Srećna nam prva EU petoljetka i još mnogo njih

Tog 1. marta 2012. godine u Beogradu nije bilo baš konfeta, trubača i vatrometa kao u Skoplju, na primer, kada je Makedonija postala kandidat za članstvo u Evropskoj uniji. Bilo je zato slavodobitnih izjava, obezbeđene su optimistične naslovnice i pohvala pune vesti za bar nedelju dana. Tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić - koji će mesec dana kasnije, verovatno slušajući razne savetnike i čitajući nikad proveravane ankete popularnosti, povući potez kojim će zapečatiti sopstvenu karijeru skrativši sebi mandat - objasnio je da će status kandidata "otvoriti vrata ekonomskom napretku i prosperitetu naše zemlje u vremenu koje je ispred nas."

Nisu se radovali evroskeptici poput Vojislava Koštunice a, tada u opoziciji, sadašnji premijer i predsednički kandidat Aleksandar Vučić proročanski je rekao da će za slavlje biti vremena "za negde dva meseca … kada bude bila neka zaista važna odluka za naš narod."

Tako je i bilo: za par meseci, Srpska napredna stranka je dobila prevremene parlamentarne izbore, Boris Tadić je izgubio predsedničku trku od Tomislava Nikolića, a Aleksandar Vučić je polako menjao stav o kandidaturi za članstvo u Evropskoj uniji i ubrzo postao gorljivi zagovornik teze da je zvezdica na zastavi EU jedina prava budućnost za građane Srbije.

I, šta se desilo za ovih pet godina? Trebalo je da prođe još skoro dve godine, da bi u januaru 2014. i zvanično počeli pregovori o članstvu Srbije. Išlo je sporo, iz mnogo razloga - od kojih su svakako pregovori sa Prištinom oko onog što Beograd zove "status" Kosova, a svi odomaćeno "Briselski sporazum", iako baš i ne znamo sve detalje o dogovoru bili najčešći i najteži. Bilo je tu i birokratije, raznoraznih zatezanja komšija - ali to mu nekako dođe normalno, kada o svemu odlučuju predstavnici 28 zemalja koji često koriste svaku priliku da se njihov glas čuje izvan zajedničke mantre jedinstvene politike i stavova.

Istina, nije Srbiji baš išlo na ruku sve što se događalo u ovih pet godina, ali nema nikakvog opravdanja da se time brišu greške i sporost koji su obeležili ovu prvu petoljetku. Upoređivanje obećanih godina za prijem u družinu može da bude samo kap u dubokoj čaši razočarenja onim što rade i Brisel i Beograd. Doduše, nije da nismo upozoreni - i zvanično se lepo kaže da "brzina pregovora zavisi od brzine reformi i usklađivanja nacionalnih sa zakonima EU". I onda ojačanim crnim slovima: "dužina pregovora se razlikuje - to što je neka zemlja počela pregovore u isto vreme kada i druga, nije garancija da će se završiti u isto vreme."

Zato trn u oku mogu da budu vesti poput ove danas, na godišnjicu dobijanja kandidature, da će Narodna skupština - ista ona koja treba da usvoji hrpu novousklađenih zakona - biti na pauzi do posle predsedničkih izbora, za koje još ne znamo kada će biti. Dobro, svi znamo da su izbori najdraža zabava u Srbiji, ali u trenutku kada je otvoreno tek osam od ukupno 35 poglavlja, koliko ih ima na spisku studiranja za člana EU, ova pauza nema ama baš nikakvo opravdanje.

A građani Srbije sve ređe, ako i uopšte, saznaju detalje o toku pregovora, o prednostima i manama mogućeg članstva. Vesti o pomoći Evropske unije Srbiji, koja je, brojke ne lažu, najveći donator u Srbiji sa uloženih više od tri milijarde bespovratne pomoći u proteklih 15 godina, pojavljuju se tu i tamo, često izgovorene birokratskim rečnikom koji postaje dosadan posle deset sekundi slušanja čak i onima detaljno upućenim u sve te ekonomske i pravne zavrzlame.

I u svemu tome, pomalo i jeste iznenađenje kada se uporedi podrška među građanima Srbije za članstvo u EU. U januaru 2012, tik pred dobijanje kandidature, 51 odsto građana je reklo da bi glasalo za. Danas je podrška manja za četiri odsto - 47 procenata bi na nekom zamišljenom referendumu glasalo za - što i nije toliko strašno ako se samo pomenu reči "Bregzit", "Gregzit", izbeglička kriza, Viktor Obran, kontrola granica, pad zaposlenosti, rast desnice i nacionalističkih pokreta, smanjivanje subvencija… Listi nema kraja.

Zanimljivo je da je broj protivnika članstva Srbije za samo jedan odsto veći danas nego pre pet godina, što bi možda moglo da zabrine evroskeptike ili one koji se u potpunosti protive bliskoj vezi sa Briselom, poput radikala ili Dveri. Optimisti će reći da je taj jedan odsto stigao iz kampa uzdržanih, kojih je danas 15 odsto, a 2012. ih je bilo 18 odsto.

Pregovori traju dugo, istina: Hrvatskoj je trebalo šest godina i tek je hapšenje generala Ante Gotovine, osumnjičenog za ratne zločine, ubrzalo odluku o članstvu. Mađarska i Slovenija, bez ratova i kriza, pregovarale su deset i šest godina. Da ne pominjemo mučenu Tursku, koja je od 1987. čekala na početak pregovora, sve do 2005, da bi onda opet sve palo u vodu. Voz za Brisel po brzini podseća na putovanja srpskim prugama i ovih malo manje od polovine građana Srbije koji žele članstvo u Evropskoj uniji teško da će moći da suzbiju nestrpljivost. A pruge još nisu obnovljene.

Fotografija via Flickr user Dimitar Nikolov

Još na VICE.com

Ko Srbiji daje najveći džeparac, EU, Rusija ili Amerika

Pitali smo eksperta da li je Evropskoj uniji došao kraj

Uticaj grčke krize na Balkan

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu