Dosad neviđene, intimne fotografije muzičke scene u Memfisu

Ako si bio član benda koji je svirao u nekom od mnogih klubova u Memfisu, od devedesetih na ovamo, ili si jedan od mnogih lokalaca kojima su ti klubovi bili druga kuća, pa čak i ako si samo bio u gradu i u prolazu otišao na neki koncert, možda si video Dena Bola kako sa foto-aparatom u rukama stoji u prvom redu.

Bol, treća generacija Memfišana, već tri decenije fotografiše bendove – tokom nastupa, u bekstejdžu, ili gde god ih je uspeo da ih natera da poziraju. Neke od tih fotografija su ušle u promotivni materijal bendova, ili su se pojavile u nekom časopisu za alternativnu muziku, ali veći deo njih je deo kataloga u Bolovoj kući. Kada sam ga upoznao, Bol je bio negde usred procesa organizacije i digitalizacije svojih radova koje je napravio u poslednjih nekoliko decenija. Satima smo sedeli u njegovoj dnevnoj sobi, sa spuštenim roletnama po avgustovskoj vrućini, dok mi je pričao o tome kako je od studija filmai fotografije na Univerzitetu u Memfisu došao do toga da slika neke od najuticajnijih muzičara u proteklih 30 godina – Alex Chilton, Jay Reatard, Three 6 Mafia i Sonic Youth, da navedemo samo neke – često u toj istoj prostoriji.

VICE: Kako si počeo da fotografišeš muzičare? Da li si jednostavno počeo da odlaziš na koncerte?

Den Bol: Mislim da je sve počelo 1994, ili tako nešto. Znao sam Tripa Lamkinsa, basistu Grifters-a, još sa fakulteta. Radili smo zajedno u prodavnici ploča, a onda smo se tokom narednih godina tu i tamo sretali. Ja sam se u to vreme zanimao za umetnost. Nisam razmišljao o tome da fotografišem muzičare, ali onda su Griftersi potpisali za Sub Pop. Dejv Šaus (bubnjar Grifters-a) mi je tada bio komšija u ovom kompleksu zgrada. Bend je predložio da ja napravim neke njihove fotografije. Slikao sam ih, i to je prošlo prilično dobro. Onda su polako i ljudi iz drugih bendova koje sam poznavao tražili da ih slikam. Oblivians, Impala (surf rok bend sa Skotom Bomarom i Džonom Stiversom). Onda sam počeo da fotografišem bendove koje sam sretao usput.

Kako je bilo fotografisati Džeja Ritarda u ranoj fazi? Pomenuo si da si ga prvi put video u popularnom rok klubu Baristers, 1998.

- Tako je. On je već bio na sceni. Erik Fridl iz Goner Records-a je taj koji ga je podržavao i pazio na njega. Čuo sam za njega od Erika, i otišao sam da ga vidim. Nikada se nismo sprijateljili. Mislim da sam ga se pomalo plašio, ali bili smo u prijateljskim odnosima. Mislim da smo se uzajamno poštovali. A tu su i Lost Sounds, Ališja Traut (suosnivačica Lost Sounds-a sa Džejem Ritardom) mi je bila draga prijateljica, i na kraju sam ih slikao. Negde 2007, Džeju je baš krenulo. Slikao sam omot za njegovu ploču Singles 06-07. Našli smo se zbog tog snimanja, i bili smo kao stari drugari. Napravili smo pun krug, i postali smo drugari.

Mnoge od tih bendova sti slikao u svojoj dnevnoj sobi, zar ne?

- Da, baš ovde u kući. Mnogi od njih su bili bendovi koji su došli i prošli, komercijalni poslovi, ili šta god. Mnoge od njih sam slikao u Baristers -u i raznim mestima po gradu, i na lokacijama na kojima je Majk Mekarti snimao filmove. Tamo sam slikao mnogo ljudi, Guitar Wolf, na primer.

Šta misliš, zašto je Memfis dom toliko različitih vrsta muzike?

- To je jedna od onih stvari koje ne mogu da dokučim. Zbog toga samo fotografišem. Ovo mesto odavno ima neku specifičnu atmosferu, koja je postojala i mnogo pre šezdesetih godina. I mislim da to privlači ljude da dođu ovamo. Ovde postoji pravi osećaj zajedništva, i svi su voljni da pomognu jedni drugima. Ne znam da li je to zbog mešavine rasa, ili zbog hrane. Mnogi ljudi kažu da je u pitanju voda – voda u ovom gradu je jedna od najkvalitetnijih na svetu. Ovih dana, viđamo toliko stvari koje su postale mejnstrim, a koje vuku korene odavde. Ne možeš da dođeš do Tejlor Svift, a da zaobiđeš Karla Perkinsa.

Misliš li da bi ljudi trebalo više da obraćaju pažnju na ono što se ovde događa?

- Da, ali sam pomalo oprezan po tom pitanju, jer ne želim da pokvarim supu. Ono što se ovde dešava možda nije komercijalno održivo, ali možda je baš zbog toga zanimljivo. Čini mi se da ljudi dolaze ovamo da uče i da postanu bolji, i tu i tamo neko od njih uspe i proslavi se po celom svetu. U Memfisu se definitivno nešto krčka. Ovde ima mnogo sjajnih studija za snimanje, u kojima se snimaju neverovatne stvari. Ali velika imena ne dolaze često ovde.

Sonic Youth su došli ovamo '95, da snime Washing machine u Easley-McCain studiju.

- To je bilo sjajn. Nažalost, nije mi bilo lako da im priđem. Čuvali su svoju privatnost. Nisam ih poznavao, a nisam želeo da smaram Daga Izlija po tom pitanju, ali sam saznao da će svirati u Baristersu, pa sam došao ranije da zauzmem dobro mesto. Bilo je stvarno vruće. Ventilacija u Baristersu nikada nije bila preterano dobra, a tamo je bilo barem stotinu ljudi. Svi su čuli za to, i bilo je krcato. Odsvirali su instrumentalni koncert, u suštini.

A kakav je bio klub Antena?

- Antena je bio prvi alternativni klub, otvoren '81. To je bila samo jedna sićušna prostorija, ovde, na Medisonu, ali svi su svirali tamo dok Baristers nije bio otvoren. Antena je bila glavna stvar.

Iako su mnoga od tih mesta zatvorena, arhitektura u Memfisu je ostala ista, još od Elvisovih dana. Kako gledaš na fotografski potencijal ovog grada?

- Na neki način je teško, zato što je tako lično. Ja sam rođen šezdesetih godina, pa sam gledao kako mnoge od tih stvari nestaju – mislim, plakao sam svaki put kada bi srušili neku od tih starih zgrada. Bolnica Baptist Memorijal u kojoj je Elvis umro je srušena pre desetak godina, zar ne? Pretpostavljam da tu nije moglo ništa da se učini, ali ja sam uspeo da uđem unutra i napravim par fotografija pre nego što su je srušili.

- Videćete mnogo od toga na fotografijama Vilijama Eglstona. On je bio ključan za to da ostanem u Memfisu. Otkrio sam ga na fakultetu. Čuvao sam kuću nekom Fedeksovom pilotu i njegovoj ženi. Pregledajući njihove knjige, naišao sam na originalan primerak vodiča Vilijama Eglstona, sa izložbe u Muzeju savremene umetnosti u Nujorku, 1976. Čuo sam za njega, ali nisam tačno znao čime se bavi. Pomislio sam da je možda foto reporter nekih novina, ili tako nešto. Počeo sam da ga razgledam, i bilo je kao da sam video svoje detinjstvo na njegovim fotografijama. Njegova ideja je bila da je najvažniji osećaj, gde god da si, i da taj osećaj treba da uhvatiš svojim fotoaparatom. Nisam siguran da bi iko drugi mogao to da mi učini, jer on je bio odavde. Tada sam zaboravio na odlazak u Pariz i pokušaj da pristupim Magnumu, što je bila ideja sa kojom sam se u to vreme poigravao.

Koji su ti estetski kriterijumi kada snimaš nastupe uživo?

- Stari filmovi su mi veliki uticaj. Oni imaju određenu sirovost i peskovitost, kojih danas nema u tolikoj meri. Pojavile su se čitave generacije klinaca koji su o fotografiji učiliu Fotošopu, dok sam ja učio u mračnoj komori – sve je bilo pomalo zrnasto. Pola lepote fotografije leži u nesavršenostima. Svi se toliko trude da eliminišu sve nesavršenosti, postalo je toliko sterilno, da mi sve izgleda kao Denijev jelovnik.

Kako se fotografisanje Tri 6 Mafije razlikuje od fotografisanja Oblivijansa ili Džeja Ritarda?

- To je drugačija vrsta energije. Kada odeš na rep koncert, atmosfera je kao na nekom mitingu, a kad odeš na koncert Oblivijansa, svi izgledaju kao pijane navijačice. Energija je prisutna, ali je malo zatomljena.

Ispričaj mi priču o fotografiji Džefa Baklija.

- Upoznao sam Džefa 1997. Slikao sam bend koji je pokrenuo Dejvid Šaus, Those Bastard Souls. Devojka Džefa Baklija, Džoan Vaser je svirala violinu. Bili smo u nekom hotelu u Sent Luisu. Džef je došao da poseti Džoan, i tada sam ga upoznao. Bio je stvarno fin i sjajno smo se proveli. Mesec ili dva kasnije, Dejvid mi je rekao da će Džef da se preseli ovamo, i da će da snima u Izliju. Želeo je da izbegne medije, pa sam bio veoma oprezan kada sam mu prišao, jer ga nisam dobro poznavao. Kretali smo se u sličnom krugu ljudi ovde, pa sam znao da ćemo se kad-tad sprijateljiti. Mislio sam da je najbolje da ga ostavim na miru i sprijateljim se s njim, umesto da se ponašam kao paparaci i slikam ga na kvarno.

- U svakom slučaju, par puta sam ga slušao u Baristersu. Bilo je nemoguće napraviti dobru fotografiju, zato što je bio potpuni mrak, a nervirao bih ljude da sam koristio blic. Ali te večeri mi je neko iz Griftersa rekao „Slikaj ga". U to doba sam se zezao sa dugim ekspozicijama, ali nisam imao opremu kod sebe, pa sam spustio svoj aparat na barski sto, rekao mu da sedne, i pozajmio baterijsku lampu i plavu foliju za filter. Sve sam namestio i pokušali smo da napravimo fotke sa dugom ekspozicijom, ali bilo je stvarno teško, jer oko nas je bilo mnogo ljudi. Svi su se kretali. Ljudi su duvali, i slike nisu ispale onako kako sam želeo. Ali njemu su se baš dopale. Rekao je da definitivno treba da napravimo još neke, ali da treba da sačekamo da mu stigne bend. Trebalo je da dođu tih dana. Ja sam rekao, „okej", i rešio da sačekam. A onda se on udavio, onog dana kada su oni stigli. Tako da mi je od svega toga ostalo samo par ovih dragocenih fotografija.

Udavio se zato što je Misisipi brza reka?

- Ne znam da li mu je ikao rekao da ne treba tamo da pliva, jer se svake godine neko udavi u toj reci. Deluje mirno i tiho, ali ispod površine se svašta događa. Izgleda da je bio u čizmama.

Da li se kaješ što nisi slikao nekoga?

- Jednom sam pokušao da se sretnem sa Ajzakom Hejsom, ali njegovi ljudi iz nekog razloga to nisu dozvolili. Odmah posle toga je preminuo.

Ali fotografisao si njegova kola.

- Tako je. Bila su parkirana ispred Teatra Orfeum, na Bilu. Prilično sam siguran da je upravnik Orfeuma bio vlasnik tih kola. Verovatno ih je kupio na aukciji, i iz nekog razloga ih prodavao. Kada sam ih slikao, nisam ni znao šta su. Samo sam se zaustavio i pomislio, „Majku mu, šta je ovo". Samo sam ih slikao. Razmišljao sam o Elvisovoj statui u pozadini. Kasnije sam shvatio da su to Ajzakova kola.

Kada je to bilo?

- O bože. Slikao sam to dok sam studirao. Verovatno je bila 1984.

Sada su ta kola izložena u Staks muzeju američkog soula.

- Da, vrte se u krug.

Ispod pogledajte još fotografija Dena Bola, i posetite njegov sajt