš nastavnik, profesor Bokli, bio je naš vođa. On nam je govorio šta da radimo i mi smo se ugledali na njega. Na kraju smo sakupili malo peska na kom smo spavali, a pronašli smo i jezerca iz kojih smo pili vodu. Ali najvažnija stvar bila je zabaviti se nečim: pričali smo jedni s drugima, prisećali se starih dobrih vremena, pravili proračune, pričali priče i zbijali šale. U toj situaciji morate da budete maštoviti. Čim ostanete sami sa sobom, nagrnu crne misli.Jeste li ikad izgubili nadu?
Imali smo malu krizu šestog dana. U jednom delu pećine mogli smo da čujemo tiho dobovanje koje je postajalo sve brže i brže. Pretpostavili smo da je napolju ponovo počela da pada kiša. Tad smo izgubili skoro svaku nadu.Koji savet biste udelili fudbalskom timu na Tajlandu, ako biste bili u mogućnosti da im nešto poručite?
Održavanje snažnog osećanja zajedništva učiniće tu situaciju podnošljivom. Moraju da budu hrabri i ne dozvole jedni drugima da izgube nadu. Važno je i da njihov trener smisli neku zanimaciju za svakoga i da ih uveseljava kad god oseti da su neraspoloženi. Konačno, moraju da budu ekonomični sa svojim zalihama.Kako je vaša porodica podnela period vaše zatočenosti?
Moj otac proveo je svaki dan i svaku noć ispred pećine sa spasilačkom ekipom, prestravljen. Tada nije bilo društvenih mreža, a nismo imali ni televiziju, tako da je jedini način da dođete do informacija bio sa radija ili iz dnevnih novina.Koliko često se setite vremena koje ste proveli u pećini?
I dalje sanjam isti san, u kom sam još u pećini i mučim se da izađem. U tom snu uvek moram da se popnem uz spiralne stepenice koje postaju sve uže i skliskije što se više penjem. I na kraju, moram da skočim u mračni bezdan. Tad se uvek probudim okupan u znoju.Kako vas je to iskustvo promenilo?
Na neki način sam postao ozbiljniji, ali mislim da sam istovremeno razvio i bolji smisao za humor. Ali iznad svega, to iskustvo me je pretvorilo u vernika. Da preživite desetodnevno iskustvo bliske smrti, i vi biste postali religiozni. Mi smo se zajedno molili u toj pećini. Kad ne znate da li ćete doživeti da vidite sutrašnji dan, počnete da razmišljate o tome kuda idete posle smrti. Ja sada znam u kom pravcu se kreće to putovanje.
Većina ljudi, očigledno, ne može da zamisli kako se oseća osoba koja je primorana da provede dane i dane u mračnoj pećini bez mnogo nade za opstanak. Ali neko ko ima predstavu kroz šta ti dečaci prolaze je Lotar Emanuel Kajzer. On je 1952. godine, kao osamnaestogodišnjak, bio zatočen u 200 kilometara dugoj pećini Holoh u Švajcarskoj, zajedno sa svojim profesorom biologije i još dvoje đaka. Grupa je pokušala da izmeri pećinu kad ih je u njoj zatekla iznenadna poplava.
Reklame
Adrenalin je isprva bio jači od straha zato što smo odmah morali da se suočimo sa stvarnošću te nemoguće situacije. Sve što možete ispočetka jeste da trčite okolo i pentrate se kako biste se spasli. Tek kad se malo dozovete svesti i primetite mrak oko sebe, počnete da osećate strah i beznađe.Sa čim je bilo najteže izaći na kraj?
Prvo, sa neizvesnošću. Hoću li izaći napolju ili neću? Hoću li preživeti naredna 24 sata? Onda počnete da brinete o zalihama hrane. Jedva da smo nešto jeli tih 10 dana – za to vreme sam smršao 10 kilograma. Morali ste konstantno da se nosite sa mrakom. U jednom trenutku nisam mogao da shvatim je li napolju dan ili noć. I nije pomoglo što je temperatura bila konstantnih šest stepeni Celzijusa tokom čitavog vremena i to što smo morali da spavamo na golom kamenu u prokvašenoj odeći bez ćebeta. I konačno, morate da izađete na kraj sa sopstvenim mislima – koje se stalno vrte oko vaših roditelja, braće i sestara, života i smrti.Kakva je bila dinamika vaše grupe u takvoj situaciji?
Naš nastavnik, profesor Bokli, bio je naš vođa. On nam je govorio šta da radimo i mi smo se ugledali na njega. Na kraju smo sakupili malo peska na kom smo spavali, a pronašli smo i jezerca iz kojih smo pili vodu. Ali najvažnija stvar bila je zabaviti se nečim: pričali smo jedni s drugima, prisećali se starih dobrih vremena, pravili proračune, pričali priče i zbijali šale. U toj situaciji morate da budete maštoviti. Čim ostanete sami sa sobom, nagrnu crne misli.
Reklame
Imali smo malu krizu šestog dana. U jednom delu pećine mogli smo da čujemo tiho dobovanje koje je postajalo sve brže i brže. Pretpostavili smo da je napolju ponovo počela da pada kiša. Tad smo izgubili skoro svaku nadu.Koji savet biste udelili fudbalskom timu na Tajlandu, ako biste bili u mogućnosti da im nešto poručite?
Održavanje snažnog osećanja zajedništva učiniće tu situaciju podnošljivom. Moraju da budu hrabri i ne dozvole jedni drugima da izgube nadu. Važno je i da njihov trener smisli neku zanimaciju za svakoga i da ih uveseljava kad god oseti da su neraspoloženi. Konačno, moraju da budu ekonomični sa svojim zalihama.Kako je vaša porodica podnela period vaše zatočenosti?
Moj otac proveo je svaki dan i svaku noć ispred pećine sa spasilačkom ekipom, prestravljen. Tada nije bilo društvenih mreža, a nismo imali ni televiziju, tako da je jedini način da dođete do informacija bio sa radija ili iz dnevnih novina.Koliko često se setite vremena koje ste proveli u pećini?
I dalje sanjam isti san, u kom sam još u pećini i mučim se da izađem. U tom snu uvek moram da se popnem uz spiralne stepenice koje postaju sve uže i skliskije što se više penjem. I na kraju, moram da skočim u mračni bezdan. Tad se uvek probudim okupan u znoju.Kako vas je to iskustvo promenilo?
Na neki način sam postao ozbiljniji, ali mislim da sam istovremeno razvio i bolji smisao za humor. Ali iznad svega, to iskustvo me je pretvorilo u vernika. Da preživite desetodnevno iskustvo bliske smrti, i vi biste postali religiozni. Mi smo se zajedno molili u toj pećini. Kad ne znate da li ćete doživeti da vidite sutrašnji dan, počnete da razmišljate o tome kuda idete posle smrti. Ja sada znam u kom pravcu se kreće to putovanje.