Kako je bilo voziti se na protest u autobusu sa pristalicama Saveza za Srbiju

Posle prošlog iskustva odlaska sa Srpskom naprednom strankom na miting dočeka Vladimira Putina, ne bi bilo pošteno ostati na tome, a ne proveriti kako izgleda druga strana, kako to opozicija organizuje ljude i omogućava im odlazak na proteste koji se već četiri meseca održavaju u Beogradu.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić često pominje veliki broj autobusa kojim opozicija dovodi svoje pristalice, kako na proteste u Beogradu, tako i na proteste u drugim gradovima, koji se održavaju različitim danima u toku nedelje. Sa tim na umu, pokušao sam da nađem sebi mesto u jednom od autobusa koji su vozili građane na uveliko najavljivani „Svi kao 1, za slobodnu Srbiju“ protest. Ovo okupljanje, najavljivano kao „okupljanje posle koga ništa neće biti isto je bilo savršena prilika u pogled iznutra, na organizaciju, kako to izgleda i ko su ti ljudi koji tako uporno izlaze na ulice mesecima unazad.

Problem nalaženja mesta u ovom slučaju nije bilo poznavati pravu osobu, već naći ko ima autobus, jer ipak opozicija u mom mestu nije toliko novčano jaka da obezbedi veliki broj autobusa. Kako sam pretraživao kontakte i okretao brojeve telefona, najčešći odgovor je bio kako nemaju ništa organizovano, već ide svako u svojoj režiji, privatnim kolima. Pošto tu nisam mogao tako lako da uđem, nastavio sam potragu. Našao sam jednu opozicionu partiju koja je organizovala prevoz, i sve je prošlo poprilično lako.

Došao sam na zborno mesto, bilo je prilično ljudi, jer ipak, za razliku od SNS organizacije koja na raspolaganju ima cele flote autobusa, sa brigadama pristalica koje spremaju iskrcavanja na mitinge, ovog puta je to bio jedan jedini autobus, koji je iz mog mesta kretao put Beograda. Malo su me zabrinula govorkanja o „šorkama sa policijom“ i tome da pojedini po rancima imaju spremne zaštitne maske, za slučaj da dođe i do suzavca, ali ta govorkanja su očigledno bila više zajebancija nego li neko oštrenje na fizičko razračunavanje. Sendviča i vode ovog puta nije bilo, utisak radnog zadatka ili misije zamenio je utisak zajedništva jer su se ljudi u autobusu nudili međusobno hranom koju su poneli na put.

Za razliku od prošlog puta, ljudi koji su bili u autobusu su bili poprilično nasmejani, usput se intenzivno pričalo o politici, o tome da li će biti policije, o izjavama jednih i drugih u toku nedelje, a kada su te teme potrošene, priča se prenela na neke svakodnevne teme, od svakodnevnih problema življenja u Srbiji, do vrlo mondenskih i običnih tema. Ni traga ni glasa onoj atmosferi maksimalne koncentracije koju sam iskusio u SNS autobusu, onog osećaja da se ide na zadatak, kao desantni čamci koji hrle ka plažama Normandije, bodljikavim žicama i mitraljezima. O njima se može reći još stvari, da izgledaju ovako ili onako, stariji ili mlađi, ali je jedan opšti utisak da oni stvarno žele da budu u tom autobusu.

Bilo je priča o tome kako vlast čini sve da spreči ljude iz unutrašnjosti da dođu na protest, pa tako polazaka iz Pančeva za Beograd skoro nije ni bilo, ista situacija je zadesila i Novi Sad, gde su se ljudi ipak samoorganizovali i išli privatno, svojim automobilima, gde su se, po pričama ljudi iz autobusa, naređali u kolonu, i iz automobila pozivali ljude da ako žele u Beograd na protest, samo uskoče u auto i krenu sa njima. Šofer autobusa je više delovao kao drugar „vođe puta“ nego neko ko radi za njega, skoro pa kao da je i sam svojom vožnjom učestvovao u protestu, jer, proteklih dana je bilo puno priča o pritiscima vlasti na privatne prevoznike da ne voze grupe za Beograd.

Zbog straha da će na naplatnoj rampi biti policije, koja bi možda radila kontrole koje bi zadržale autobus taman dovoljno dugo da ne stigne na vreme na protest, silazimo sa autoputa i ulazimo jednim od alternativnih pravaca u grad. Niko zapravo nema potvrđeno da policija to zapravo radi, i da je neki autobus zaustavljen, ali „što je sigurno, sigurno je“ kažu. Tako, u Beograd ulazimo kao otpisani, mada, pitanje je koliko je turistički autobus inkognito, ali ako tako kažu, ko sam ja da protivrečim. Usput nismo nailazili na druge opozicione autobuse, na benzinskim stanicama nije bilo onih gužvi kakve su vladale za doček Putina, maltene kao da smo pošli na ekskurziju do Avale.

Po dolasku, za razliku od prošlog puta, nismo imali rezervisan Bulevar kralja Aleksandra, već nas je autobus samo istovario u centru i otišao svojim putem. Pa smo do Narodne skupštine krenuli svi zajedno, kako bi se pridružili protestu. Kada smo već stigli tamo, pomešali smo se sa masom koja je bila okupljena, a govornici se još nisu popeli na binu, ovo vreme sam iskoristio da procunjam kroz okupljene.

Različite partije koje čine Savez za Srbiju su bile vrlo dobro reprezentovane među okupljenima. Tu je bilo svega, i ljudi sa četničkim obeležijima, momaka u maslinasto zelenim košuljama sa petokrakama na reverima, običnih ljudi, starijih, mlađih, nalickanih i zapuštenih, jednom rečju, presek ljudi koji čine građane ove države. Nosili su isto tako različite transparente, od ciničnih, koji karikaturalno predstavljaju trenutnu vlast, do onih koji služe kao identifikacija grupa koje ih nose, sa imenima mesta iz kojih su došli.

Atmosfera na protestima je bila uzavrela, što je bilo za očekivati, jer je danima unapred ovaj skup predstavljan kao nešto monumentalno, što će promeniti Srbiju, kao dan posle kog ništa neće biti isto. Bes se mogao osetiti, a ako se pogledaju ljudi u masi, i strastvenost njihovog angažovanja, ti ljudi su delovali kao da su stvarno želeli da budu tu, oni stvarno žele da menjaju nešto.

Zatim su na binu stupili govornici,koji kojih je bilo puno, i koji su znali itekako da oduže svoje govore, koji su se na trenutke činili kao premeravanje ko je veći nacionalista i ko je veći Srbin od Aleksandra Vučića. Više govornika je izgovorio opasku kako „Aleksandar Vučić naseljava Srbiju izbeglicama/Sirijcima, umesto da pomaže svoj narod“. Kao i suprugu đakona koja citira vladiku Nikolaja Velimirovića, što je meni lično zaparalo uši. Razumem ja da opozicija mora da pravi kompromise, ali ovo je itekako odlazak u desnu stranu političkog spektra. Ipak, među govornicima se istakao Vojkan Mladenović, učesnik bitke na Košarama, koji je uspeo da natera sve okupljene da se ućute na dva minuta, koliko je trajalo njegovo obraćanje uz reči „Dok smo mi pucali jedni na druge, dok smo mi ranjavali jedni druge, dok je mladost krvarila, ti si birao boju zavesa za svoj dobijeni stan. Zamislite dok teče krv niz juničke planine, kako jedan čovek bira draperije i zavese za novi stan. Ja sam čovek koji prašta, ali zavese dok je mladost ginula, to ti nikada neću oprostiti“.

Interesantno je bilo to što je veliki broj pristalica bio na samim stepenicama na prilazu Narodnoj skupštini, kao i na onim prilazima za automobile sa strane, verovatno služeći kao brana za neke nepredviđene izlive besa. A tog besa nije manjkalo ni na bini, ni u masi, ljudi su nezadovoljni i to se itekako vidi. Bilo je i nekih sumnjivih faca u masi, koje su povremeno dobacivale ljudima oko sebe, fotografisale i pričale, „´ajde da vidimo ko su ovi plaćenici“, njihove provokacije su ostale bez reakcije okupljenih. A pokušaji vlasti da umanje broj ljudi na skupu su stvarno ispali smešni, ceo prostor ispred Skupštine, od trga Nikole Pašića do zgrade Pošte je bio ispunjen. Kada Nebojša Stefanović kaže da nije bilo više od 7500 ljudi, više je nego očigledno da ne govori istinu.

Posle svih govora, okupljeni su krenuli u šetnju ulicama, kao i svakog puta dosad, masa koja se osipala, sada je postala kompaktnija, i ljudi su se sporednim ulicama priključivali. Kroz masu stižem do dela gde je inicijativa Ne davimo Beograd, koja je ovog puta došla na protest direktno sa sastanka gde je ustanovljen jedinstveni Građanski front različitih lokalnih građanskih organizacija iz cele Srbije. Ovde sam umesto besa video gomilu mladih i nasmejanih ljudi, što je bio kontrast u odnosu na ostatak demonstranata. Oni su imali puno transparenata koji su tačno označavali ko su i šta predstavljaju i mogli ste ih jasno razlikovati u masi.

Šetnja se završila tamo gde je i krenula, ispred zgrade skupštine Srbije, gde su se okupljenima obratili politički lideri opozicije i predstavili nove, konkretnije zahteve za vlast, koji su formiranje zajedničke komisije vlasti i opozicije za definisanje fer izbornih uslova, izbor novog sastava REM-a i izbor tehničkog i uređivačkog tima RTS-a i RTV-a. Završetak ovih govora je bio i signal za razlaz, pa sam tako krenuo ka mestu gde nas je autobus i ostavio, kako bi se vratili nazad. Povratak nazad je bio manje više u istom maniru kao i dolazak, samo što su ljudi sada sumirali utiske, raspravljali o broju ljudi kojima su licitirali i vlast i opozicija, ali je atmosfera i dalje ostala pozitivna. Neki su se žalili na hladnoću i kišu, ali to verovatno ide ruku pod ruku sa uličnim protestima i ne predstavlja neku cenu zarad postizanja političkih ciljeva. Svi su delovali zadovoljno i naoštreno da ponovo dođu i bore se, kako ko ume i može, za promene u društvu, nije bilo onog izduvanog osećaja kao kod SNS pristalica, koji su jedva čekali da stignu kući i odmore od radnog dana. Opozicioni aktivisti su delovali puniji elana nego kada smo odlazili u Beograd, izgleda da ono što su videli kao i brojnost ljudi pruža nadu i optimizam u to da će režim konačno pristati na razgovore i ustupke nezadovoljnim građanima.

Srđan Škoro je u svom govoru rekao kako će 13. april biti novi dan državnosti posle promene vlasti, kada čovek ovo čuje, ne može a da se ne zapita šta je to zapravo isplanirano da se desi tog dana, ako jedan od govornika kaže kako će to biti novi dan državnosti. Šta god to „nešto“ bilo, nije se desilo, na celim protestima nije bilo ni jednog jedinog incidenta, niti je neko pokazao nameru da „upadne u skupštinu“ kao što je vlast grmela, niti da napadne bilo koga, a ovakvim okupljanjem neko sigurno neće prisiliti bilo koga da podnese ostavku, pa je zapažena promena u zahtevima zapravo realniji cilj koji se je mogao čuti sa bine.

Kada sumiram svoje utiske sa protesta, nisam siguran da li bih izlazio da šetam, primarno zbog takmičenja u nacionalizmu, koketiranja opskurnim likovima iz mračne prošlosti i činjenicom da je opozicija morala da se ujedini po svaku cenu, kako bi dobila na brojnosti uprkos veoma izraženim ideološkim razlikama. Bez obzira i na to, iako skupovi opozicije manjkaju u brojnosti u odnosu na skupove SNS, manjak ljudi se itekako nadoknađuje iskrenošću i voljom da se bude u kontroli nad sopstvenom sudbinom. Nisam siguran da bi većina pristalica najjače partije u zemlji žrtvovala svoje subotnje popodne kako bi izrazili svoje političko mišljenje. Neko je u tumačenju jučerašnjih događaja rekao da je sve ovo proces, i da opoziciji tek prestoji da definiše svoje ciljeve i profil delovanja, pa tako možda i mene privuku da se protestima na dalje priključim.