FYI.

This story is over 5 years old.

Tehnologija

Godinu dana u tajnom društvu San Franciska vrednom dva miliona dolara

„Umeš li da čuvaš tajnu?"
28.3.16
fotografija: Lidija Lorenson

„Umeš li da čuvaš tajnu?"

Trepnula sam. Džastina nisam baš dobro poznavala. Znala sam samo da je simpatični bradonja iz mog kraja, u blizini San Francuska. U to vreme je vodio malu marketinšku firmu, dok sam ja radila kao pisac i konsultant za digitalne medije.

„Mislim da umem," oprezno sam odgovorila. Džastin me je pogledao sumnjičavo. „Naravno da umem da čuvam tajnu," ispravila sam se.

„Mislio sam da ti dam nešto." Rekao je da već dugo razmišlja o tome da li da mi nešto pokloni, i da je najzad prelomio pošto je pročitao moj tekst o ljudima koji koristeći pseudonime istražuju alternativne identitete. „Ali moraš da mi obećaš da nećeš nikom da kažeš. Baš nikome."

Reklame

Klimnula sam glavom, a on mi je uručio plastičnu karticu nalik kreditnoj, ali čisto belu sa linijom crnih nula. Bila je u crnoj futroli sa natpisom „APSOLUTNA DISKRECIJA" i simbolom u obliku zlatnog heksagona.

Na zadnjoj strani kartice, gde bi se inače nalazio verifikacioni kreditni kod, bila su crna slova u krasnopisu: „Pozivamo vas da posetite Kuću nesputanih u San Francusku." Ispod te rečenice nalazila se veb adresa i šifra.

pozivnica u Društvo nesputanih

Okretala sam je u rukama. „Šta je ovo?"

Džastin nije hteo da mi odgovori. Nasmejao se kad sam uzela telefon, otišla na navedenu adresu, i bez oklevanja unela šifru sa kartice. Sajt je bio elegantnog i jednostavnog dizajna, crni serif font na sivoj pozadini. Pošto sam se ulogovala, prikazane su mi dve rečničke definicije imenice „diskrecija". Jedna je opisivala diskreciju kao slobodu izbora, dok je druga navodila suptilnost i tajnost.

Kliknula sam na te definicije, a sajt mi je prikazao zastrašujuće obiman formalni tekst o uslovima upotrebe, posle kog sam mogla da izaberem termin i nešto zakažem.

Džastinova ponuda, dramatični vebsajt, misteriozno zakazivanje – od celog iskustva mi je zastao dah u grlu, a zatim sam se naglas nasmejala. Kao u bajci. Imala sam osećaj da sam izabrana za nešto posebno. Pitala sam se čime li se to društvo bavi, kakve tajne kriju. Gledala sam čisto belu „kreditnu karticu" i pitala se koliko novca se tu vrti.

Reklame

Momentalno sam zakazala termin.

***

Po zakazivanju, stigao mi je mejl od sajta Nesputanih:

Zakazali ste termin samo i isključivo za Vas.

Kuća Nesputanih nije za bojažljive i nesigurne. U pitanju je iskustvo samo za ljude spremne da se hrabro zapute u nepoznato.

Uz poruku je išla adresa; sugerisali su da budem tačna i, još jednom, diskretna. Par nedelja kasnije, u subotu popodne, našla sam se ispred sivih vrata u Mišon distriktu San Franciska. Ljudi su prolazili pored mene, sasvim normalno se šetali ulicom tog sasvim normalnog dana. Pored vrata nalazio se uređaj na čijoj je površini stajao onaj isti zlatni logo sa futrole za karticu. Osvrnula sam se okolo i provukla karticu kroz čitač. Vrata su se otvorila.

Unutra sam naišla na lažni kamin od lakiranog drveta, ispod kog je beli hodnik od hrastovine vodio strmo nadole u mrak, u pravcu grimiznog svetla koje je treperilo. U vazduhu se osetilo brujanje mašina. Nisam videla ništa više osim kamere iznad glave, čije je signalno svetlo sugerisalo da me neko posmatra.

Svetlo je zatreperilo brže, a brujanje se pojačalo. Pod kao da mi je vibrirao pod nogama. Srce mu je lupalo. Spustila sam se niz hodnik i našla se u polumraku recepcije, ispred troje drvenih vrata.

Iz mutnog staklenog videla se nepomična figura, a iznad šaltera je neonskim slovima bilo ispisano PSSST. Delovalo mi je da je recepcionar bio samo lutka, ali nisam bila sigurna. Dok sam ga zagledala, otvorio se ormarić pored šaltera. Znak sa unutrašnje strane tražio je da tu ostavim sve što sam ponela sa sobom.

Pssst.

U toj tihoj čekaonici, pomislila sam na onaj dan kad mi je Džastin dao pozivnicu. Pitala sam „Koliko će to trajati? Da li ću moći sutra da stignem na sastanak sa klijentom?" Nasmešio se i slegao ramenima.

Tu ispred ormara, zapitala sam se da li će mi neko navući kapuljaču na glavu i sprtljati me u kombi, ili me helikopterom odvesti van grada. Koliko sam dobro znala Džastina? Ne baš dobro. Nisam imala pojma čija je zgrada bila u pitanju.

Reklame

Osetila sam strah i uzbuđenje, kao Alisa ispred zečije jazbine. Duboko sam udahnula, onda još jednom, i na kraju ostavila telefon i novčanik. Nepomični recepcioner sa druge strane stakla kao da me je gledao.

Čim sam zatvorila ormarić, čula sam da se otvaraju jedna od troje vrata. Probala sam da otvorim i druga dva – bila su zaključana – a zatim sam kroz treća ušla u niski, krivudavi tunel. Na kolenima sam se provukla do biblioteke koja je bila previše skučena da bih se uspravila. Sedeći sam počela da razgledam elegantne police.

Na svakoj od njih nalazile su se identične sive knjige na čijim je koricama stajala reč „Nesputani" uz zlatni heksagon sa kartice.

Majušna biblioteka bila je nalik na kombinaciju renesansne slike i Diznilenda. Na niskom stalku ležala je zatvorena jedna od sivih knjiga. Prelistala sam je i videla da su stranice prazne. Odjednom ih je nešto osvetlilo, i začuo se ženski glas.

„Bilo jednom jedno ostrvo," rekla je tiho. „Na sred ostrva bilo je jedno selo. Na obali ostrva bila je jedna luka…"

Dok je govorila, reči su joj se kaligrafski iscrtavale na stranici. Sa druge strasne, postepeno se pojavljivala ilustracija mora, a zatim u podnožju zidina koje se uzdižu iz vode.

Nikad ranije nisam naišla na zagonetku sa društvenih mreža koja se odigrava uživo. Bila sam opsednuta.

Niko me nije oteo, ni odvezao negde helikopterom. Ali avantura me je ipak odvela kroz Mišon distrikt, pešice, sledeći enigmatične poruke i šestougaone simbole. Pošto se projekcija bajke na knjizi završila, svukla sam ostale knjige sa majušnih polica. Sve su bile prazne, osim identičnog registra koji je ovako počinjao:

A Ghost Train … AZURE 5305

Reklame

Abraxoids (or Abraxas Stones) … AZURE 4280

Absolute Discretion … INDIGO 1937

Absolute Zero … ONYX 4887

Abydos … OPAL 0121

Administration of Sympathetic Resonance … FERN 5457

Aerodamnation … ONYX 6062

Nekoliko minuta sam listala registar; tek poneko ime sam prepoznala. Čula sam za Fibonačijev niz i za grad u Mesopotamiji po imenu Niniva. Znala sam da je Džon Di bio srednjevekovni učenjak-čarobnjak i savetnik Elizabete Prve. Pod slovom W nalazila se stavka We Are Being Observed (Neko nas posmatra).

Začuo se šapat: „Lidija, moraš da kreneš dalje." Pogledala sam u kameru i nasmešila se.

Iz biblioteke sam produžila do diskretno osvetljenog salona punog crno-belih fotografija. Uz nekoliko crnih kauča nalazio se stočić sa mesinganom lobanjom. Bar u uglu sadržao je neobeleženu flašu pića i čašu punu leda. Uzela sam čašu; led je bio svež, jasnih ivica. Neko je bio u ovoj sobi tek trenutak pre mene. Ostavili su mi led, ali sad sam bila sama.

Duboko me je uzbudio osećaj da me neko posmatra, testira, premerava, iščekuje, razume.

Na stočiću je stajao starinski crni telefon. Podigla sam slušalicu i začula snimljenu poruku prepunu kriptičnih sugestija. Zanemarila sam piće; iz ormara sam uzela svoj novčanik i telefon, zatim sela na kauč da sačekam. Zaključila sam da, pošto mi je neko rekao da požurim u biblioteci, istim putem treba da prođe bar još jedna osoba. Kad je stigao, ugovorili smo saradnju. Pridružila nam se još jedna devojka. Razmenila sam kontakt informacije, raspitala se ko ih je pozvao u Društvo nesputanih, i počela da u glavi gradim spisak članova.

Reklame

Obično mi ne idu zagonetke, ali ovakvu još nisam videla. Očajnički sam želela da znam ko su članovi društva, kakva im je interna hijerarhija, gde bih mogla da nađem ljude koji su osnovali organizaciju?

Nikad ranije nisam naišla na zagonetku sa društvenih mreža koja se odigrava uživo. Bila sam opsednuta.

Do kraja dana, zadatak nas je vodio u sobu punu arkadnih igara. Dok smo igrali, preko jednog od automata iznet nam je misteriozni govor koji je sadržao tajnu reč. Ova reč omogućila nam je da se vratimo na sajt Nesputanih i ponovo se ulogujemo, da bismo otkrili forume na kojima članovi društva postuju pod pseudonimima. Prepoznala sam neka od imena i lokalnih umetničkih projekata. Džastin se zvao Dr Profesor. Ja sam za sebe izabrala Noisemaker, po starom festivalskom nadimku.

Momentalno sam počela da se raspitujem o misterioznim osnivačima društva. Par članova koje sam znala nisu imali šta da kažu (neki su izbegavali da ulaze u detalje) Gugl je kao autore projekta navodio firmu Nonšalans, koja je već stajala iza ARG „kulta" pod imenom Jejune Institute .

Na forumu sam dosta toga naučila, a Džastina – Dr Profesora – sam obasula pitanjima. Objasnio je da mi je on, po terminologiji Nesputanih, sada „usponak". (Pošto me je on uveo u društvo, bila sam njemu „potomak".) Nalazio se na nekoliko koraka iznad mene u hijerarhiju, već je prikupio dosta informacija. Ali na sva moja nezgodnija pitanja odgovarao je pitanjem: „Jesi li sigurna da hoćeš da ti kažem? Ili bi radije da sama dođeš do odgovora?"

Reklame

Osim foruma, sajt Društva nesputanih nudio je i prodavnicu na kojoj se mogla nabaviti razna roba, uključujući i majicu sa natpisom APSOLUTNA DISKRECIJA. Ironija me je nasmejala, pa sam odmah naručila svoj primerak. Takođe su u ponudi bile pozivnice od po 25 dolara – kartice nalik onoj koju sam ja dobila od Džastina, svaka sa jedinstvenim kodom. Kupila sam nekoliko komada, ali pozvala sam samo jednu osobu; ostale pozivnice sam zadržala za sebe.

Nisam još ni znala čemu sam to pristupila, niti šta znači pozvati nove članove, ali jedva sam čekala da naučim.

***

Počela sam svugde da nosim svoju APSOLUTNA DISKRECIJA majicu, u nadi da ću tako identifikovati druge Nesputane. Čak sam okačila svoju sliku u majici na Instagram , razdragano iščekujući rezultate. Da li kršim pravila? Kako uopšte glase pravila?

Jednog dana sam izašla na ručak sa lokalnim umetnikom. Nasmejao se kad je video majicu i izgovorio lozinku poznatu članovima društva. Pažljivo sam pokušala da izvučem neke detalje od njega. Slegao je ramenima. „Pa ono kao, Društvo nesputanih. Džef Hal, Ket Meler, znaš već. Oni." Klimnula sam glavom kao da znam o čemu priča i memorisala imena kao da sam osvojila neku nagradu.

Par meseci od kako sam se učlanila, na forumu smo dogovarali okupljanja članova. Najčešće bismo se izašli da nešto pojedemo ili popijemo, ali razvili smo improvizovane tradicije. Na primer, neki članovi su redovno istraživali javne prostore San Franciska u privatnom vlasništvu. Nekoliko meseci kasnije, samo društvo je uvelo zvanične „manifestacije". Prvi u nizu bila je takozvana Praksa; ritualno okupljanje u salonu sa mesinganom lobanjom do kog sam došla prvog dana.

lobanja of mesinga

Praksa bi uvek počinjala tako što stariji član društva izrecituje Bajku koju smo svi čuli iz projekcije na knjizi:

Bilo jednom jedno ostrvo… i na ostrvu selo… i na obali luka….

Reklame

Narator je uvek bio iz Esnafa unutrašnjih poslova, volonterske grupe u okviru društva koja se bavila zvaničnim manifestacijama. Svaki član esnafa pričao je Bajku na svoj način, u zavisnosti od trenutnog raspoloženja. Posle Bajke, Prakse su tekle svaka svojim tokom, ali obično su bile kreativnog i ritualnog karaktera. Prvu Praksu kojoj sam prisustvovala vodila je krhka crvenokosa žena tihog glasa od dvadesetak godina. Pretpostavila sam da je to bila Ket Meler.

Postepeno sam se, preko neformalnih okupljanja i zvaničnih Praksi, sprijateljila sa drugim članovima Društva: umetnici, gejmeri, i čudaci opšte prakse činili su srž grupe. Delili smo informacije o strukturi Društva koje bismo iskopali istražujući misterije. Na primer, na sajtu je postojao skriveni formular u kom su članovi mogli da dešifruju kodove iz registra sivih knjiga. Nekoliko nas prikupilo je podatke iz formulara u tabele, pa smo kroz njih tražili nove tragove kroz termine kao što su „abraksoidi" i „abidos".

„Osećao sam se delom velike dinamične andergraund zajednice."

„Svi polaznici su bili orni i koncentrisani", kaže mi Entoni Roko mnogo kasnije, član Esnafa unutrašnjih poslova i jedan od osnivača Foma Labs. „Bilo im je jako važno da se pojave na Praksi, gde su uvek dali sve od sebe. Osećao sam se delom velike dinamične andergraund zajednice."

Greg Đoja, barmen na mnogim skupovima Društva, kaže da je „bio tu neki osećaj, kao da te čim uđeš u salon nešto odnese kroz vreme, u neki podzemni svet jedva povezan sa onim na površini."

Reklame

Ubrzo su članovi počeli da praktikuju nove rituale u stilu Društva Nesputanih. Neki su pričali Bajku deci pred spavanje. Neki su izmišljali posebne rituale za uručenje pozivnica. Čula sam glasinu da je jedan usponak noću vodio svakog potomka kroz tunel od kamena do plaže, gde bi mu u krugu obrednika pod svetlošću sveća uručio karticu.

Ubrzo sam stekla dovoljno samopouzdanja da i sama počnem da zovem ljude u Društvo. Nisu postojala zvanična uputstva o izboru novih članova – znali smo samo da bi „potomci" trebalo da nam budu „bliski umom i duhom", ali ništa više od toga. Krenula sam polako, jer nisam uvek bila sasvim sigurna ko bi se dobro uklopio u Društvo, a i pozivnice nisu bile besplatne. Uprkos ovim ograničenjima, u proseku sam pozivala dvoje ljudi mesečno. Na sajtu Nesputanih cena pozivnica je skočila na 32 dolara, ali ja sam nastavila da ih kupujem. Postao je to skup hobi.

U stvari, deljenje pozivnica postalo mi je omiljeni deo angažmana u Nesputanima. Na pozive su ljudi reagovali na najrazličitije načine. Neki od mojih potomaka su se duboko umešali u aktivnosti društva. Neki su samo prošli kroz vrata, odradili svoju avanturu, i vratili se normalnom životu bez posledica. Neki čak nisu ni aktivirali svoje kartice; pokunjeno bi mi rekli da „nemaju vremena".

Ja sam izuzetno komunikativna, pa sam mislila da bi Nesputani bili dobar način da ostvarim poslovne kontakte. Pa ipak, bilo je rizično pozvati kolege i klijente, čak i u slučaju da sam bila sigurna da će im se svideti. Na primer, jedan bivši kolega delovao je zagrejano i počastvovano kad sam mu dala pozivnicu. „Kao da sam u filmu," rekao je. Nešto kasnije, vratio mi je karticu poštom uz poruku: „Hteo sam da zakažem termin, ali… s jedne strane mi se sviđa sva ta tajnovitost, ali jako mi smeta tolika informaciona asimetrija. Ne mogu da im odajem lične podatke ako ne znam ni ko su ni čime se bave."

Reklame

Između nas dvoje ostala je određena neprijatnost.

Drugim članovima takođe se dešavalo da protraće pozivnicu na nekog ko je i ne upotrebi. Jedan je kasnije pisao : „Bio sam potpuno zblanut kad sam shvatio da veliki broj ljudi neće ni taj prvi korak da načini. Poznanik ti pod apsolutnom diskrecijom uruči misterioznu karticu koja, ako se aktivira, otvara čitav novi svet avanture, a ti onda odlučiš DA JE NI NE UPOTREBIŠ? Pobogu ljudi, mislio sam da ste bolji."

Zašto je neke od nas Društvo privlačilo kao plamen komarce, dok na druge nimalo nije delovalo?

„Svi smo tražili svrhu, a Društvo je delovalo kao svrhovit projekat u kom bismo zajedno mogli da učestvujemo, više od obične predstave," kaže Tomas Loce, član Nesputanih od tridesetak godina. U stvarnom životu, Tomas sprovodi statističke eksperimente za transakcionu posredničku firmu Square. „Sve se vrtelo oko pažljivog, temeljitog razmatranja određenih ideja. Život mi je obično toliko usredsređen na posao da retko imam vremena za tako nešto. Osećala se toplina, uzbuđenje u vazduhu, a iz toga je potekao moj doživljaj cele grupe i njenog značaja."

Lena Strejhorn, eksperimentalni muzičar, majka-domaćica, bivši administrator neprofitne organizacije, kaže: „Bila sam zbunjena ali nekako ushićena posle prve Prakse. Bilo je to kao umetnički performans u obliku sastanka tajnog društva. Počela sam aktivno da učestvujem, da pomažem u izgradnji tog čitavog projekta. Kolektivno pripovedanje na duge staze, to me je uvlačilo sve dublje kad god bih došla na Praksu."

Reklame

Iako ne znam tačno šta je mene privuklo Nesputanima, nekako sam se navukla. Tokom godinu dana koliko sam provela kao član Društva, ludo sam se zaljubila u novog partnera – ali čak i u tom besanom delirijumu, uspela bih da nađem vremena za skupove u organizaciji Društva. Vredno sam radila na svom konsalting brendu i došla do idealnog posla u novoosnovanoj medijskoj kući, pa sam bila konstantno zauzeta, ali nekako sam uspela da odvojim vreme za Nesputane.

Najzad, posle više meseci odgonetanja zagonetki i uručivanja pozivnica, Ket Meler me je lično pozvala u Esnaf i ponudila mi priliku da osmislim sasvim novu Praksu u saradnji sa Džefom Halom, osnivačem Nonšalansa.

***

Da li je to bila društvena mreža? Zajednica, cajtgajst, umetničko delo?

Internet je stvorio nove načine razumevanja, korišćenja, i unovčavanja međuljudskih odnosa. Kako digitalni mediji sazrevaju, proces razvoja društvenih mreža se kodifikuje ka setu optimalnih pravila. Evo jednog primera iz tog seta: Kad društvena mreža počinje, idealno bi bilo da je ekskluzivne prirode, čak i ako će kasnije težiti masovnosti.

Jedan od razloga u prilog ograničenju startnog broja korisnika je testiranje. Svaki proizvod je bolje isprobati na ograničenom broju ljudi i uveriti se da sve radi, pre nego što se otvore vrata za milione korisnika. Drugi razlog je definisanje ciljne grupe: lakše je ponuditi ono što mali i dobro poznati deo tržišta želi, nego pokušati da se privuku ljudi iz celog sveta. Treći razlog je osećaj ekskluziviteta. Što je grupa ekskluzivnija, to je privlačnija.

Reklame

Sve ovo pričan zato što je Društvo nesputanih u stvari osnovala startap firma po imenu Nonšalans.

Početkom dvehiljaditih, ovu firmu je osnovao Džef Hal. Među zaposlenima je bila Ket Meler kao i mnogi drugi umetnici, organizatori dešavanja, i inženjeri. Finansiralo ih je bogatstvo koje je Džef nasledio; njegov otac Bler Hal je 1999. godine prodao Goldman Saksu svoju firmu Hull Trading Company za 531 milion dolara.

(Korekcija: Posle objavljivanja teksta, Džef Hal nam se obratio da bi istakao da novac nije nasledio, već ga je stekao radom u Hull Trading Company pre prodaje.)

Unutar Društva, Džef je sebi nadenuo nadimak „anonimni dobrotvor"; retko je postovao na forumu ili prisustvovao skupovima. Van Nonšalansa nije se raspravljalo o poslovnoj strategiji firme, ali kažu da je Džef nameravao da monetizuje Društvo nesputanih i učini ga samoodrživim. To nije bilo lako jer je u pitanju već bio skup projekat – pare su išle na tehnički dizajn, ljudstvo, i prostor, uključujući tu nekoliko iznajmljenih lokacija širom San Franciska. Primarnu su gradili tri godine pre otvaranja, a jedan od saradnika rekao mi je da su Nesputani ukupno koštali oko dva miliona dolara. (Sam Džef nije ni potvrdio ni opovrgao ovu tvrdnju.) Bilo je očigledno da se ta investicija ne može vratiti od prodaje majica i pozivnica.

Nonšalans je ličio na društvenu mrežu ne samo po poslovnoj strategiji već i po problemima na koje su nailazili. Medijske startap firme su ozloglašene po tom principu „prvo da se proširimo, a posle ćemo da vidimo kako da zarađujemo". (Ovaj stav se često ismeva frazom „Ko napravi, doći će mu.")

Reklame

Ali kompanija je imala i specifične probleme, na primer onaj sa inicijalnim korisničkim iskustvom. Sistem pozivnica je bio direktno prepisan od modernih medija, ali je zato IKI bilo izuzetno teško kontrolisati jer se toliko toga dešavalo van nadzora Nonšalansa.

Na primer, uvodna avantura unutar Mišon distrikta bila je isprepletena sa nepredvidivim stvarnim svetom. Kad bih nekom dala pozivnicu, obično bi mi stizale poruke povodom tehničkih problema („Stigao sam do treće stanice, ali vrata neće da se otvore!") ili opšte zbunjenosti („Dobila sam novčić od barmena i probala sam da ga ubacim u džuboks ali on se zaglavio, mislim da sam pogrešila. Kako da dobijem drugi novčić?") Neki od mojih potomaka odustali bi na pola svog IKI. Drugim rečima, proizvod je bio bagovit.

Sam proces uručenja pozivnica takođe nije bilo lako kontrolisati. Neki članovi, u koje i sama spadam, brižljivo su razmišljali pre nego što bi nekog pozvali. Drugi su tome prilazili opuštenije, deleći kartice potpunim strancima koji bi im delovali zanimljivo. Iz Nonšalansa su kasnije izdali uputstva o komunikaciji sa potencijalnim novim članovima. Na kraju su morali da ta uputstva odštampaju direktno na futrolu kartice da nikom ne bi promakla.

Nova, eskplicitnija kartica

Što sam više saznavala o tome kako Društvo u stvari funkcioniše, sve me je više zanimalo. Čudno mi je zvučalo da ovo izuzetno tajno društvo kome sam toliko vremena i energije posvetila predstavlja tek jedan od brojnih startap projekata u oblasti San Franciska. Ali da li je to značilo da je Društvo nesputanih u srži šuplje? Besmisleno?

***

Reklame

Džef Hal ima četrdesetak godina, crnu bradu i izbrijanu glavu. U salonu mesingane lobanje, sedeo je udobno zavaljen na kauču. Tokom naših uvodnih razgovora nisam ga previše ispitivala; nisam želela da ostavim utisak očarane obožavateljke. Pa ipak, bila mi je čast da sa njim razmenjujem ideje o formiranju nove Prakse.

Sa nama je bio i Entoni Roko, ranije pomenuti član društva. Nas troje smo zajedno osmislili radnu verziju Prakse pod imenom „Bajka o izuzetnom lešu". Nazvali smo je po nadrealnoj društvenoj igri „Izuzetni leš" koja se bazira na kolaborativnoj naraciji.

Uspravila sam se uzbuđeno na kauču nasuprot Džefovom i upitala, „Mogu li da pročitam tekst Bajke pre nego što počnemo? Ne znam da li se svega sećam."

„Nemamo ga zapisanog," rekao je Džef. „Bajka se nikada ne beleži," naglasio je, „ali dovoljno si je često čula, znaš je već. Seti se. Ostrvo, selo, luka… prepričao je Bajku, a ja sam se potrudila da svaki deo zapleta upamtim.

Upalili smo sveće i postavili posluženje za goste. Dvanaest članova postepeno je pristiglo u salon, pa smo ih zamolili da sednu kraj nas. Počeli smo sa formalnim uvodnim ritualom, a onda im objasnili kako će se Bajka o izuzetnom lešu odigrati.

Bilo jednom jedno ostrvo….

„Tropsko ostrvo sa divnom plažom," rekao je jedan član.

Na sred ostrva bilo je selo, a na obali luka…

„U luci su se prodavali začini sa svih strana sveta," dodao je neko.

„U selu su skoro svi krovovi bili plave boje", nadovezao se treći.

Reklame

„Ali par njih bili su žuti i zeleni,"

„Boje krovova bile su zakonom regulisane,"

„Političke borbe vodile su se oko prava na korišćenje određenih boja," dodala sam ja.

Išli smo u krug satima, dodavali vizualne detalje selu, opisali mu kulturu, razmatrali motive protagonista. Na kraju, kad su se gosti razišli a nas troje ostali da pospremimo, Džef je rekao „Bilo je fenomenalno".

Entoni i ja smo sijali od sreće.

***

Sredinom 2016., Nonšalans je uveo „usluge za članove", a one su zahtevale pretplatu. Bez mnogo najave, Društvo je počelo da traži od članova da plaćaju pristup Praksi i ostalim zvaničnim skupovima. Naravno, ovo je izazvalo dosta kontroverze; ako ste ispratili reakciju na uvođenja sistema pretplate za posetioce Njujork Tajms sajta , nije vas iznenadilo što se ni članstvu Nesputanih ovo nije dopalo.

Nesputani u početku nisu ograničavali pristup ljudima nižih primanja… a onda su, kao i sam San Francisko, upravo to počeli da rade..

Mnogi od nas su satima radili kao volonteri, pa nam je ružno delovalo da se odjednom traži da nešto dodatno platimo kad smo već toliko toga dali. Takođe, mnogi od nas nisu ni imali para. Nov sistem je zahtevao članarine od više stotina dolara godišnje. Među članovima jeste bilo lokalnih „tehno-plemića", ali čak i za neke od njih pretplata je bila preskupa, a kamoli za umetnike i socijalne radnike. Nov sistem je podelio zajednicu, uspostavio hijerarhijsku lestvicu po visini primanja; ranije su se članovi isticali kreativnošću i angažmanom. Ova nova vrsta ekskluziviteta nije bila dobro primljena.

Ova promena je posebno pogodila članove koji su već imali problema da plate račune u gradu koji je sve brže postajao najskuplja lokacija u zemlji. Nesputani u početku nisu ograničavali pristup ljudima nižih primanja… a onda su, kao i sam San Francisko, upravo to počeli da rade. Građani se ovde često osećaju kao zatočenici na igralištu za bezbrižne bogataše, a retko ko voli da ga tretiraju kao igračku.

Reklame

Na kraju krajeva, kako uručiti nekom pozivnicu sa svešću da će novi član morati da se pretplati? Na forumu je otvorena popularna tema pod naslovom „Poklon sa cenom".

Ket Meler sigurno nije bilo lako da nam kaže ono što nismo želeli da čujemo, ali bila je odlučna. Nonšalans je bio prinuđen da Društvo nesputanih učini profitabilnim, rekla je. Drugi zaposleni, kao i sam Džef, su je podržali na forumu i na skupovima. Cela zajednica počela je da se bavi pitanjem profita. Stotine članova je platilo godišnju pretplatu.

Pa ipak, zlokobni detalji su počeli da cure. Saznala sam da nas je napustio Juraja Findli, član sa najdužim stažom. Radio je za Nonšalans još pre nego što su otvorili Nesputane, a njegov odlazak je najavio krupne promene. (Kasnije mi je Findli rekao: „Godinama sam Džefu praktično bio partner, ali onda je firma krenula u novom pravcu.)

Glasine su govorile o Džefovim planovima da obustavi produkciju na svim lokacijama i preseli sve u virtualni prostor. Jedan od radnika u Nonšalansu preneo nam je da Džef smatra da smo previše „zahtevni", da ga ljuti što ne cenimo njegov poklon koji ga je koštao 2 miliona dolara. Čula sam da Nonšalans ni nema izjavu o prihodima i rashodima, što je elementarna stvar u praćenju poslovnih finansija, a iz toga sledi da nema šanse da sprovedu smislen plan monetizacije. Članovi su počeli da se pitaju da li neopisivo bogat čovek kao što je Džef uopšte razume šta traži? A zatim, da li Džef uopšte želi članove iz nižeg finansijskog staleža?

Reklame

Kasnije sam čula da su par meseci posle objave naplaćivanja članarina podneli ostavke Ket i još jedan visoko rangirani službenik. Zatim je izašao članak o Društvu, pod Džefovim odobrenjem. To je bio prvi značajan prestup zvaničnih pravila o diskreciji, što nikom nije prijalo, a pritom su Džefove izjave bile prilično neljubazne.

„Mrzim to, užasno je glupo," navodno je rekao osnivač o jednoj inicijativi Društva, i dodao: „Ja bih vrlo rado izbacivao članove. Moj tim ima više saosećanja, ali ja lično bih voleo da možemo neke da izbacimo. Nije to za svakoga. Nije čak ni za svakoga ko misli da za njega jeste."

Nedelju dana kasnije, Džef je ugasio sajt Društva nesputanih. Ostavio je samo poruku da se Kuća Nesputanih u San Francisku zatvara do daljnjeg. Bilo je to sasvim neočekivano; morala sam da kontaktiram dvoje ljudi kojima sam dala pozivnice i objasnim da se misteriozna avantura koju su zakazali za sledeću nedelju ipak neće odigrati.

Nedugo posle gašenja Društva nesputanih, objavio je status na Fejsbuku koji su neki članovi prekopirali i podelili sa ostalima. Neki su izrazili ljutnju, a neki saosećanje.

„Već četiri godine guram ovu stenu uzbrdo, a ona je sve teža. Bio je ovo najhrabriji poduhvat kog sam se ikad latio (ne računajući roditeljstvo), a kao uspeh računao bih samo da sam uspeo da izguram stenu do vrha. Nedavno su ruke počele da mi popuštaju pod težinom; pošto drugog izlaza nije bilo, uradio sam najzdraviju moguću stvar. Pustio sam da se otkotrlja nizbrdo."

Reklame

Po zatvaranju, Džef je javno pisao o istoriji Društva. „Ostaće nerešiva misterija kako je jedna igra, zamišljena da podeli laku zabavu i inspiraciju, izazvala tolike traume za one njoj najbliže."

Pokušala sam da kontaktiram Džefa putem Fejsbuka, ali ispostavilo se da me je blokirao, kao i razne druge bivše članove. Čula sam da nije ni bio prisutan kad su opremu počeli da pakuju, da je poslao instrukcije sa nekog drugog mesta. Poslala sam mu poruku i ubedila ga da pristane na intervju, ali nije hteo da otkrije zašto je okončao projekat; samo je ponovio da je u ranijoj izjavi sadržano sve što je bio spreman da kaže.

Društvo nesputanih pokrenula je vizija, ali od kako je poraslo, bilo mu je potrebno više od vizije – bila mu je potrebna pažnja. Svaka proizvodnja počne od prototipa, a dalje se radi sa korisnicima da bi se proizvele nove, unapređene verzije. Ket Meler kaže da „ovako iz glave, rekla bih da nam je oko 1,200 ljudi došlo na vrata, a mesečno je članarinu plaćalo oko 200-250 njih." Neke druge procene kažu da je ukupan broj članova bio bliži 2,000.

Razvijati proizvod sa samo hiljadu-dve korisnika (od kojih je tek 200 dovoljno zagrejano da bi za njega platili) zahteva određene veštine. Razvoj je proces za koji se mora imati strpljenja, saosećanja, skromnosti. Priča o Društvu nesputanih je slika i prilika kulture energičnih tehno-genijalaca iz okoline San Franciska, koja se ponekad pokaže kao plahovita i neuspešna.

Reklame

Nikad mi neće biti jasno odakle tolika negativnost kod Džefa da od sebe odbaci sve članove i zaposlene kojima je bio mentor. Možda je smatrao da je društvo njega odbacilo. Možda je sve to doživeo kao poslovni ili umetnički neuspeh.

Ali iako su mnogi članovi ostali ogorčeni, ima i zahvalnih.

„Za mene je to bio početak nečeg neverovatnog," kaže Naomi Rifkin (46) koja radi za privatnu školu u Oklendu. „Iako se gadno završilo, mislim da je ipak bilo važno shvatiti da nije celo Društvo Nesputanih bila odgovornost jedne osobe. Džef se dotakao nečeg što nije pripadalo njemu – ideje da jedni kod drugih možemo da gajimo određeni način razmišljanja. Prijateljstva koja sam tamo sklopila, sa ljudima sposobnim da stvaraju čuda, to je nešto najvrednije što sam ikad doživela."

Za razliku od Džefa, svi znamo kako su se osećali njegovi zaposleni. Čak ni osoblje nije znalo da se Društvo gasi pre nego što se to desilo. Mnogi od njih su bili tužni, besni, poniženi, ali i uplašeni iznenadnim gubitkom posla.

Njihov strah je samo pojačala činjenica da je Džef zadržao sva prava na intelektualnu svojinu proisteklu iz Društva nesputanih, čije je obelodanjivanje sprečavao sporazum koji smo svi potpisali. Konsekventno, zaposleni nisu mogli da svoje iskustvo u Društvu uključe u portfolio koji bi ponudili novom poslodavcu. (Na primer, Juraja Findli kaže da mu je nekoliko meseci kasnije Džef poslao poruku u kojoj traži da ovaj sa svog profesionalnog sajta ukloni jednu frazu jer su je njih dvojica zajedno često koristili.)

Reklame

Na Fejsbuku, mnogi zaposleni su kačili ovaj status:

„Ako sam vam dao pozivnicu za onu Stvar, ta Stvar je sad gotova. Žao mi je što ste je propustili, jer su na njoj radili mnogi brižljivi i vešti ljudi; bila je Stvar vredna poštovanja.

Ako vam nisam dao pozivnicu, izvinite. Trebalo je još mnoge da pošaljem, ali onda je naišla ova nedelja. Ne volim da gledam unazad, ali stvarno boli ovako loš tajming.

Biće nekada i drugih Stvari.

Ali ako još imate onu karticu, sad je beskorisna.

Žao mi je."

***

Te večeri kad je Društvo nesputanih bilo ugašeno, stotinak članova se okupilo u „Platanu", lokalnom baru koji je imao ulogu u prvom zadatku po učlanjenju. Bezbroj poruka kolalo je između potomaka, usponaka, i internih grupica unutar društva. Forum više nije bio dostupan, tako da su se poruke često ponavljale; nismo mogli da svima odjednom javimo. Mnogi od nas se nisu ni poznavali uživo.

„Šta se desilo?"

„Ne mogu da verujem!"

„Ma nema šanse. Da to Džef ne igra neku novu igru?"

„Čekaj, ko je Džef?"

„Džef je onaj anonimni dobrotvor. Ali ne mislim da je ovo igra… jeste videli šta je objavio na Fejsbuku?"

„Čujem da se ljudi okupljaju u Platanu…"

Kasnije iste večeri, prošla sam pored poznanice iz Društva koja se vraćala iz nara. Uhvatila me je za ruku i bez reči mi dala žičani heksagon koji su tamo napravili; imala je čitavu gomilu u korpi. Ali ja sam propustila okupljanje u Platanu jer sam sa svojim usponkom, Dr Profesorom Džastinom, održala poslednju Praksu u salonu mesingane lobanje. Čudno je bilo; od uvoda u Društvo za početnika, pretvorilo se u pomen istom.

Posle Prakse, otišla sam do majušne biblioteke i otvorila knjigu da bih odgledala Bajku poslednji put. Počela sam da je snimam, ali ubrzo sam začula glas Doktora Profesora.

„Lidija! Lidija!" Zvao me je pravim imenom.

„Čekaj malo, snimam" dobacila sam mu.

„Ne!" brecnuo se i ugurao pored mene u biblioteku. "Bajka se ne sme zapisati ni zabeležiti. To je naša tradicija!"

Pogledala sam ga začuđeno. „Sve ovo nestaje. Nećemo je nikad više videti ako je ne budem snimila!"

„Iznenađuje me koliko se ljutim na tebe," rekao je Dr. Profesor besno. „Možda je Društvo ugašeno, ali tradicije još uvek nešto znače." Spustio je glas. „Molim te. Ne mogu da budem ljut na teme. Ali molim te, ne radi to."

Sporili smo se par minuta, i na kraju sam pristala. Došlo mi je da zaplačem dok smo puzali van biblioteke. Ipak, sat vremena kasnije sam se vratila i snimila Bajku, dok moj usponak nije obraćao pažnju.

"Od starta smo želeli stvarno i značajno tajno društvo, koje bi brinulo o ljudima i pristojno se prema njima odnosilo."

Dok sam ovaj tekst pisala, razmišljala sam da li bi trebalo da objavim snimak ili ne. Pitala sam troje ljudi za mišljenje, uključujući Ket Meler i Džefa Hala. Džef mi je kratkim mejlom odgovorio: „Ne mislim da materijal koji smo objavili mora da ostane tajna. Već je dospeo u javnost." A Ket, čiji glas pripoveda Bajku, napisala je sledeće: „Bilo bi mi drago da tvoj snimak originalne Bajke iz biblioteke bude javno dostupan."

Treća osoba bio je Juraja Findli, originalni dizajner Bajke. „To je jedan od delova projekta na koji se najviše ponosim. Poštujem želju članova da tretiraju našu izmišljenu tradiciju kao da je stvarna, jer za njih jeste i stvarna i važna. Ali Bajka je među najlepšim aspektima cele priče, a mi smo je napravili; voleo bih da i drugi mogu da je vide."

„Nadam se da će ljudi shvatiti da smo pokušali da ostvarimo nešto posebno," dodao je Juraja. „Neki sad misle da je sve bilo oko zarade, ali nama je jedini cilj bio da Nesputani postanu sposobni da sami sebe izdržavaju. Od starta smo želeli stvarno i značajno tajno društvo, koje bi brinulo o ljudima i pristojno se prema njima odnosilo."

Verovali smo da Društvo nesputanih može da ponudi ljudima ono što današnjem svetu nedostaje, i želeli smo da ljudi to dalje podele sa drugima."

Dakle, izvolite. Volela bih da mogu da vam ritualno uručim svoju pozivnicu, volela bih da ste imali prilike da i sami iskusite Društvo nesputanih. Ali to više nije moguće, pa vam zato nudim samo ovo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu