DROGE

Sudbonosni lov na zakopani štek najboljeg LSD-a svih vremena

Sedamdesetih je jedan miran džep ruralnog Velsa postao žarište svetske psihodelije. Vratili smo se na lice mesta u potrazi za hemičarima, dilerima i hiljadama sakrivenih sličica.
Joe Zadeh
pisao Joe Zadeh
Chris Bethell
fotografije Chris Bethell
12.10.17

Jedne subote popodne pre dva meseca stajao sam u pabu u južnom Londonu i razgovarao sa fotografom. Dok sam očajnički kopao po mozgu u potrazi za bilo kakvom pristojnom anegdotom, odlučio sam da mu prepričam članak koji sam dan ranije pročitao na internetu. Govorio je o selima u zabitima Velsa koja su sedamdesetih postala dom psihodelične imperije proizvođača i dilera LSD-a.

Grupa je nastala po uzoru na ćelijsku strukturu, što znači da je malo njih znalo za postojanje drugih (da bi, ako neko od njih bude uhapšen, ovi drugi mogli neometano da nastave sa radom). A opet, uprkos tome, izuzetno veliki broj njih odabrao je da se stacionira u istom zabačenom regionu centralnog Velsa. Privlačilo ih je nešto u tim predelima.

Reklame

U vreme kada su svi pohvatani 1976. godine, namirivali su oko 90 odsto sve potražnje za LSD-om u Velikoj Britaniji i oko 60 odsto širom sveta (mada naknadni izveštaji pokazuju da su vlasti možda malo nacifrale ove brojke kako bi istraga delovala atraktivnije u tabloidima). Mnogi od njih nisu bili proizvođači droge i dileri u onom smislu koji nam je poznat u 21. veku. Oni su bili pisci, hemičari i slobodoumni vizionari koji su —da, voleli novac — ali i čvrsto verovali da će, ako zapljusnu britansko društvo sa 99,07 odsto čistim LSD-em, to istinski promeniti način na koji ljudi razmišljaju o politici, ratu, ljubavi i majci prirodi.

Tajna policijska operacija i naknadno hapšenje (koje je iznedrilo 6,5 miliona sličica LSD-a i uključivalo dvojicu policajaca koji su proveli dve godine maskirani kao lutajući hipici) postali su poznati kao Operacija Džuli. To je i dalje najveća operacija usmerena protiv LSD-a u Velikoj Britaniji i prepričana je u bezbroj članaka, knjiga i nekoliko istinski užasnih TV adaptacija, u kojima je LSD predstavljen kao neka vrsta demonskog napitka koji nagoni na samoubistvo. Kontrast urbanog gangsteraja i ruralnog spokoja uvek je ovu priču činio neodoljivom — bila je pomalo kao nekakav ljupki, velški Breaking Bad.

Danas je ponovo aktuelna u vestima zato što je jedan od (od sada penzionisanih) detektiva koji je radio na slučaju ustvrdio da je pozamašni štek LSD-a i dalje zakopan negde u kraju, verovatno i dalje aktivan. Bilo je to dovoljno da natera lokalnu policiju da organizuje celovečernje patrole, iz straha da bi krijumčari, dileri i novinari mogli da se upuste u potragu za uskršnjim jajima kako bi iskopali neke stare sličice.

Reklame

I tako, kad sam ispričao tu priču fotografu u pabu, on me je samo pogledao i rekao: "Treba da odemo tamo", na šta sam ja rekao: "Ma jok." Priča je ispričana i nije mi se lutalo po selu na kiši sa lopatom, u potrazi za zakopanim starim glasinama. A fotograf je na to rekao: "Ne, mi moramo da idemo."

Gaj Taliz je jednom izjavio: "Priča nikad ne umire. Uvek postoji druga priča koju možeš da napišeš o istoj priči 20, 40 godina kasnije."

I eto nas sad kako se vozimo drumom koji nije ni put A klase ili B klase, već put klase "nemojte ni pokušati da me klasifikujete", nervozno zureći u crvene zastavice i znakove koji glase: "PAŽNJA: VOJNO STRELIŠTE", dok se trudimo da sirenom rasteramo ovce nasred puta koje na to reaguju napadima panike i facama uleću u prednji branik fotografovog folksvagen poloa.

GPS kaže da se nalazimo na 25 kilometara od Landavi-Brefija, u Velsu; prema tajmeru, za tih 25 kilometara biće nam potrebno jedan sat i deset minuta. "Ha! To su velški kilometri", reći će mi kasnije dokoni meštanin tužnih očiju u pabu.

Zelena pustinja

Ono što nije poznato kao severni Vels, južni Vels, istočni Vels ili zapadni Vels, poznato je kao centralni Vels. U centru centralnog Velsa — obuhvatajući okruge Povis, Keredigion i Karmartenšir — nalazi se mesto koje se u velškom folkloru opisuje kao Zelena pustinja, zahvaljujući nedostatku pravih puteva i civilizacije, a obilju bujnih plavo-zelenih planina, strmih dolina i drevnih potoka. Na jednom astronomskom sajtu pročitao sam da ako ovde bacite pogled gore po vedroj noći, moći ćete golim okom da vidite čitav Mlečni put kako se proteže preko crnog neba. Iz nekog razloga, ovaj konkretni deo Velsa često ume da baci neobične čini na ljude, privlačeći ih iz raznoraznih neobjašnjivih razloga.

" Bićeš najdalje što možeš / Od ludila čitavog sveta", napisao je velški nacionalistički pesnik Hari Veb — zaslužan za popularizaciju "zelene pustinje" — o ovoj oblasti 1969. godine. Dileri LSD-a mora da su se slagali s tim. Kao i Salman Ruždi, koji je osamdesetih procenio da je ova oblast odgovarajuće mesto za skrivanje nakon što je iranski Ajatolah bacio fatvu na njega. Privukla je i brojne organizatore besplatnih hipi festivala sedamdesetih, koji su dovodili svoje masovne žurke za hiljade ljudi prvenstveno zbog zabačenosti mesta, ali i zbog psilocibinskih magičnih pečuraka koje i dalje rastu u divljini po čitavoj dolini.

Reklame

Vozimo se kroz pustinju veličanstvenom, krivudavom stazom koje ide gore-dole, pa gore-dole, naizgled u beskraj. Gusta šuma sitkanske smrče zavodljivo pada na ramena doline, a delovi žutog usred bujnog zelenila pretvaraju se na suncu u zlaćano i velur. U podnožju je nabujali potok koji život započinje visoko u planini kao vodopad, a sve izgleda kao prvoklasna reklama za viski.

U nekome ko je upravo doputovao iz glasnog i smrdljivog Londona, okolina van automobilskih prozora izaziva ushićeni osećaj neobičnosti. Kao da se seoski pejzaž diže i spušta — kao da je živ i diše — i ne mogu da se otrgnem iracionalnom i jezivom utisku da on zna da se vozimo kroz njega.

Prolazimo pored sablasne i napuštene prezbiterijanske kapele duboko u divljini po imenu Soar-i-Minid. Bivši američki predsednik Džimi Karter imao je običaj da za odmor dolazi ovamo na pecanje. Karter je pecao svuda po svetu, ali ga je nešto u vezi sa zelenom pustinjom privlačilo da joj se iznova vraća. Kupio je sliku pejzaža oko Soar-i-Minida za svoju kolekciju umetnina. "Nikad u životu nisam video ništa slično", izjavio je on.

Auto kreće da kašljuca i gasi se na usponu od 40 stepeni (koji se, prema GPS-u, zove Đavolje stepenište), potom zavrće u nagloj krivini nakon čega otkrivamo još 400 metara satanskog uspona. Ovi vetroviti, krivudavi putevi nisu pravljeni za folksvagen polo; to su rute koje su u Srednjem veku koristili goniči stoke, misteriozni i harizmatični soj Velšana koji je za život zarađivao vucarajući se po farmama i sakupljajući stoku za izvoz, koju bi potom gonili do pijaca u Birmingemu, Mančesteru i Londonu. Neki goniči su čak gonili guske, stavljajući im kožne čizmice na noge da se ne bi oštetile.

Reklame

Kasnije su dileri droge koristili iste rute da bi gonili horde LSD-a do veoma drugačijih pijaca po Engleskoj.

U srcu ove beskrajne i talasaste pustinje, posađeno na vrh veličanstvene velike planine, nalazi se selo sa ne više od 500 stanovnika: Landavi-Brefi — selo koje izgleda kao bilo koje drugo selo u Velikoj Britaniji, a opet, kad začeprkate po površini, primećujete najčudnije uvrnutosti i neobičnosti koje objašnjavaju njegov misteriozni magnetizam.

Ubica iz brda

Landevi-Brefi

Stižemo u 18:13 u četvrtak uveče. U vazduhu se oseća tišina i mrtvilo, što je utisak samo pojačan načinom na koji se nadolazeće noćno nebo meša sa kišnim oblacima sa neke Tarnerove slike kako bi selo obojilo u zagasito plavo-sivu. Ulica je napuštena, ako ne računamo gospođu na groblju koja neguje cveće pred nadgrobnom pločom.

Sa izuzetkom nekoliko uskih uličica koje krivudaju od njega, ovo je selo sa jednim drumom i sve na njemu – kolibe, pab, seoska većnica i prodavnica – izgrađeno je oko njega. Izgleda kao ona vrsta mesta gde ako svoje mleko niste uneli pre 10 prepodne, neko će vam pokucati na vrata da proveri je li s vama sve u redu.

Na istoku, Crkva Svetog Davida ima najbolji pogled, nadvijajući se nad svaki dom. Nalazi se na vrhu hrpice zemlje izuzetno veštačkog izgleda. Legenda kaže da je Sveti David, svetac zaštitnik Velsa, došao ovamo oko 560. godine da bi širio svoju propoved. Kad se obratio velikoj grupi seljana, neki su se požalili da ga ne čuju niti vide, tako da je pozvao ravnu zemlju da se izdigne u hrpu kako bi svi mogli da ga vide i čuju. Crkva je izgrađena posle toga, a selo Landavi-Brefi (čije se ime grubo prevodi kao Crkva Davidova na reci Brefi) po njoj je dobilo ime.

Reklame

Sve do 2000-ih, crkva je bila glavna turistička atrakcija u selu. A onda su 2003. godine Met Lukas i Dejvid Valijams iskoristili Landavi-Brefi u Little Britain kao dom Dafida, poznatijeg kao "jedini gej u selu". Nikada nisu objasnili zbog čega. Ljudi i dalje tokom letnjih meseci pristižu da se fotografišu pored table sela. A u četiri odvojena slučaja nestala je i pojavila se na eBay-u, na veliko nezadovoljstvo lokalnog policajca. "Mislim da 99 odsto sela nije gledalo seriju", rekao je meštanin kad su se BBC i ostali mediji sjatili ovde 2004. godine da bi uradili ulične ankete. "Ostalima je smešno."

Zid u Nju Inu

Stižemo do ulaza u seoski pab, "Nju In". Ovde se sve dešavalo tokom vladavine esida u Landavi-Brefiju. Prometnih večeri, u pabu bi se našli meštani, diler LSD-a po imenu Smajls i njegovi prijatelji i saradnici, kao i dvojica policajaca u dubokoj ilegali, koji ili nisu bili svesni postojanja jedan drugog ili su krili identitet jedan od drugog, a opet se zajedno oblokavajući i igrajući pikado. Posle toga bi se svi nagurali u Smajlsovu kolibu na par džointa, crtu koke, možda čak i trip.

Baš kad se spremamo da otvorimo vrata paba, veoma pijani čovek ispada iz njega pevajući "Feeling Good" od Nine Simon. Deluje postiđeno, pa mu kažem da ima dobar glas, na šta on vrti glavom. "Šta vas dvojica uopšte tražite ovde?" Zaboravljam na suptilnost i govorim mu da smo novinari iz Londona koji su došli da iskopaju stari LSD.

Reklame

"Vidite", kreće on da govori, "moja majka se preselila ovamo 1972. godine, te je malo radila kao dadilja za jednog LSD hemičara i njegovu ženu. Pozvala me je jedne noći i rekla: 'Džone, kod njih je sve jako čudno. Nemaju nameštaj i imaju slike…" Momentalno spušta glas dok se starija žena gega ulicom kraj nas. Gledamo je kako prolazi, a kad se okrećemo nazad Džonu, on je već naglo pošao ulicom i nestao nam sa vidika.

Ulazimo u Nju In na predvidivu tišinu koja odiše atmosferom "Ko su sad ovi?", a prekida je samo škripa okretanja starih vratova. Potom se svi vraćaju kriglama piva i ambijentalna opera pabovskog žamora se nastavlja, deo na engleskom, veći deo na velškom. Ovde vlada atmosfera nečijeg salona za goste: svi sede za šankom, a niko ne sedi za stolovima — ali mesta za šankom više nema, tako da sedamo za sto. To momentalno pravo veliki jaz između nas i ostalih.

Na barskoj stolici sedi čovek u drečavom saobraćajnom prsluku, čije je čitavo lice toliko prekriveno prljavštinom da mu se vide samo dva bela oka. On dovršava piće i odlazi. "Uvek je tako prljav, ali ga nikad ne vidim kako radi", kaže neko. "Mislim da namerno prlja lice svaki put pre nego što uđe."

Možete samo da pretpostavite koliko je ovaj pab bio ključan za policijsko hapšenje onomad. Da nije postojao, ne mogu da zamislim kako bi se ovde neko upoznao sa bilo kim, ako izuzmemo slučajne susrete u redu u pošti. Kao i drugde u Velikoj Britaniji, ono što je preostalo od tradicionalnog seoskog života vrti se izričito oko škole, crkve i paba. Ali sa ruralnim školama kao što je ova u Landavi-Brefiju koje su stalno na ivici zatvaranja i sa opadajućom posetom crkvama, teret često pada na ovaj potonji. To ne znači da posao u Nju Inu cveta; napola je prazan, a kažu mi da je bio napola prazan i sedamdesetih. Ali u ovako malim zajednicama, bukvalno nema drugog mesta gde bi ljudi mogli da se druže.

Zidovi su prekriveni fotografijama lokalnog fudbalskog tima, slikama lokalnog umetnika po imenu Džef, fotkama nekadašnjeg izgleda sela i najavama budućih događaja. To nije samo pab; to je muzej seoskog života. Pre nego što je bio pab, bio je gostionica za goniče, sa štalama preko puta i poljima pozadi gde su mogli da parkiraju stoku.

Reklame

Već se osećajući kao stranac, lagano započinjem priču sa čovekom sa kokni akcentom, koji deluje kao da je u pedesetim. On mi kaže da se preselio ovamo kad je osetio da mu London postaje suviše problematičan. Sedeo je jednog dana jedući nedeljni ručak kad je upala grupa mladića, sela za sto do njegovog i počela da "psuje i boguje" i govori kako će izbosti nožem nekoga. "Tad mi je prekardašilo", kaže on. "Prešli smo ovamo — vazduh je svež, nema kriminala. To je kao da živite u Romfordu pre 50 godina." Sada drži seosku prodavnicu.

Vlasnik seoske prodavnice

Ilejn za šankom pijucka gazirano piće kroz crnu slamku. Ne znam šta jer ga je naručila kao "uobičajeno". Rođena je u selu i nekada je bila učiteljica u školi, ali sada je u penziji. Njen deda je bio kovač, a u slobodno vreme voli da ide od sela do sela tražeći kapije i ograde od kovanog gvožđa sa njegovim zaštitnim znakom. To je njen način da ga bolje upozna.

Kad joj kažem da dolazim iz Londona, ona odgovara: "Neko i to mora." A kad izvučem diktafon da bih je snimio, svi ga gledaju kao da sam stavio ručnu bombu na šank i izvukao iglu. Dok govorimo, čovek rumenog, nadutog lica iza nje ispija sajder i napeto zuri u mene. "Ne vole svi ovde kad se priča o Operaciji Džuli", kaže ona.

Ilejn je tokom vladavine esida bila tinejdžerka i dobro je se seća. "Bili smo zapravo veoma naivni. Kad se sad osvrnem, trebalo je svima da nam upadne u oči: lik sa engleskim akcentom, somotska jakna, zvoncare i ime kao što je 'Smajls'. Ali oni se nisu ni krili. Smajls je često boravio u pabu, paleći cigarete novčanicom od dvadeset dolara. Jednom se zapričao sa čovekom iz sela koji mu je rekao da nema televizor. Narednog dana je otišao i kupio mu ga. Ali Landavi-Brefi je bilo okupljalište raznih, tako da nam to nikad nije bilo sumnjivo."

Reklame

Kažem joj kako imam teoriju da većina drugih sela ima jednu veliku priču, ali ovo konkretno selo kao da privlači neobične događaje abnormalnom učestalošću. "Znaš šta, osamdesete su bile veoma teška vremena ovde…", kaže ona. "Bilo je to u januaru 1983. Neko je ušao u kuću i rekao mojoj majci: 'Upravo sam video nešto što nisam video nikad pre, da neko prelazi planinu u gluvo doba noći…'"

Ta figura prolazila je blizu Brinambora, zabačene farme ovaca u vlasništvu Džona Vilijamsa. Narednog dana, obližnji farmeri otišli su da provere je li sa Džonom sve u redu, nakon što su čuli da nekom nije otvorio vrata. Pronašli su ga u spavaćoj sobi. Ubijen je sopstvenim pištoljem sa pet hitaca. Ubrzo je utvrđeno da je ubica tridesettrogodišnji engleski lutalica Entoni Gambrel, koji je bio na slobodi i verovalo se da se krije u brdima. Selom je zavladala panika. Džon Vilijams je bio omiljen u zajednici; blagajnik kapele Soar-i-Minid, opisan je kao "najsrećniji čovek u Velsu".

Ubica iz brda terorisao je selo godinama. Niko nije znao zašto je prvobitno došao, ali je razvio nekakvu opsesiju prema Landavi-Brefiju. Povremeno je dobijao posao kao pastir i znalo se da ponekad spava pod otvorenim nebom u planinama. Šest godina pre ubistva, provalio je u dom Džona Vilijamsa i ukrao mu pištolj. Kasnije je pod pretnjom srpom držao stariji bračni par kao taoce. Vekovima je britanski folklor upozoravao prestravljenu decu na simbolične crne pse — zle i zlobne sile u brdima koje uteruju strah u kosti malih zajednica. Sada je Landavi-Brefi proživljavao košmar koji se ostvario.

Reklame

Policija se plašila da će ovaj ponovo da ubije ili makar da uzme taoce. Seljanima je rečeno da zaključavaju vrata, redovno proveravaju da li je s komšijama sve u redu i da ne izlaze po noći. Dobili su tajnu lozinku koju je trebalo da upotrebe ukoliko se nađu u opasnosti, a policija je zvala zabačene farme svakih pola sata da vidi da li je s njima sve u redu. Strah je bio za mnoge neizdrživ, a tokom lova na ubicu odselilo se čak 12 farmera.

Policija je na kraju pronašla Gambrela: sklonio se u Hempšir. Osuđen je na 30 godina zatvora na lampeterskom sudu, petnaest kilometara od Landavi-Brefija. Grupa seljana okupila se ispred suda da bi mu iskazala svoj bes dok su ga smeštali u zatvorski kombi. Prošle godine se velška dokumentarna serija po imenu Y Detectif ponovo bavila tim ubistvom. U njoj je otkriveno da Gambrel iz svoje zatvorske ćelije u Duramu i dalje šalje pisma nekim seljanima.

"Nikad nismo pronašli pištolj, što je popriličan razlog za zabrinutost", rekao je bivši detektiv Džon Lusi tokom intervjua za taj dokumentarac. "Kad bude bio pušten, možda će otići po pištolj. Ko zna hoće li se vratiti?"

Sveto čudovište

Gospodin Ebenezer sedi na sofi u svojoj staklenoj bašti, u purpurnom vunenom džemperu i bež pantalonama, dok zuri kroz četvrtaste zaobljene naočare u Kambrijan Njuz, a Skaj Njuz bruji u pozadini. Kraj njega je i Dejli Mejl, koji kupuje svaki dan da bi "ostao upućen u to šta sprema neprijatelj". On govori teatralnim, sočnim akcentom centralnog Velsa — u sebi sadrži blagu muzikalnost i raspevanost od koje poželite da udarate ritam po svojim kolenima.

Kad se prođe kroz vrata staklene bašte, tu je trpezarija, gde se nalazi zatvoreni srebrni laptop gos'n Ebenezera, spreman da se svaki čas otvori. On je od 1967. godine novinar i proslavljeni lokalni pisac. Pre četrdeset godina, oko 11 ujutro jednog hladnog martovskog jutra, bio je među prvim reporterima na licu mesta tokom hapšenja u Operaciji Džuli, šetajući selom dok su komšije stajale na pragovima svojih kuća gledajući haos, govoreći da su sve vreme znali da se nešto dešava.

Reklame

"Nisu imali pojma!", smeje se gos'n Ebenezer. To je postala najveća priča njegove karijere i on je napisao knjigu o njoj, pod naslovom Operacija Džuli: Najveća zaplena LSD-a na svetu. On mi kaže da niko ovde nije imao jednu lošu reč da kaže o tim LSD likovima: Smajls je pogotovo bio pomalo lokalni heroj.

"Sećam se da sam razmišljao o legendi kako je Sveti David naterao zemlju da se podigne pod njegovim nogama", kaže gos'n Ebenezer, "i da sam pomislio: Svi ti ljudi koji su pravili i uzimali LSD verovatno su sve vreme viđali takve stvari. Ovde se ništa nije promenilo!"

Kad ga pitam misli li da bi esid mogao da bude zakopan negde u selu, nestašno mi se smeška. "Oh, vole ljudi u selu kad se šire takve priče. Čak ih i podstiču. Ali zaista mislim da ima zaostale robe, u to nema nikakve sumnje. Neki misle da bi mogla da bude zakopana u kamenolomu, ali mislim da je Smajls lično pokrenuo tu glasinu. On je bio veoma nestašan momak."

Pitam gos'n Ebenezera zna li za neka druga čudna dešavanja u Landavi-Brefiju, a njegove oči se cakle dok priča priču o misterioznom čoveku koji se ovde pojavio krajem šezdesetih, čitavu deceniju pre LSD-a. "On je bio neverovatan čovek. Potpuno lud, ali krajnje inteligentan. Begunac od braće Krej evidentno, a imao je ožiljak od uva do uva."

Čovek kog pominje bio je Dejvid Litvinof, enigmatska i nemirna ličnost iz Londona pedesetih i šezdesetih, jednako povezana sa svetom rokenrola i slikarstva kao i sa aristokratijom i kriminalnim podzemljem braće Krej.

Engleski džez i bluz pevač Džordž Meli opisao je Litvinofa ovako: "Najbrži govornik kog sam ikad sreo, prepun neverovatnih priča, od kojih se najmanje polovina pokazala istinitom, grubi kicoš, lica ili prelepog ili ružnog, nikad nisam uspeo da se odlučim, ali svakako 100 odsto jevrejskog, katalizator na sopstveni pogon kom nije smetalo da se povredi ukoliko bi se nešto dešavalo, sveto čudovište, prvoklasna faca."

Reklame

Jedne noći 1968. godine, Litvinof se sporečkao sa jednim od gangsterskih saradnika i završio gadno pretučen. Ubrzo nakon toga je nestao. Kad se ponovo pojavio nekoliko meseci kasnije, bilo je to u seoskoj prodavnici u Landavi-Brefiju, moleći prodavca da mu dopusti da uzme namirnice besplatno jer mu još nije stigla gotovina. Preselio se u malu belo okrečenu kolibu sa krovom od škriljca na ivici sela, po imenu Kefn Bed (što se prevodi kao "s one strane groba").

Uskoro su Litvinofovi slavni prijatelji počeli da pristižu iz Londona kako bi ga posetili u seocetu koje je zvao svojim "keltskim limbom", gde "ništa nije norma i to s punim pravom". Između 1970. i 1972. godine, Landavi-Brefi posetili su Stonsi, Erik Klepton, Mark Bolan, Džon Lenon, Joko Ono i mnogi drugi, na veliko zadovoljstvo i zbunjenost meštana. Jednom je Litvinof postrojio grupu uzbuđenih starijih gospođa u pošti kad im je rekao da ga Klif Ričard čeka u kolima ispred, samo da bi razočarano slegnule ramenima kad se ispostavilo da je to zbunjeni Kit Ričards.

U njegovoj kući su se održavale ozloglašene žurke, gde su gosti bili mešavina londonskih prijatelja i mladih meštana koji su bili dovoljno hrabri da im se pridruže. "Sunčanih dana", piše Kajron Pim u Litvinofovoj biografiji Jumpin' Jack Flash, "podigao bi zvučnike muzičkog uređaja u krošnje drveća pored kolibe i glasno puštao muziku preko polja dok su on i njegovi prijatelji išli da se kupaju goli u reci ili se izležavali goli na sofama na poljani, pušeći hašiš."

Reklame

Kad je gos'n Ebenezer jednog popodneva posetio Litvinofa u njegovoj kolibi, po strani je primetio pozivnicu za sahranu Džimija Hendriksa u Sijetlu. Za nju je bio zalepljena bombona: unutra je pisalo da je bombona začinjena LSD-om, a uputstvo je glasilo da je istog dana uzme svako ko ne uspe da dođe na sahranu. U sklopu niza događaja koji su doveli do toga da Litvinof zauvek napusti selo, dao je bombonu lokalnom policajcu koji je tog popodneva bio dežuran. Ostatak dana ovaj je proveo na Litvinofljevoj sofi, halucinirajući i izvikujući gluposti u svoj voki-toki.

Šezdesetih i sedamdesetih negovala se ideja o ruralnoj idili kao bekstvu od sveta koji je delovao kao da ponire u rat i haos. Mnogi su imali nostalgične predstave o selu kao mestu pravo sa holandskih slikarskih pejzaža iz 16. veka, gde je život nepromenljiv i živi se sporim ritmom. Postojala je posebno engleska fantazija o selu kao autentičnijem, civilizovanijem i ispunjenijem svetu od prljave, brze i industrijske realnosti gradskog života. To je nešto što se ponovo vraća u modu danas, kad ljudi počinju da zaziru od hiper-povezanosti života u metropoli i mogućeg nuklearnog rata, a počinju ponovo da sanjaju o apsolutnoj izolaciji putem rečnih brodova i baraka u planinama koji mogu da se iznajme preko Airbnb-a.

Ali, kao što je to primetio sociolog Hauard Njubi, ti holandski slikarski pejzaži nikad nisu zapravo bili portreti ruralne stvarnosti: to su bili utopijski snovi o pastoralnoj lepoti stvoreni u skladu sa nizom pravila o tome šta čini jednu sliku pitoresknom. I kad su se Litvinof — i mnogi hipici koji su pošli njegovim stopama — preselili na mesto kao što je Landavi-Brefi, često su otkrivali da život tu nije savršen niti jednostavan, a da je selo nepokolebljivo mesto koje dolazi u paketu sa svojim jedinstvenim demonima.

Reklame

"Litvinof je bio suviše druželjubiv i urban", objašnjava Kajron Pim. "Kad god bi posetio London, nakon što je bio u Velsu, samo bi brbljao i brbljao, zato što je suviše vremena proveo sam i nije mogao da se izbori s usamljenošću. On je bio neko ko je morao da bude okružen ljudima. Na kraju ga je Landavi-Brefi doveo do ludila."

Litvinof je završio na sudu kad je njegov pas masakrirao neke ovce. Ubrzo nakon toga je otišao.

__________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Vikend ratnici

____________________________________________________________________________________________________

Biti strejt je najluđe što možeš da uradiš

Smajls nije imao nameru da nabasa na Landavi-Brefi onomad u julu 1971. godine, ali to mu je ipak pošlo za rukom. On, njegova devojka i njena ćerka vozikali su se po raznim selima u Velsu tražeći znakove kraj kuća da su "na prodaju". Kad su izgubili svaku nadu, slučajno su naišli na Landavi-Brefi. Koliba Y Glin nije bila na prodaju, ali je bilo očigledno da u njoj niko ne živi. Vlasnik je bio čovek koji je živeo u kući do nje. Od Smajlsa je tražio 1.650 dolara. Smajls je ponudio 1.300 i njih dvojica su se rukovali.

Smajls je bio među prvim hipijima koje su seljani videli izbliza. Drugi su bili samo u prolazu, ali Smajlsova koliba nalazila se u glavnoj ulici. Često je išao u pab, pridruživao se pikado timovima i šetkao se u zvoncarama i s perlama oko vrata, sa šljokicama na licu, kosom obojenom kanom i sa senkom za oči. Nosio je dugu tamnu kosu i gustu bradu. Isprva je nekoliko lokalnih momaka želelo da mu polupa glavu. Drugi seljani su spekulisali čime se bavi; većina je pretpostavila pornografijom ili pljačkanjem banaka.

Reklame

Ali mešavinom ljubaznosti i šašavosti, uskoro je uspeo da šarmira čitavo selo, koje je, u to vreme, počelo da prihvata ekscentričan pogled na svet — ili makar pokazuje veću otvorenost prema stvarima koje su se dešavale oko njega a nisu baš bile toliko normalne.

Njegova koliba bila je na sprat, a oni koji su imali to nadrealno zadovoljstvo da je posete pričali su o ogromnoj Parvati (Hindu boginji plodnosti, ljubavi i vernosti) slikanoj rukom u dnevnoj sobi i velikom plavom Šiv Šankaru na zadnjem zidu. Sve podne daske bile su ofarbane tako da izgledaju kao trava i puževi. U jednoj od spavaćih soba na spratu, nalazio se Džimi Hendriks od kartona u prirodnoj veličini kako izlazi iz zida, sa kosom od bakarne žice. Dečja soba pretvorena je u kartonsku pećinu, ofarbana svetlosmeđe sa crvenim i žutim šarama, i ukrašena reflektujućim kuglama. Uklonio je tavanicu u obe sobe i pretvorio ih u stakleni krov, tako da su svi mogli da spavaju pod zvezdama.

Tokom vremena koje je proveo u selu, Smajls se upleo u mrežu trgovine LSD-em i od najobičnijeg uličnog dilera droge prešao na valjanje 100.000 sličica esida nedeljno, što ga je pretvorilo u jedno od najvećih imena operacije. Kad su policajci na tajnom zadatku stigli u Landavi-Brefi maskirani kao lutajući hipici, njihova meta bio je upravo Smajls.

Jedan od detektiva u dubokoj ilegali bio je Stiv Bentli. On je napisao knjigu o svojim iskustvima, Na tajnom zadatku: Operacija Džuli — Insajderska priča i odgovoran je za tvrdnje iznesene ovog leta da i dalje negde postoji zakopani štek. On mi preko Skajpa kaže da je tokom dve godine koje je proveo u dubokoj ilegali postao neverovatno blizak sa Smajlsom i da se našao strašno blizu tome da mu sve otkrije vikend pre hapšenja. Smajls se kune da je od trenutka kada je upoznao Bentlija znao da je ovaj pandur, ali se odlučio za taktiku "drži prijatelje blizu a neprijatelje još bliže". A onda, 26. marta 1977. godine u pet sati ujutro, Smajls se probudio na zvuk provaljivanja vrata i sve je bilo gotovo.

Tokom godina, Smajls se nije pojavio ni u jednoj knjizi ili televizijskom dokumentarcu o Operaciji Džuli , tako da sam pretpostavio da više ne želi da govori o tim godinama. Ali znao sam da je još tu: iz pouzdanog izvora sam čuo da se nedavno pojavio na sahrani jednog od ljudi osuđenih sedamdesetih i da je naduvao sve u pušačkoj sobi na bdenju. Ako neko zna da li je mitski LSD zakopan negde pod zemljom, onda je to Smajls.

Na kraju ga nije bilo teško pronaći i nakon čitavog dana razmene mejlova, pozvao nas je na čaj. Napustio je Vels i putovao po čitavom svetu, ali se na kraju obreo nedaleko od mesta odakle je krenuo: u šumi blizu granice sa Velsom, na oko dva sata vožnje od Landavi-Brefija. Grane se žuljaju o prozore a duga trava koja je izrasla na sredini puta miluje motor odozdo dok drčni folksvagen polo pokušava da se izbori sa još jednim stranim pejzažom: dugom, skrivenom stazom do Smajlsove kuće. Očigledno je da već duže vreme niko nije dolazio ovamo kolima. Konačno, zavrćemo za ugao i vidimo staru renoviranu farmersku kuću.

Reklame

Smajls otvara vrata kad čuje lavež pasa. Ima autoritativno ali blago lice — ledenoplave oči, velika nasmejana usta, izražen nos i dugu grivu razbarušene kose do ramena. Nosi tesnu plavu košulju, somotske pantalone, jarkocrvene čarape i papuče. Rukavi su mu podvrnuti i otkrivaju podlaktice tetovirane zmajevima i zmijama, za koje ću kasnije saznati da prekrivaju stare vojničke tetovaže. Oko vrata mu visi nakit duhovnog izgleda, a prsti su mu prekriveni srebrnim prstenjem. Govori suptilnim mančesterskim akcentom koji su načele godine odsustva.

Obilazimo kuću i sedamo za letnji sto kraj ribnjaka. Stare, izbledele festivalske zastavice vise sa drveta jabuke, a vazduhom se šire blagi zvuci zvončića na vetru. Bez vezivnog puta, sa sopstvenim dovodom vode i plastenikom pozadi u kom gaji sve vrste povrća, ponovo je za sebe našao parče izolovane zemlje.

Primećujem da manji pas vuče okolo uzicu na izvlačenje vezanu za zarđalu staru glavu sekire. Smajls primećuje da zurim u njega. "Nije surovo s moje strane, kunem se", kaže. "Voli da beži, znaš. Poslednji put je bio odustan skoro dva dana i vratio se u gluvo doba noći izgladneo, smrznut i prljav. Moramo da ga držimo na tome kad smo ovde."

Moje prvo pitanje je najočiglednije: Zašto baš Landavi-Brefi? "To je pravo pitanje, zar ne. Zašto? Ja bih svakako voleo da znam zašto se sve dešava baš tamo. Znam samo da nas je jako privuklo to mesto." Drugo pitanje: Kakav je osećaj bio uzimati možda najbolji esid na svetu? "Razneo bi vam glavu." Treće pitanje: Da li je išta od njega zakopano? "Ne, žao mi je, to je laž."

Reklame

U tom trenutku, Smajls izvlači dugi, mesnati zeleni džoint urolan u providnu rizlu od celuloze, pali ga i uzima niz grubih, iskusnih dimova. Nudi mi džoint. Zapravo ne pušim, skoro nikad, ali ovako rezonujem: kad ću sledeći put biti u prilici da me vutrom ponude u zadnjoj bašti bivšeg međunarodnog trgovca drogom? Uzimam dva duga, nespretna dima koji verovatno više liče na tenisku servu gos'n Blobija.

"Landavi-Brefi je zapravo bilo samo još jedno velško selo", kaže Smajls. "Nije se ni po čemu izdvajalo, ali onda se ispostavilo da je itekako posebno. Znate, navukao sam na esid lokalnog pekara, mlekadžiju, pa čak i čoveka koji mi je prodao kuću. On je bio i veoma religiozan. Bilo mu je sve vreme dobro, a onda je samo naprasno napustio sobu. Odjednom sam čuo kako kroz zidove dopire pevanje. Obišao sam kuću i video da je prekriven džakovima, i iz sveg glasa peva crkvene pesme. Potom je shvatio da umire, pa sam mu držao ruku dok je umirao više puta. Ludo smo se zezali, ja da vam kažem."

On nastavlja da priča, ali meni polako počinje da se vrti u glavi. Usredsređujem se na to da ne izgubim kontrolu, zbog čega gubim kontrolu pošto više ne slušam šta mi priča. Dižem pogled. On je prestao da govori. Gledam dole u pitanja koja sam zapisao u beležnicu. Nemaju nikakvog smisla. Gledam u džoint. Izgleda kao pištolj u bebećoj ruci. Lagano ga vraćam na sto, nadajući se da neće primetiti. Primećuje. "To si ti, je li?", kaže Smajls, kikoćući se. Na osnovu mog ograničenog znanja o vutri, usudiću se da ustvrdim da je jaka roba. Njegova žena izlazi sa tacnom punom biskvita. Mešavina prhkih keksića sa čokoladnim digestivima. Trpam u sebe osam.

Smajls je odrobijao sedam godina zatvora zbog učešća u mreži trgovine LSD-em, ali ne žali ni za čim. "Moraš samo da proživiš svaki dan onako kako ti dođe", kaže on. "Jedna od stvari kojima te nauči LSD je sadašnjost. Ovo je sada. To je to — jedina realnost. Novac mi nije mnogo značio. Vladalo je osećanje u ono vreme da ćemo uspeti da promenimo svet nabolje. Esid ti je pomagao da shvatiš da postoje bolji načini da se izađe na kraj sa problemima sa kojima se suočavamo od onih kojima se služimo, jer pogledaj gde smo se obreli danas."

Sa 70 godina, Smajls sada priča o kulturi droge u Velikoj Britaniji kao narativu kom više ne pripada i trudi se da me ubedi da se odavno povukao iz tog posla. Ali i dalje sa strane prati šta se dešava. Uspon ekstazija ga je iznenadio. Za Smajlsa, to je relativno beznačajna i besmislena supstanca. "Nastala je iz amfetamina, zar ne… dakle, kad je uzmeš, poželiš da izađeš na polje i plešeš, ali nećeš uznemiriti nikoga sem svojih prvih komšija. Nećeš promeniti pravac u kom se kreće društvo niti radikalno izmeniti način na koji razmišljaš; samo ćeš svakog vikenda plesati i znojiti se. Mislim da nas je to malo unazadilo. Svetu je potreban još jedan veliki dobavljač LSD-a."

Kažem mu da to sve zvuči prilično suludo, ideja da esid može da izmeni svet, a on na to diže ruke u vazduh i kaže: "Biti strejt je najluđe što možeš da uradiš, dete. Pogledaj kakve sve gluposti pravimo kad smo strejt. Sve vreme, svakog jebenog dana, samo moraš da veslaš!"

Zum zum zum, bum bum bum

Naše poslednje večeri u Velsu, odlazimo nazad do Landavi-Brefija na još jedno piće u Nju Inu. I dalje želim da pričam sa gazdaricom paba i nalazim je upravo tamo gde sam je i ostavio, kako sedi na barskoj stolici iza šanka, sipajući pivo u krigle i povremeno zavirujući u svoj ajped.

Preuzela je pab pre 27 godina i nikada nije odlutala daleko. Zna svako lice ovde i tačno gde žive. Kad je pitam da li voli da vodi pab, ona kaže: "Moram da volim." Njen omiljeni deo sela je tabla s imenom, jer kad je vidi zna da je kod kuće. "Selo", priznaje ona, "zaista kao da ima nekakvu… moć nad ljudima", pre nego što počne da mrmlja nešto o rejvovima. Kakvim rejvovima? "Ilegalnim rejvovima na planini."

Opisuje kako je prošlog juna jedne subotnje večeri oko 22:30 napolju čula galamu; automobilske sirene, turiranje motora i viku. "Mogli ste da čujete samo ZUM ZUM ZUM!", kaže ona. Provirila je napolje i videla scenu koja je jednom trećinom Pobesneli Maks, a dve trećine Mućke, dok je beskrajna reka oronulih kombija i automobila jurila kroz selo i pela se uz planinu. "Onda je krenula muzika i danima ste u selu mogli da čujete samo — BUM BUM BUM!"

Tražim to na internetu na svom telefonu i pronalazim snimak na Jutjubu po imenu "UKTEK 2016 LANDAVI BREFI". I tu je: stotine mladih ljudi pleše i vrišti ispred zvučnika na pozadini od bogate borove šume, sa balonina napunjenim helijumom u rukama, dok tripuju i sudaraju se jedni sa drugima a didžej pušta hardstajl verziju "Makarene". Muzika se izmenila, droge su se izmenile, a sve ove godine kasnije ljude i dalje privlači isto to selo u beskrajnoj Zelenoj pustinji Velsa.

Odlazimo iz paba, izlazimo na parkiralište i dižemo pogled. Astronomski sajt je bio u pravu: napadni Mlečni put vidi se u punom sjaju, razvučen preko čitavog neba kao ispušteni sladoled. Zvezde ne trepere, one blešte, a mesec je toliko natečen i ugojen da izgleda kao da bi svaki čas mogao da se preturi. Apsolutno je jebeno predivno i kroz glavu mi prolazi vekovima stara misao: Možda bi trebalo da se preselim u Landavi-Brefi.

Neka imena su izmenjena da bi se zaštitila anonimnost učesnika. Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE UK.

Pratite Džoa Zadeha i Kristopera Betela na Tviteru.

Još na VICE.com

Prednosti i mane uzimanja LSD-ja

Ovaj naučnik je sedamdesetih davao LSD mačkama

Lažni LSD u Srbiji