Brkovi, noževi i egzibicionizam: polaroidi ljudi koji se opijaju u amsterdamskoj Ulici crvenih fenjera 80-tih

Ovaj članak je prvobitno objavljen na Vice Holandija

Ovih dana je to uobičajen prizor u većini turističkih gradova: momci se šetkaju okolo sa foto-aparatima pokušavajući da ubede goste kafića da im plate za polaroid. Ali krajem sedamdesetih, umetnici Mark H. Miler i Beti Ringma bili su prvi koji su se po Amsterdamu potucali od bara do bara prodavajući portrete na polaroidima. Njih dvoje su se 1979. godine preselili iz Njujorka za Amsterdam i počeli da prodaju polaroide za šest guldena po snimku kako bi obezbedili sebi neki dodatni prihod. Za to vreme, uspeli su da zabeleže razna lica i mesta za noćni provod u Amsterdamu, od ozloglašenih mornarskih kafana i turskih kafića u Ulici crvenih fenjera do kluba za transvestite "Madam Arthur" i "Whiskey A Go-Go" blizu trga Lajdseplajn. Njihove slike pružaju jedinstveni uvid u vreme kad su brkovi bili gušći, prostitutke u izobilju, a bučni pijanci veselo pokazivali nage delove tela po pabovima.

Pričali smo sa umetnikom Markom H. Milerom, polovinom ovog fotografskog dueta, kako bismo saznali nešto više o slikama.

VICE: Kako ste došli na ideju da počnete da prodajete polaroidne snimke po barovima?

Mark H. Miler: Beti i ja smo se upravo doselili u Holandiju i trebalo nam je novca. U Njujorku smo videli nekog kako prodaje polaroide ljudima na plaži na Koni Ajlendu. Odlučili smo da pokušamo isto u priobalnom gradu Zandvort, ali pesak je očigledno loš za aparat, a hodati plažom je prilično naporno. A bilo je tu i tenzije zbog žena u toplesu koje su se tu sunčale –iako smo uspevali da prodamo neke slike, nije to bio baš najbolji poslovni model. A onda nam je na pamet palo da počnemo da radimo isto u noćnim klubovima i barovima, i to je bio hit iste sekunde kad smo krenuli.

Jeste li uvek odlazili u određene barove ili ste išli od lokala do lokala?

Išli smo od lokala do lokala. Jedne noći bismo pokrili Ulicu crvenih fenjera, a naredne bismo išli u Lajdseplajn ili Rembrandtplajn. Beti i ja bismo se smenjivali i često pravili po pedesetak snimaka na veče. Posle nekog vremena razvili smo utabane staze. Ulica crvenih fenjera je bila najinteresantnija i verovatno najunosnija. A bilo je i mnogo drugih supkultura tamo, kao što su, na primer, turski barovi.

Oni su imali mnogo drugačiji pristup. Kad bismo ušli, izdvojili bi jedan mali prostor sa strane, gde su ljudi mogli da poziraju, a fotografije su slali nazad u Tursku svojim porodicama. Te slike bile su mnogo formalnije nego na drugim mestima – bilo je to mnogo konvencionalnije slikanje portreta.

U kolekciji ima i nekoliko slika sa golotinjom. Je li u ono vreme noćni život u Amsterdamu bio baš toliko razuzdan?

Postojao je bar po imenu "Café de Zon". Nazvati ga egzibicionističkim verovatno bi bilo preterano, ali bilo je nekoliko redovnih gostiju koji su obožavali da se skidaju. Ali kad sa foto-aparatom uđete u bar u kojem ljudi piju, to ih podstiče na određenu količinu egzibicionizma. Našli su se u centru pažnje makar na trenutak, a šta su napravili od tog trenutka zavisilo je od njihovih ličnosti. Neki su iskoristili priliku da spuste pantalone ili razgolite grudi. Mada je s tim verovatno imao neke veze i alkohol.

"Cafe de Zon". Foto: Mark H. Miler i Beti Ringma

Jeste li ikad imali problema?

Ako pobliže pogledate kolekciju, videćete da su mnogi hteli da se slikaju sa Beti. Ti snimci zaista pokazuju raspad amsterdamskog noćnog života u to vreme. Na onoj slici gde je lik s ogromnim nožem, tačno možete da vidite da čovek nije pri sebi.

Nikad nam se nije desio nijedan istinski ružan incident, ali bila je to avantura. Na sreću, Beti je veoma dobra s ljudima, a to je bilo stvarno važno – kao i da uspemo da sakupimo novac. Ponekad je to bio najteži deo, izboriti se sa pijanim ljudima i naterati ih da plate.

Kolekcija nije krenula kao umetnički projekat , ali je u međuvremenu i to postala. Kako se to dogodilo?

Ispočetka smo samo prodavali portrete. Razlog zašto ova kolekcija uopšte postoji jeste taj što smo jednog dana otišli do korporacije Polaroid i rekli im: "Hej, ovde imate potencijalno sjajnu izložbu, samo kad biste nam dali besplatne filmove." Polaroid nam je na kraju poklonio petsto snimaka. Ove slike su u suštini duplikati: slikali bismo dvaput, jednu fotografiju prodali, a sličnu zadržali za sebe.

U nekom trenutku neko je organizovao malu donaciju za nas, da bismo mogli da snimimo i video o čitavom projektu. A izložbu smo postavili u Amsterdamu i kasnije u Njujorku.

Jesu li vaše slike dobro primljene?

Izložba u Amsterdamu je bila smeštena u maloj galeriji, ali je o njoj objavljen i članak u holandskom časopisu Nieuwe Revu sa šest strana naših slika. To je zaista napravilo pometnju. Nakon što je izašao taj članak, ljudi su počeli da nas prate na ulici. Beti i ja smo se vratili u Njujork 1981. godine, a članak je izašao oko mesec dana pre nego što smo otišli. U tih nekoliko poslednjih nedelja slikali smo najbrže što smo mogli, na kraju smo pravili oko 150 fotki na noć, a ljudi bi nas sledili od bara do bara – bilo je prilično zabavno.

Ali imali smo i nešto negativnih reakcija na članak, kao, na primer, kad nas je jedna osoba optužila da ga je žena ostavila zbog slike koju smo snimili.

Jeste li imali mnogo konkurencije?

Kad smo započinjali, bili smo jedini. Ali u vreme kad smo odlazili, neko iz Senegala se preselio iz Londona i pokušao da radi po barovima. Bio je tu i jedan nemi mladić i još jedna žena – tako da pretpostavljam da je potaklo druge da probaju kad su nas videli ili pročitali članak.

Da li su vaše slike autentično predstavile Amsterdam tog vremena?

Mislim da smo baš uspeli da dočaramo noćni život te godine. Znate, išli smo zaista u razne barove i, naravno, slike su apsolutno autentične. To su bili ljudi koji su se sami prijavili i sami pravili poze, mi smo samo slikali. Mislim, bili smo prilično dobri fotografi, tako da je kvalitet bio bolji nego što biste dobili kod drugih ljudi. Ali zaista mislim da je ovo autentičan dokument tog vremena u istoriji Amsterdama.

Pogledajte još polaroidnih portreta i drugih radova Marka H. Milera na njegovom sajtu 98bowery.com

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu