​Miris depresije

Prošle nedelje sam shvatila da ako budem uspela da pronađem svoj prepoznatljivi miris, mogla bih da odložim smrt. Pod smrću ne mislim na veliku, pravu smrt, već sve one male svakodnevne smrti: besmisao, ništavilo i osećanje raspada koji su simptomi moje depresije. Ponekad uspevam da zaboravim da imam depresiju. Nažalost, depresija obično ne zaboravi na mene.

Nakon čitavog dana provedenog po parfimerijama Njujorka u potrazi za mirisom koji bi me upotpunio kao osobu, sa torbom punom uzoraka mirisa kao što su Mojave Ghost, Thé Noir, Black Orchid, Sensual Orchid, Lipstick On, Beach Walk, Tobacco Vanilla, Champaca, Portrait of a Lady, Carnal Flower, Santal Carmin, Dior Addict, Love In White, Gypsy Water, Eau Duelles i What We Do In Paris Is Secret, odjednom me je spopala želja da ih sve bacim u smeće.

Upuštam se u razne opsesivne lovove kako bih izbegla svoja osećanja. Ali na kraju mi sam lov skrene misli sa ništavila, a ne ono što lovim. Čim se dokopam predmeta koji obećavaju da budu panacea, oni samo ostanu nekako da zveckaju prazni u bezdanu.

Isto tako, "prepoznatljivo" bilo šta je iluzija, kao da mnoštvo različitih vidova koje neka osoba poseduje uopšte može da se brendira. Kao da brendiranje nije samo narcisizam malih razlika kod vrste koja se povređuje među sobom zbog verskih, kulturoloških i filozofskih razlika, ali je, kad se sve sabere i oduzme, zapravo u velikoj meri jedna te ista velika naporna osoba.

Na stranu uzorci parfema, prepustiću se praktično svakom kompulzivnom ponašanju da bih pobegla od depresije koju zaboravljam da imam: slanje seksualnih porukica, traženje pažnje na internetu, aplikacije za upoznavanje, ograničavanje ishrane, rituali ishrane i, nekada davno, droge i alkohol. Bilo bi sjajno da je bilo koja od tih stvari funkcionisala na duge staze. Ali realnost je da istog trenutka kada dobijem nalet zadovoljstva od bilo koje od njih, udar dopamina ili serotonina, posle mi treba samo još više toga da bih se osećala dobro.

Pre mnogo godina, dok sam se skidala sa droga ili alkohola, čula sam staru poslovicu: "Osećanja nisu činjenice". Na kraju sam i sama počela da je govorim sebi i ustanovila da je istinita. Loše osećanje ne znači da čitav dan mora biti upropašćen. Mogu u svakom trenutku da započnem dan ispočetka tako što ću doneti svesnu odluku da to učinim. To ne znači nužno izbrisati samo osećanje. Ali to znači biti svestan da je to što doživljavam samo to — osećanje — i po samoj svojoj prirodi prolazno.

Otkrila sam i da samo zato što se ne osećam raspoloženo, ekstatično, zabavljeno, uzbuđeno ili istinski blaženo, to ne znači da je taj dan propao. Dan ponekad može da bude samo dan, sat samo sat. Naučila sam da savladam i podnosim stvari koje su dosadne, neutralne ili čak neprijatne, kao što je odlazak kod zubara ili da pokupim poštu. Postoji čak i izvesno uzbuđenje u mojoj sve većoj sposobnosti da dopustim životu da bude samo život, bez potrebe da hemijski menjam sebe kako bi bio posebniji i/ili podnošljiviji.

Ali nije uvek moguće prepoznati da je osećanje samo osećanje. Depresija koja podstiče moju želju za bekstvom konstantno se menja i pametna je. Depresija mi se obraća u izjavnim rečenicama koje deluju kao činjenice. Ona kaže: "Sve je sranje", "Sjebala si se", "Ti si govno" i "Ovako će biti zauvek". A anksioznost, od koje sam bekstvo tražila u svemu, od Sefore, preko seksualnih porukica do uličnih droga, tvrdi da su osećanja zaista činjenice i da će svako loše osećanje da me ubije.

Ispostavilo se da sam uspela da svrstam osećanja po kategorijama, kao što bi neko uradio sa tipovima mirisa: cvetna, citrusna, zemljana, dimljena, gurmanska, začinska. Kao i u slučaju mog ukusa u mirisima, svoje grupe osećanja doživljavam kao lepe ili odbojne. Postoje dobra osećanja: radost, iščekivanje, spokoj, blaženstvo. Postoje loša osećanja: tuga, bes, dosada, strah.

Ali da li su ova "loša" osećanja istinski loša? Da li mi "loša" osećanja teško padaju sama po sebi ili je to zbog priče koju ispletem oko njih.

Drvo akvilarija, iliti orlovo drvo, luči smolu po imenu oud kad ga napadne parazitska buđ. Oud ima jak miris, čija je svrha da zaštiti drvo od agresivnih bakterija. Šta ako su ta moja osećanja nalik čistom, smrdljivom oudu? Nužna, snažna, duboka i zanimljiva sama po sebi? Poslednjih nekoliko godina, sintetički oud je postao trendovski ton u komercijalnim parfemima, jer i sintetička tuga može da se pretvori u proizvod.

Priča koju sam isplela oko svojih osećanja a koja me najviše plaši je ideja trajnosti. Ponekad se plašim da ću, ako dozvolim sebi da se samo osećam "loše", umesto da pokušam da pobegnem od tog osećaja, ostati zauvek zatočena u njemu. Uobičajena mantra za mene, bilo da se radi o naporu dnevnih obaveza ili naleta tuge, jeste: Oh moj Bože, ovakva ću sada biti zauvek.

Dok razmišljam o tome, shvatam da ništa ne traje zauvek. Dobra osećanja, nažalost, ne traju zauvek, ali zato ni loša. Poput mirisa, i ona se na kraju rasprše. Mogu da se vrate više puta u toku jednog dana — čak u toku jednog sata — ali ona nadiru, povlače se i menjaju. Kao i u slučaju složenih parfema, što duže sedimo sa njima, bolje uočavamo sva njihova lica.

Uvek se žalim na osećanja. Imam utisak da ih imam previše i govorim kako želim naprosto da otupim. Ali istina je da je svet bez dijapazona osećanja svet bez dubine. Miris ouda koji je tako gorak sam za sebe mirisu ruže daruje dublju dimenziju. Sklona sam tome da uvek želim da budem dobro raspoložena i uvek sve da mi je slatko. Volela bih da je moj prepoznatljivi miris vanila ili takvo neko sranje. Ali i vanila sama za sebe ume da tera na mučninu. Ja sam zapravo čitav dijapazon mirisa: neki od njih su prijatni, neki melanholični, neki cvetaju u bezdanu poput jasmina koji cveta isključivo noću.

Na kraju nisam bacila sve te uzorke mirisa. Kao i svaki dobar zavisnik, od tada sam nagomilala još dvadeset bočica. Ali umesto da ograničim sebe na taj jedan neuhvatljivi prepoznatljivi miris, sada svaki dan nosim različiti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu