Druže Tito, još ti se kunu

Pre nekoliko godina poklonila sam cimerki za rođendan karte za predstavu Kako smo voleli druga Tita. Ta komedija u Pozorištu na Slaviji je valjda bila vrhunac našeg jednogodišnjeg ludila za „komunjarstvom," kako smo ga zvale iz čiste sprdnje. U to vreme nekako smo se obe ložile na SFRJ, Titove slike, Jovankine naočari i Kuću cveća. Nije to bilo nikakvo levičarenje. Samo nam je bilo simpatično i samo zbog priča kojih smo se obe naslušale kao klinke. A i mora se priznati da sa ove tačke gledišta Titova Jugoslavija izgleda kao neki paralelni, neobjašnjivi univerzum, sa sve onim čuvenim radnim akcijama, štafetama i opštom kuknjavom kad je umro.

Ne mogu a da ne pomenem da me je ipak odgajila žena koja se Titu i dan danas obraća sa Druže i omiljeni su joj crno-beli filmovi gde moraš da pojačaš na maksimum da bi čuo kako se drugovi obraćaju narodu, a onda smanjiš kad zapuca partizanski šmajser na Nemce, kako ti ne bi riknuo TV od prevelike buke. Jebiga, možda je kvalitet zvuka bio loš, ali života sigurno ne.

Iz tog perioda opsesije Josipom i njegovom Jugoslavijom ostala mi je i knjiga „SFRJ za ponavljače."

Mislim da je već neko vreme kod babe u podrumu, gde ju je ona i odnela, kao veliki protvnik „onog ludaka Broza" i istovremeno veliki fan loze Karađorđevića.

Bilo kako bilo, nas je ta „Tito" faza brzo prošla. Verovatno je trajala koliko i faza slušanja Eminema i one pesme o njegovoj kevi iz 2002. Jedino smo posle toga otišle u Kuću cveća i to da bismo Isaku, ortaku iz Holandije, ispunile želju. I Sofija je neko vreme stvarno nosila te naočari kao pokojna Jovanka.

I to je bilo to. Tito mi je vremenom, čitanjem i odrastanjem postao odbojan, komunizam još odbojniji, a na ljude poput moje majke počela sam da gledam kao na obnevidele za one stvari koje je njegov režim radio. Naučila sam da više ne reagujem kada mama, svaki put kada prođemo pored VMA, kaže: „Eto, čovek je bre napravio ovoliku bolnicu, ovi danas ne znaju ni da je okreče, ni neku bolju da sagrade. Kod Druga Tita je bilo bolje."

Ko god da je Josip Broz Tito bio i šta god da je radio, ljudi se ovde i dalje lože na njega. Možda je umro četvrtog maja 1980. godine, ali dvadeset petog maja 2016. godine, pioniri i pionirke od sedam do sto sedam će proslavljati njegov Dan mladosti. Pohrliće u Muzej istorije Jugoslavije, sa sve zastavama, slikama, bedževima, da se poklone Brozovom grobu, a možda će svratiti i do Jovanke koja je verovatno ponela sve breme njegovih grešaka i živela kao u zatvoru dok nije umrla.

Ti pioniri-veterani i kevina generacija su mi potpuno razumljivi. Ljudi ga pamte. Uživali su u njegovim kreditima, društvu jednakih, putovanjima, platama.

Ali ono što evo ni danas ne razumem jeste gomila mladih koja barabar sa njima pati za Titom i uredno proslavlja Dan mladosti. Da se razumemo, ja Tita ne volim, ali nemam ama baš nikakv problem sa ljudima koji osećaju i misle suprotno. Jedina nepoznanica mi je: za čim žališ i šta slaviš kad ništa od toga ne pamtiš, jer tada verovatno nisi bio ni u planu.

Ono što ih tera da mu se dive je, rekla bih, ili puko nezadovoljstvo ovim našim vremenom, ili priče mame, tate, babe, dede i Brozovi tragovi kojih je danas, punih 36 godina kako je umro, i dalje svuda i mnogo.

Ali ne gotive Josipa samo domaći matorci i omladina. I dalje je interesantan i ovoj deci sa Zapada koja pomahnitalo dolaze u Beograd i dive se nečemu što na kod kuće nikako nemaju priliku da vide - komunizmu.

Onda bleje na Novom Beogradu, zagledani u one nesrećne sive zgrade, ili idu po muzejima i kafanama koje nose Titovo ime.

Ema Krstić, Australijanka srpskog porekla, recimo. Rekla mi je da je za šest meseci, koliko je u Beogradu, obišla gotova sva titonostalgična mesta. I večeras će biti na njegovom rođendanu u Korčaginu sa grupom ortaka - svi su stranci.

- Mnogi ljudi u Srbiji kažu da je za vreme Tita bilo bolje. I to njegovo vreme izgleda toliko drugačije od svega što smo mi mogli da iskusimo odrastajući na Zapadu - kaže, i zove da krenem sa njom.

- Imam neka posla - lažem.

Emi je, kao verovatno i većini stranaca koji su ikada bili u Srbiji, taj Titov komunizam potpuna nepoznanica i utopija. Ona misli da ga se ovde ljudi rado sećaju jer se sada teže živi i vremena su turbulentna, a sa njim je bila banja.

- Tito je veliki deo srpske istorije. A i da bi stvarno upoznao Beograd, moraš da upoznaš i Tita - kaže mi Ema.

Već je rezervisala sto u kafani. Kaže da jedva čeka rođendan i da je mnogo zanima kako sve to tačno izlgeda, šta ljudi rade, kako ga proslavljaju.

I ko su uopšte ljudi koji organizuju parti svakog 25. maja.

Jedan od njih je Vojin Cucić, levičar, koji ima 27 godina, i radi u Korčaginu. Kaže da se ovde već 16 godina za redom organizuje proslava svakog 25. maja. "Stariji dođu da se prisećaju lepih vremena, a mi mlađi slušamo njihove priče," priča mi.

- To je bila velika, moćna zemlja, Tito je bio pravi političar. Ne kao ovi danas - dodaje samouvereno.

Okreni-obrni, Korčagin je svakako najveći omaž Titu u Beogradu. Gde god se okrenete, videćete njegove portrete, slike ostalih komunjarskih vođa, partizana, radnih akcija, brigada, jugoslovenske zastave kako lelujaju po zidovima. Tu su i srp i čekić, neizostavno, petokraka, grb i mape Juge, ploče kultnih muzičara, knjige.

Još ako odete danas, čućete i price o sletovima, nošenju štafete kroz celu Jugu pa sve do Tita na stadionu JNA.

I svi stolnjaci su karirani. Sve je isto, samo njega nema. Potpuno ludilo. Ja sam bila jednom, opet poslom, i bila u čudu od te nostaglije, sreće i radosti, pevanja partizanskih pesama i reunion-a starih ortaka sa crvenim maramama.

Vojin kaže da je ljubav prema Brozu, komunizmu i staroj Jugi nalsedio od oca, i da se naslušao priča da je tada bilo bolje, da se sjajno živelo, da se od jedne plate išlo na letovanja i zimovanja, da je školovanje bilo besplatno.

- Zato njega ljudi pamte, jer su oni tada bolje živeli, a ne zbog Tita kao Tita - kaže.

Ali svestan je on da mladi koji dolaze ovde na rođendan ne dolaze baš iz tog velikog poštovanja prema onome što je Broz radio ili zato što veruju u društvo jednakih. Kaže da većina dođe zbog muzike i provoda.

Ali skoro mu se u Korčaginu desilo nešto što neće da zaboravi.

- Došao je jedan momak, možda je bio moje godište, i tražio mi je majicu Banda crvena . I baš mi je drago što ima takvih kojima je ova ideja bliska - kaže uz osmeh.

Vojin baš i nema mnogo vremena da dalje ćaskamo o Titu. Umoran je, ceo dan su spremali Korčagin i postavljali stolove. Kaže mi da obavezno dođem – služiće se bespaltno vojnički pasulj, luk i hleb, dizaće se zastave, biće govora, muzike, smeha, Titovih pionira i onih kojima je žao što to nikada nisu imali šansu da to postanu.

I njega sam slagala.

Imam mnogo posla.

Pošto žurka u Korčaginu počinje tek danas u četiri popodne, otidite pre toga do Kuće cveća, ako baš nikad niste bili tamo. Danas je pravi dan za to. Korčagin i Kuća cveća su verovatno naj mainstream mesta za Titove obožavaoce, ali nisu jedina. U Beogradu cveta jugonostalgični turizam.

Recimo, možete da odete u Yugodom na Dorćolu i da se bukvalno vratite decenijama unazad, u tamo neke šezdesete i sedamdeste i da pogledate kako su živele naše bake i deke.

Mario Milaković, idejni tvorac, kaže da je Yugodom, muzej-stan u kome možete i da prespavate, nastao iz njegove ljubavi prema dizajnu enterijera, kolekcionarstvu i moderni sa prostora SFRJ.

E sad, Mario kaže da Yugodom kao takav nije ni omaž ni Titu, ni Jugi, I samim tim nije ni jugonostalgičan jer, kako kaže, "Yugodom bi mogao da postoji i kada bi SFRJ postojala i danas. Yugodom je tribute dizajnu, umetnosti i stvaralaštvu tog perioda a ne Jugoslaviji per se."

Ne mora da bude posvećen Titu ali ulaskom u Yugodom vraćate se u njegovu Jugoslaviju. Nameštaj, posteri, imena filmova, časopisi, stari koferi, čuveni jugoslovenski crveni pasoš. Sve je na svom mestu

- Sa prostora SFRJ nemamo previše gostiju, a najčešće su to gosti rođeni na ovim prostorima, a koji sada žive u zapadoj Evropi i Severnoj Americi, odakle inače i beležimo najveću posetu - priča mi Mario.

Mario tvrdi da dolaze zbog toga što gotive modernu, i da im Yugodom pruža specifično iskustvo koje opisuju kao cozy & homey.

Cozy i homey. Mama bi sad rekla da je i Juga bila takva. A i složili bi se oni likovi iz „Kako smo voleli druga Tita," i oni slave Dan mladosti.

Šta da vam kažem. Nek je srećan svima koji slave.

Druže Tito, ne brini. Još ti se kunu!

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu