Šta da radiš kada tvoj cimer ima psihotičnu epizodu

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Germany

Živela sam s njim preko godinu dana, ali nisam znala mnogo o njemu. Naš odnos je nekako bio pun pažnje, iako smo živeli zajedno zato što nam je tako bilo zgodnije. Zgodno je kada ima nekoga ko će da isključi ringlu kada ti zaboraviš, ili da zavrne slavinu, kada ti nešto odvuče pažnju dok puniš kadu. Utešno je znati da ako počneš da se gušiš, tu je neko ko može da izvede Hajmlihov zahvat, ili da pozove hitnu pomoć. Utešno je znati da ako umreš, neko će te naći dovoljno brzo da možeš da imaš sahranu sa otvorenim kovčegom.

Bez obzira na sve, razmenili bismo možda 40 reči nedeljno. Rekli bi smo jedno drugom „dobro jutro", i nonšalantno „hej" popodne, ili bismo rekli „izvini", kada bismo se u isto vreme zatekli u kuhinji. Nikada se nismo svađali oko čišćenja. Ja bih očistila kuhinju, a njegova nevidljiva ruka bi sredila kupatilo. Svakog meseca sam ostavljala račune na kuhinjskom stolu pre nego što odem na posao – a kada bih se vratila kući, ne bih ih zatekla.

Brzo se otvaramo prema neznanicima, ako nam je zgodno. Ulazimo u njihova kola da uštedimo pare za taksi, poveravamo im ključeve od svoje kuće da bismo imali para za odmor, i spavamo u sobi pored njihove, da bismo uštedeli na kiriji.

Nisam znala da moj cimer pati od psihotičnih epizoda, sve dok se socijalni radnici jednog ponedeljka nisu pojavili na mojim vratima da ga odvedu u bolnicu. Epizoda je počela prethodnog petka.

Tog petka sam primetila da on peva i da je glasniji nego obično. Ali ja, koja neprekidno pevam po kući, to sam pripisala novom nivou intimnosti. Iako mi nije delovao bolesno, rekao mi je da ga se klonim, zato što ima gadan grip. Ošišao se poprilično neobično – uglavnom je obrijao glavu, ali je tu i tamo štrčao po neki čuperak kose.

U subotu je u krug slušao jednu te istu kompilaciju trep muzike, dok je đuskao po kući u bade mantilu. Ali pošto je ovo Berlin, jednostavno sam pretpostavila da je uzeo esid i da mora malo da đuska dok trip ne prođe. Držala sam se te priče, čak i kada je tokom noći počeo nerazumljivo da urla.

Škotske klempave mačke njegove bivše devojke su u nedelju ujutru utrčale u moju sobu. Bile su u stanu dva meseca preko leta, pa smo postali dobri prijatelji. Pitao me je da li mogu malo da pripazim na njih, pošto on mora negde da otputuje.

Kasnije tog dana, ušla sam u kupatilu i videla njegovu zlatnu ribicu kako pliva u kadi, ali sam pretpostavila da čisti akvarijum.

Te noći je urlao toliko glasno i uporno, da su se mačke plašile da odu od mene. Tada sam shvatila da nešto nije u redu, ali nisam imala pojma šta da preduzmem. Probdela sam tu noć, i bila u stanju pripavnosti svaki put kada bih ga čula da prolazi pored mojih vrata.

Probudilo me je zvono. Na vratima su bili jedan muškarac i jedna žena, koji su rekli da su iz socijalnog, i da su došli da vide mog cimera. Želeli su da pregledaju kuću, koju je on preko noći opustošio. Izgleda da su ih zvale komšije i prijavile njegovu psihotičnu epizodu.

Kada sam otišla da ga potražim, nije ga bilo. Socijalni radnici su otišli, i zamolili me da ih pozovem, ako se pojavi.

Ubrzo potom, još neko je došao u posetu: njegova bivša devojka. Rekla mi je da mu je ranije dovela mačke da ga umire, i da je došla da ga odvede u bolnicu. Verovatno će provesti tamo mesec dana ili dva. Čekali smo zajedno dok se konačno nije pojavio i mirno otišao s njom.

Potpuno u čudu, ja sam se zanimala čišćenjem nereda. Vaze su bile pune mrtvih riba, pod i zidovi su bili umazani žutom farom, i polomio je gitaru i bas gitaru. Pokušao je da napravi domaću hranu za mačke u blenderu, koja se sastojala od tableta vitamina ce, suve hrane za mačke, i zlatne ribice iz kade. Uz pomoć dve litre sirćeta i malo teškog rada, uspela sam da uklonim ustajali miris akvarijuma.

Kada sam rešila da izađem iz kuće i u obližnjem kafiću razmislim o svemu, pozvala me je njegova bivša devojka i zamolila da je pustim u kuću da uzme nešto odeće i par knjiga, i odnese mu u bolnicu.

Kada smo se popeli uz stepenice, zatekli smo ga bosonogog ispred vrata. Odjavio se iz bolnice, i veselo nas pozdravio, „Zdravo, hvala što ste me pustili unutra". Osećajući da im je potrebno da se osame zbog svađe koja će da usledi, otišla sam da završim kafu. Kada sam se vratila, sadržaj naše spavaće sobe je bio razbacan po dvorištu, a mog cimera je iz zgrade izvlačilo deset policajaca. Bacio je dva Ajmeka, stolicu, nekoliko slika, kućnih biljaka, i gomilu pisama, sa četvrtog sprata.

Rekla sam policajcima da sam mu cimerka, i oni su me pitali da li mogu da očistim dvorište – što sam ja i učinila. Posle sam se popela uz stepenice, i ponovo par sati čistila sveže razvaljen stan. Srušio je police za knjige, ispraznio tegle sa sitninom, i počupao cvetove na svim biljkama.

___________________________________________________________________________

Pogledajte film VICE Srbija o korisnicima psihijatrijskih usluga Glasovi

___________________________________________________________________________

Moj cimer ima bipolarni poremećaj, što znači da duge vremenske periode, čak i više godina, može da se oseća normalno, pre nego što padne u višenedeljnu depresiju, protkanu nedeljama maničnog haosa. Iako se to leči lekovima i terapijom, određeni okidači mogu da ga bace u hiperaktivno, manično stanje, kada postaje prava opasnost za samog sebe.

Po rečima njegove bivše devojke, ovo je bio četvrti put da se to dogodilo, a događa se kada makar samo lizne alkohol ili droge. Brzo je dodala da ja nisam ni u kakvoj opasnosti. Biće mu bolje, posle malo terapije i lekova. Odlučila sam da ne dozvolim da njegova bolest promeni naš odnose, i verovala sam da će sve biti po starom, kada se on vrati.

Tokom narednih nekoliko nedelja, njegova bivša devojka je svraćala da uzme sredstva za higijenu, a sadašnja devojka je svratila da donese neku odeću i knjige. Sadašnja devojka je bila klasična berlinska klaberka – kose kratko podšišane sa strane, sa pirsingom u nosu i kesom punom zabavnih pilula. Tokom njegovog sloma, ona je bila nedostupna, jer je klabovala četiri dana bez prestanka.

Srce bi mi preskočilo svaki put kada bi jedna od njih otvorila vrata, jer sam se plašila da je on izašao ranije. Trenutna devojka se malo previše opustila, i jednog vikenda je pokušala da dovede neke tipove u naš stan.

Dve nedelje nakon što ga je odvela policija, moj cimer mi je u poruci na Fejsbuku rekao da se vraća kući. Poželela sam mu dobrodošlicu, pretpostavljajući da ga medicinski profesionalci ne bi pustili da mu nije bolje. Nije mu bilo bolje.

Ubrzo je sve ponovo počelo. Počupao je sve male kaktuse iz saksija i stavio ih u ćup, pokušao je da skuva kafu tako što je stavio zrna kafe u džezvu i nije uključio ringlu. Umalo nije poplavio kupatilo, a svaku noć je provodio urlajući preko industrijskog tehna. To je bila noćna mora, ali ja nisam spavala.

Sedela sam u svojoj sobi celu noć, slušajući ga kako urla, dok su komšije lupale u plafon i zvonile na vrata. U isti mah sam se i nadala, i užasavala toga da neko pozove policiju. Ja ih nisam zvala, jer ne bih znala tačno šta da im kažem – i plašila sam se njegove reakcije, ako čuje da sam ih zvala.

Sledećeg jutra sam se sabrala uz pomoć kofeina i cigareta, i otišla na posao. Kada sam se vratila kući, on je delovao malo opuštenije. Stan je i dalje bio u haosu, ali on je samo sedeo u svojoj sobi i gledao televiziju, kao nekad. Pomislila sam da su lekovi sigurno počeli da deluju, i da će konačno sve da se vrati u normalu.

U dva ujutru je ponovo pomahnitao.

Ja sam, hvala bogu, malo zadremala oko 8 ujutru, ali kada sam se sat vremena kasnije probudila, ulazna vrata su bila širom otvorena, a njega nije bilo. Njegova devojka još nije svratila da vrati ključeve, pa on nije mogao da uđe u stan dok sam ja bio na poslu.

Oko četiri popodne, zvali su me iz socijalne službe dok sam bila na poslu, da mi kažu da su ga našli u stanu. Grebao je vrata noktima, sve dok nije mogao da otvori rezu. Kada je ušao unutra, stavio je školjke i pumpu za akvarijum u sudoperu, napunio kadu odećom i posuo je varikinom.

„Vodimo ga nazad u bolnicu", rekli su mi. „Ali verovatno bi trebalo da se vratite kući, zato što više ne možete da zaključate ulazna vrata".

Otišla sam kući, počistila stan, i pozvala roditelje da im kažem da se vraćam u Sjedinjene Države na nedelju dana. Ogulio je moje ime sa zvonceta, vrata i poštanskog sandučeta, a našla sam svoje kupaće kostime razbacane po stanu, sa odsečenim grudnjacima.

Iako sam znala da je iza brave, skočila bih svaki put kada bih čula da se neko penje uz stepenice. Komšije su mi rekle da su odbile da mu daju noževe kada je bio zaključan ispred vrata – postao je agresivan prema njima, i mrmljao je nešto o meni.

Dok sam ja bila na putu, njegovi roditelji su pokušali da ga vrate kući u Španiju, ali bio je prenaporan za njih, i ostao je institucionalizovan. Slao mi je poruke u kojima mi je pričao da je policija pretresla naš stan zbog terorizma. U tom trenutku sam rešila da više ne mogu tamo da živim.

Vratila sam se u Berlin u podne, pokupila ključeve privremenog smeštaja u jedan, i do pet sati se spakovala i odselila.

Donekle osećam krivicu zbog toga što sam ga ostavila, ali ipak se osećam naivno i narcisoidno, zbog toga što sam uopšte pomislila da ja mogu da mu pomognem, kada ni najbliži nisu mogli da mu pomognu. Ja sam poslednja saznala za njegovo stanje, poslednja sam znala kada se vraća kući, a bila sam prva koja je trpela posledice tih promena.

Psihotična epizoda je zaista najgori trenutak da upoznaš osobu sa kojom živiš.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu