Svaštara

Bob Dilan je perfektan dobitnik Nobelove nagrade

Ako književnost nešto mora da radi, to je da dopire do čitalaca i slušalaca; Bob Dilan je savršen primer toga.
14.10.16

Fotografija: Val Wilmer/Redferns

Bob Dilanov Nobel za književnost je izazvao bes među američkim intelektualcima koji suočekivali da nagradu dobiju stranci poput poljske spisateljice Olge Tokarčuk ili ruskog pesnika Evgenija Jevtušenka, da uzmem dva primera bliska mom srcu. Jedan moj prijatelj pisac je Dilanovog Nobela nazvao "sramotom", drugi je rekao da njegov maser sada opravdano može da očekuje Nobelovu nagradu u oblasti medicine sledeće godine. Ali kao prevodilac Tokarčukove na engleski i bivša Jevtušenkova studentkinja, nisam besna. Zapravo, po mom mišljenju, Dilan je perfektan izbor za ovogodišnju nagradu.

New York Times piše da odluka iz Stokholma predstavlja šok. Ali zaista, ne bi trebalo da predstavlja toliko iznenađenje. Već decenijama Dilan dobija podršku za Nobela od pisaca širom sveta. Za one koji su se ove godine kladili na ishod, Dilan je takođe bio kandidat – sajt za klađenje Ledbroks je šanse za njegov dobitak postavio ispod Filipa Rota, ali iznad Džoun Didion, Lidije Dejvis i Karl Uve Knausgora.

Ipak, mnogi američki kritičari su bili odbojni. Prošle nedelje, New Republic je objavio priču pod naslovom "Ko će osvojiti Nobelovu nagradu za književnost 2016.", pitanje na koje je odgovor dat već u podnaslovu "Sigurno ne Bob Dilan".

Nigde u Nobelovom mandatu ne piše da nagrada mora biti dodeljena nekome ko nije poznat. Još bitnije, nigde ne piše da Amerikanci treba da budu tolike neznalice kada je reč o tome ko je (ne)poznat ili vredan u svetu koji postoji izvan njihovih granica.

Da sa vratim na primere koje sam prvenstveno navela, Olga Togarčuk je najprodavanija književnica u Poljskoj (i ostatku Evrope), čija je nijansirana društvena kritika izazvala masovnu polemiku one vrste za koju bi Amerikanci trebalo da izdvoje vremena, kako je još uvek nejasno kako će pojava represivnih režima u centralnoj Evropi uticati na svetsku geopolitiku. Na vrhuncu svoje karijere, Jevgenij Jevtušenko je pred 50 hiljada ljudi recitovao svoja dela poput "Babi Yar", pesme o Holokaustu.

Mali broj Amerikanaca prati ovakve pisce i probleme kojima se bave u svojim delima. Ali niko ne bi ni u ludilu umanjivao njihov doprinos svetskoj kulturi. Dilan, kakvo god da je vaše lično mišljenje, nije ni po čemu drugačiji.

Umetnici i umetničke forme često budu poštovani tek kada ih prepoznaju u ostatku sveta. Borhes i tango su osvojili Argentinu tek nakon što su priznati u Francuskoj. Ja sam recimo otkrila Dilana u Parizu 2012. godine na izložbi u Cité de la musique. Nisam odrasla slušajući njegovu muziku, ali sambila oduševljena snagom njegovih tekstova, bilo da se bavi duhom vremena ili nekim bazičnim egzistencijalnim pitanjima.

Ako književnost nešto mora da radi, to je da dopire do čitalaca i slušalaca; Bob Dilan je savršen primer toga.

Da li je problem što je ovim tekstovima potrebna muzika kako bi dobili smisao, pa se time odvajaju iz delokruga odgovarajuće literature? Jevtušenkova poezija je često pevljiva, učestvujući u glavnom običaju slovenske poezije da maskira ili čak briše granicu između teksta i stiha. Poezija je nastala iz muzike i do današnjeg dana, ostaje bitna jedino ako se drži korena.

Dalje, kako magazin Paste ističe, oslanjanje pojedinih radova na elemente van ispisanih stranica nije sprečilo 11 dramskih pisaca da osvoje Nobela ranijih godina, iako su njihove reči stvorene kako bi bile izvedene uživo.

Tokarčukova i Jevtušenko se bave pitanjima sa posledicama koje priznajemo. Da li problem sa Dilanom što problemi drugih ljudi – u Centralnoj i Istočnoj Evropi ili u Južnoj Americi, Africi ili Aziji – deluju teže od naših i samim tim njihova literatura nosi plemenitije vrline nego američka? Ovo takođe ne može biti slučaj. Aktivno se borimo sa fundamentalnom nepravdom koja preti da razori našu državu. Samo pogledajte Black Lives Matter pokret kao dokaz svega toga.

Zato prihvatimo, zbog svetosti argumenta, da su poezija i muzika neraskidivo povezani i da veštačka, privremena žanrovska ograničenja nisu dovoljna da diskvalifikuju Boba Dilana. Prihvatimo da Dilanovo angažovanje na krucijalnim pitanjima američkog društva čini njegov rad jednako kompetentnim kao bilo čiji drugi, prihvatajući takođe da naši problemi u Sjedinjenim državama veliki i bitni kao i tuđi. Da li je problem sa Dilanom njegova popularnost?

Kao što se poljski pesnik Česlav Miloš na kraju Drugog svetskog rata zapitao "Šta je poezija koja ne spašava nacije ili ljude?" Ako književnost nešto mora da radi, to je da dopire do čitalaca i slušalaca; Bob Dilan je savršen primer toga. Dati njemu Nobelovu nagradu je daleko od sramote, i ni na koji način ne ukazuje da se kriterijum komiteta promenio.

Književnost je prokleta ako se od nje očekuje da se kloni popularnih oblasti. Poricanjem da Dilan zaslužuje Nobela ignoriše se ova činjenica i poništava ozbiljna jačina njegove muzike.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu