VICE fotograf Irfan Ličina u svetskom vrhu

Od prvih dana VICE Srbije na internetu, Irfan Ličina, mladi fotograf iz Novog Pazara snima neponovljivo fantastične fotografije za naš portal - od tragičnih posledica poplava u Sandžaku, bajkovitih proslava Bajrama, do ratnih ožiljaka Sarajeva više od dve decenije nakon rata u Bosni. Ove nedelje stigla je vest da je Irfanova fotografija "Udarac" izabrana u 25 najboljih u okviru ovogodišnjeg konkursa za najbolje ulične fotografije jedne od najvećih svetskih foto platformi Lens kulture, na koji se prijavilo više od 10.000 fotografa iz celog sveta.

Njegova fotografija biće deo specijalne izložbe koja će biti održana u San Francisku od 11. do 18. novembra ove godine. Na konkursu je žiri, koji su činili urednici fotografija iz važnih svetskih medija i foto-agencija, prvo mesto pripalo je Belgijancu Hakanu Šimšeku, dok je u kategoriji pojedinačna fotografija trijumfovao Moin Ahmed iz Bangladeša.

Posle čestitiki, zamolili smo Irfana da nam ispriča kako se oseća i šta je "ono-nešto" što ga je privuklo fotografiji.

VICE: Sećaš li se trenutka kada je snimljena ova fotografija?

Irfan Ličina: To je scena, kao da je sada upravo ispred mog objektiva. Vašar u selu Delimeđe je stvarno poseban, tradicija duga već nekoliko decenija. Mnoge moje kolege odlaze da fotografišu vašar. Ja idem poslednje tri godine i jurim fotografija iza glavnog toka dešavanja. Momak koji udara krušku, i grupa momaka iza njega, bili su mi toliko upečatljivi da sam napravio seriju tih fotografija. Ali ova mi je nekako najdraža jer je publika najviše bila udubljena i burno je pratila koliko će jako momak da udari krušku.

Naravno, fotografija je i sreća, imao sam sreće da se sve poklopi, da bude kompozicijski dobro, da momak napravi određenu ekspresiju na licu, a takođe i da publika ispriča svoju priču. Mislim da sam odmah nakon snimljene fotografije stavio aparat u torbu i otišao pod šator na muziku i pivo, bio sam svestan negde da je ovo fotografija koja mi je bila potrebna u portfoliju.

Kako izgleda tvoj dan - uvek sa aparatom u ruci ili ga odmaraš ponekad?

Mnogi kažu da me fotografija pojela, u neku ruku, to je istina. Dok sam radio u Novinskoj agenciji Tanjug, skoro svakog dana sam imao neko snimanje. Dobra stvar je kada radiš u agenciji jer te svakog dana tera da fotkaš, da se vežbaš, imaš neke jednostavne zadatke - tipa fotkaš neku konferenciju i one malo teže, proteste, nerede navijača i slično. Bavim se dokumentarnom fotgrafijom i street fotografijom, tako da je foto-aparat svakog dana sa mnom, ma gde da idem. Dokumentujem život ulice i duh mog grada, to je moj životni projekat.

Moja devojka je u početku često bila u fazonu da prestanem da fotkam makar kad sam sa njom,, mada i ona se navikla na to, jer nekada me ljudi čudno posmatraju dok fotografišem neki prizor koji je običnom prolazniku sasvim normalan, a meni poseban.

Šta je za tebe idealan foto-zadatak?

Dokumentarna fotografije je moja glavna opsesija, glavna forma u fotografiji, retko se u medijima danas u Srbiji može dobiti zadatak u kojem može da se iznese neka zanimljiva foto priča. Srećan sam što sam deo VICE Srbija, jer dobijam baš takve zadatke. Dakle, odlazak na teren, fotografisanje i upuštanje u nešto što do sada nisam znao, a što društvo još manje zna, dolazak sa terena i pričanje priče kroz fotografije.

Jer upravo je to moja misija, da društvu pokažem nepoznate prizore, priče običnih a posebnih ljudi na istinit način, da sve bude original onako kako jeste, bez autocenzure ili bilo kojih drugih normi koje nam se nameće dok radimo u medijima.

Da li ti nedostaje vreme provedeno u mračnoj komori i razvijanje fotki?

U fotografiju sam počeo da se zaljubljujem tako što sam gledao fotke svetske agencije Magnum Photos, velikana kao što su Anri Kartije-Breson, Josef Kudelka, Judžin Smit i ostali. Oni su svi radili na filmu, a ja sam odrastao u doba digitalne fotografije, ali sam fotkao i na filmu. I dan danas, fotkam na filmu. Malo je teško danas raditi na filmu, jer je, prvenstveno, jako skupo, a i filmovi su sve ređi na našem tržištu. Ne mogu baš da kažem da mi fali taj deo, jer nisam mnogo provodio vremena u dark rumu, ali mi se svidelo i još uvek mi se sviđa, gledati magiju kako nastaje fotografija u labaratoriji.

Imaš li neki savet fotografima-amaterima, što smo svi mi koji imamo telefone sa kamerama, digitalne aparate, a nemamo pojma o pravilima fotografije?

Fotografija je danas tu, nekada se snimalo po 10 fotografija u toku jednog dana, a danas se snima milijardu dnevno. Instagram, Fejsbuk i ostale drušvene mreže olakšale su prezentovanje rada ali, u jednu ruku, i otežale pravim autorima da se iskažu u moru fotografija i fotografa. Mislim da treba što više da se otrgnemo od svih šablona u fotografiji, i da fotografišemo što drugačije i što nepoznatije, ma koliko to bilo teško. Pravila kompozicije i ostali šabloni su nekada okej, ali često je priča mnogo bitnija od toga da li je fotografija u zlatnom preseku ili ne.

Hvala, Irfane, i jedva čekamo nove fotografije!

Pogledajte još Irfanovih fotki:

Život sandžačkog skejtera u fotografijama

Sumorne fotografije Novog Pazara tokom poplava

Detinjstvo pod opsadom: odrastanje u Sarajevu tokom rata