TNC: Kako je nastala alternativna elektronska scena Niša

- Hej, ’ajmo na TNC?“ – sam prvi put čuo pre godinu dana. To je takođe prvi put da me je neko pitao da idemo negde zbog muzike i ljudi koji to organizuju umesto zbog lokala ili kluba u kome je žurka. Tek sada zapravo cenim, iako možda još uvek ne razumem, šta sve mora da se poklopi da bi neko mogao da izusti takvo pitanje.

"’Ajmo na TNC žurku". Gde? "Večeras, to je na letnjoj pozornici."

Večeras? Večeras sam ja tu sasvim slučajno, a ova grupa ljudi koji čine The New Cvltvre, koja se hrabro popela na binu i stala pred grad sa namerom da promene nešto nije. Šta hoće ova moja generacija? Zašto su se popeli na binu? Zašto insistiraju na line-up-u i tome da tu istu binu podele i sa drugim mladim talentom koji vuku sa sobom, drugim muzičarima? I šta uopšte imaju zajedničko Majkl Džekson, 2Pac i holandska elektronska muzika?

Par dana kasnije sreo sam se s njima u predsoblju Liva, kluba u kome se The New Cvltvre proslavio na lokalnom nivou. Našao sam se sa ovom mladom grupom da bih saznao više o njihovom snu, viziji i planu za budućnost.

TNC je krenuo od nule i za samo godinu dana postao brend. Oni su Nišu doneli nešto novo. A kako je sve počelo?

- Sedeo sam sa Markom u kafiću kad sam mu predložio da treba da počnemo da radimo naše stvari. On se stalno muvao oko muzike i palo mi ja na pamet da krenemo da se cimamo oko svog brenda. ’Hajde da pravimo žurke’, rekao mi je. Bio sam za, ali kako ćemo da pravimo žurke kad nemamo opremu? Vrlo brzo nakon toga uleće Laza sa njegovim: ’Brate, ja ću da kupim miksetu’ idejom – Uroša prekida konobar koji pita za kafu, a Lazar nastavlja da mi prepričava kako je nabavio njihovu prvu miksetu.

- Tad sam već pričao sa Markom o tome. Rekao sam mu da ću da uletim sa miksetom ako treba, na šta je on odgovorio da bi to bilo glupiranje, da je previše skupa i da će već da nađe neki način da je nabavi on sam. Međutim, to je bilo oko mog rođendana. Imao sam kintu i tada sam rekao kevi da planiram da potrošim rođendanske pare na miksetu, nije previše marila. Iscimao sam lika koji radi u muzičkoj radnji i sutradan sam je pokupio. Tog dana sam otišao kod Marka kući i samo sam je stavio na sto. Bio je kao dete za novu godinu - kaže Lazar.

- Mislim da je odmah sutradan bio nekakav house party da bi je isprobali“ – nastavlja mi Uroš – a Laza se nadovezuje jednom rečiju: "katastrofa".

- Ma beži bre, bio je to haos, niko ništa nije umeo da napravi sa njom. Jedini je on znao nešto da se pohvata sa njom – kaže mi Uroš pokazujući na Marka. "A mi, katastrofa."

Marka znam od ranije, i uvek je bilo jasno da je opsednut muzikom.

- U suštini, bila je na početku to čista sprdnja. Navelo nas je to što svi volimo muziku i što volimo da žurkamo a nismo imali gde. Nigde u gradu to nije bilo po našem ukusu i našim standardima. Nema ni one muzike koju volimo uz koju smo odrasli. Nekako smo ipak došli do ovoga, ubedljivo najvećeg redovnog nastupa u Nišu - kaže Marko.

Iako danas važe za jedan od najpoznatijih lokalnih muzičkih sastava, nije oduvek bilo tako. Otpora je bilo mnogo, mesta na kojima su mogli da puštaju muziku jako malo.

- Gde god bi se pojavili sa idejom da organizujemo žurku naišli bismo pitanja poput: ’ko ste vi’, ’gde ste radili’. Prečesto su se ti pregovori završavali rečenicom ’nismo mi za to, vratiti se kroz koju godinu kad malo stasate’. Najjače mi je bilo kad smo pozvali jedan lokal, a oni su bili su na foru kao, ’pa vi možete da zakupite nekoliko stolova’. Nama je to, naravno, bilo neprihvatljivo. Od uprave jednog drugog lokala smo samo dobili dve reči: ’nemoguće, nemoguće’ - kaže Lazar.

Marko dodaje da im je u početku bilo veoma teško da nađu nekoga ko uopšte razume šta oni žele i šta pokušavaju da izvedu.

- Nikome ništa što se ne broji u glavama ljudi nije ni bilo toliko bitno, ako možeš da okupiš dvesta ljudi u lokalu, pustiće te da praviš žurku, to je jedino za šta se svi na početku brinu. Nama je važno što smo za nepune dve godine ostvarili to što nam je bio plan, a to je da zimi radimo ovde (u Livu) a leti na niškoj Letnjoj pozornici. Desetog decembra nam je drugi rođendan. Postoje organizacije u Nišu koje postoje mnogo duže od toga i još uvek nisu došli do takvih mesta. Mi smo morali da kucamo na sva vrata. Ja se samo nadam da ćemo uskoro uspeti da se pojavimo i van Niša.

Od samog starta, objašnjava Marko, ideja je bila da se napravi brend. Prekidam Marka jer se prisećam jedne upečatljive žurke. I tada su imali majice, promotere, svuda gde bih se okrenuo bio je njihov logo. Na vrhuncu žurke sa plafona su letele štampane novčanice sa TNC znakom.

- Pa da - kaže mi Marko i odmah nastavlja - još dok smo bili u skučenim i malim mestima, uvek smo se trudili da imamo neku foru. Da ljudi vide nešto drugačije, ili barem nešto što nisu mogli da vide ovde kod nas u gradu, makar bilo i glupo.

Uroš dodaje da su za svaku žurku imali nešto što će da je izdvoji od proseka, da bi ljudi upamtili.

- Privukli smo ljude i zadržali ih. Mislim da smo mi jedini koji ovde imaju interakciju sa svojom publikom. Ne znam da li imamo fanbase, ali stalno pričamo sa ljudima, uvek smo otvoreni. Na društvenim mrežama odmah odgovaramo ljudima, volimo da svima posvetimo pažnju, tako da nas barem za sada barem na lokalnom nivou ljudi znaju, pamte i prate. Mi smo hipersvesni toga da zavisimo od njih. Ali muzika je ono što nam je važno. Daleko od toga da smo mi krenuli ekskluzivno putem hardkor elektronske muzike. Ono što volimo je muzika sa kojom smo odrasli ali i elektroniku koja nas je pratila kroz naše formativne godine. Zadatak nam je bio da nađemo odnos između ta dva zvuka. Kako predstaviti old school novoj publici i pomešati ga sa novim zvukom što mislim da je dosta unikatno. Ne samo u Nišu, nego i generalno u Srbiji - kaže Marko.

Na pitanje koliko su daleko od kantautorskog dela Marko odgovara: "Ne mnogo“.

- Već imamo nešto, nekoliko projekata, ali dok to ne zvuči kako treba, nećemo to puštati. Što se muzičkog dela tiče to je ipak moj posao i znam da još uvek nismo napravili nikakvu produkcijsku bombu ali uskoro će se kockice poklopiti. Imamo i planiranu kolaboraciju sa jednim od nastupa sa naše žurke - dodaje on.

Na pitanje da li to rizik, s obzirom na to da se kod nas se klaberski život ipak oslanja na već poznatu muziku Uroš isiče da to "ne bi bio toliki problem".

- Mi već u nastupu provlačimo numere koje možda ne bi prošle, a koje ljudi sigurno nisu znali pre nas, i opet divljaju – objašnjava Uroš.

Marko se ubacuje da bi dao primer šta je "dobra fora" koju imaju.

- To što te pesme, pogotovo te holandske pesme, koje su dobro prihvaćene, publika povezuje samo sa nama. Bila je jedna hardkor holandska pesma koja kad krene, ljudi krenu da tapšu. Niko ne zna reči, razumeš? Ali svi kao pevaju, svako nešto kao lupeta, svako ima neku svoju liriku - objašnjava on.

- Da, bre jebote, pre neku noć ljudi su počeli toliko da divljaju, da dižu ogradu. Morao sam da budem dežurni stražar, malo zbog publike, malo zbog zvučnika, jer ipak su pomerili ogradu za metar ipo prema bini. I to mi u isto vreme malo smeta ali mi opet prija, jer nikada nisam video da neko tako u Nišu divlja – priseća se Lazar.

Uroš nastavlja „znaš šta napinje, kad moram da ih skidam sa bine, eto pre neku noć sam morao da skinem jedno pet, šest osoba sa bine, zato što, nekako, kad smo mi gore, volimo da to bude naš momenat. Razumem da ti je bitno da se popneš gore, da te ljudi vide i sve to, ali ono kao – nemoj.“

- Nas je dosta na bini već, i svako zna ko šta radi. Bina je u takvim momentima za nas – objašnjava Marko.

Koliko su daleko u vašoj budućnosti onda festivali, pitam ih.

- Tebra, problem je u tome što, da bi te pozvali na festivale, moraju već da te znaju, moraš da si napravio nešto već – objašnjava mi Lazar i nastavlja - moraš da imaš svoju pesmu. Teško je da se probiješ ako nemaš svoje - kaže on.

- Oni to valjda upoređuju sa fanbase-om koji si ostvario preko pesme. Nama je sada u interesu da idemo dalje. U Nišu smo uspeli, ovde za nas zime nema. Ali definitivno radimo na tome da idemo i dalje. Do Beograda, do Vojvodine – dodaje Marko.

Kaže da je niška scena "zasnovana na tehnu", ali da je njima repetativna. Takođe, TNC ne pušta narodnjake u dva ujutru, ali vole da "vuku" muziku iz najrazličitijih mogućih izvora.

- Postoji taj izraz za ovo što mi radimo – eklektik muzika. Spoj nespojivog. Alternativni smo jer očigledno smo jedini koji ovo radimo, a radi, jer se takođe očigledno i ljudima sviđa. Daleko od toga da nepretendujemo na komercijalu, ali s obzirom da smo se javili kao reakcija na nešto što nam fali – alternativa smo. Sa druge strane nemamo nikakve pretenzije na underground, naprotiv - kaže Marko.

Ono što vas definitivno takođe karakteriše je prisustvo na internetu, te forice sa đakonijama i dobra organizacija. Kako raspolažete odgovornosti, kako donosite odluke? Menadžerstvo, uređivanje društvenih mreža?

- Nemoj mene da pitaš - kaže Lazar i nastavlja - u 90 odsto slučejeva odnos je 2 prema 2.“ – kaže on.

Uglavnom sve odluke donose kroz četove, koji često mogu da se otrgnu kontroli.

- Krene rasprava, prvo idu činjenice, pa ko je upravu a ko nije, i onda svi krenemo da lupamo gluposti i sve ti to kao ima smisla u trenutku a onda sutra čitaš taj čet i misliš se – ’šta i sam ja ovde srao, šta li smo mi lupali gluposti ovde - dodaje Uroš.

- Da, u suštini svi su tvrdoglavi i ono, ako si ti naumio da ćeš da guraš svoje, da svako gura samo svoje, onda doviđenja – objašnjava mi Marko.

Kaže da tokom rasprava, svi kao slušamo jedni druge ali onda kad sve prođe kao da nismo ni slušali i kažemo na kraju ’majica će da bude bela’. Lazar ističe da na svu sreću, daleko više ima stvari oko kojih se slažu nego rasrpavljaju.

A kada je reč o muzici?

- Svako gravitira ka nečemu ali svako ima ulogu u svemu - kažu, Lazar i Filip u isto vreme.

- Znaš, nije da oni nemaju ulogu na bini. Oni su mnogo bitniji na bini, ja sam to njima više puta pokušavao da objasnim, iako je Filip jednom prilikom izjavio da on nema ulogu jednom kad ja stanem iza miksete. Nadam se da je pre neku noć video da itekako ima svoje mesto na bini tada – objašnjava Marko.

Kaže da mu je jako bitno da su oni na bini kada je na njega red da pušta muziku.

- Bitno mi je da smo sva četvorica tu. Bolji je utisak, bolja je atmosfera, sam si rekao da je efekat drugačiji kad smo svi gore umesto samo jedne osobe koja se dosadno njiše iza laptopa i miksete. Nekad sutra ne Exit-u, nekad sutra na Tomorrowland-u opet ćemo svi biti gore - priča on.

Lazar i Uroš dodaju da je bitno da se "kapiraju" i da su oni pravili žurke jer su hteli da prave žurke a ne da bi zaradili pare.

- Nama je bilo važno da se dobro provedemo. Daleko od toga da od ovoga ne želimo nešto veliko i da ne želimo od ovoga da živimo. Ali tako nije počelo. Pare nisu imperativ, imperativ je bio dobar provod i da ovom gradu donesemo nešto drugačije - kaže Marko.

- Razlika između nas i drugih organizacija u gradu je to što mi, većinu novca koji zaradimo uvek uložimo u sledeću žurku. Da bude bolja, veća – kaže Uroš.

A koji su im planovi?

- Nadam da će drugi povući od nas, da ako probijemo led, da će onda videti da ljudi znaju i drugačije, da ne mora samo tehno. Mi smo mogli da puknemo, grad je mogao da nas ugasi. Ali sada smo tu gde jesmo, i ako grad dalje živne, biće više mesta za izlaske – kaže Lazar.

- Za naš uspeh su zaslužni ljudi koji nas podržavaju još od samog početka – kaže Uroš.

Lazar se nadovezuje da su u početku mnogo cimali ljude.

- Prva žurka je bila super. Druga je bila poplava. Treća ili četvrta je bila potpuno prazna. Sećam se da sam došao i da sam mislio da sam promašio lokal. Ulazim unutra i idem do Marka – ’brate šta je ovo bilo’, Marko mi kaže ’brate, ne pitaj me ništa - priča Lazar.

- Nakon tih ispada ipak nismo zajebali. Opstali smo. Nisu to bili mali padovi brate, to si bili teški ispadi. Morali smo da dajemo novac iz džepa. Pitanje je da li smo dan danas u plusu kad vidiš sve troškove koje smo imali, ali nije to toliko ni bitno jer nam je od početka važan provod - objašnjava Marko.

- Znaš ostaje samo još taj rad na prisutnosti. Voleo bih da od mikstejpova koje dižemo na net, voleo bih da to pretvorimo u radio emisiju. Važno nam je da spojimo te džemove koji su iskopani iz naftalina još iz devedesetih u vreme kad smo bili klinci. Tipa Bigi, Majkl Džekson, 2Pac, ali da to opet spojimo sa svime što se u muzici dešava danas. Svako od nas je slušao te ljude i važno nam je da toga ima ovde i dalje. Sa druge strane naš lajv nastup je mnogo drugačiji od toga što mikasmo na netu. Live act je ono na šta ciljamo na bini, da smo povezani sa publikom, da ipak to bude i performans, a ne čisto skakanje i muzika. Sve u svemu, još uvek nam je najbitniji provod - kaže on.

Autobus ili ne, to neće biti prvi put da su uradili nešto drugačije u ovom gradu. TNC je za protekle dve godine ostvario publiku u koju se uzda kao u redovne posetioce, ustanovio brend i partnerstvo sa Niškom radnjom urbane odeće HILLS i planira svoje proizvede. Najvažnije od svega, doveli su novi talenat na binu koji su povukli sa sobom. Među njima sam na najskorašnjijem događaju dobio sam da čujem Pessto-a, 5foot6 i Coloroff kao i Niškog Dujak-a.

Svi ovi mladi muzičari imaju drugačiji pristup provodu i elektronskom zvuku zbog čega čine dobar tandem sa The New Culture. Time pokazuju da može drugačije i da nije nemoguće uvesti diverzitet u elektronsku muziku koju je moguće čuti po gradu noću. Zbog njih grad može i da živne.

Taj "novi" zvuk je sada još uvek mlad, rezultat skromnog početka četvorice iskrenih mladića koji bi samo da se dobro provedu. Skromnog početka, ali početka koji obećava. Nadam se samo da na EXIT-u neće da se cimaju oko ljudi, jednom kada dospeju do te bine, ljudi će već biti tu, ne mrdaju oni nigde. Nadam se da će sa nama i The New Cvltvre ostati.

Na sledeću TNC žurku možeš da dođeš za Noć veštica u Liv-u u Nišu. Do tada možeš da ih slušaš na Soundcloud i Spotify."