​Šta reći prijatelju koji ima samoubilačke namere, govore ljudi koji su prošli kroz to

Stopa samoubistava na Novom Zelandu se nalazi u holu srama. Novi Zeland ima najvišu stopu samoubistava u Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj 2012. godine, što su najnoviji dostupni statistički podaci, 549 ljudi je izvršilo samoubistvo, a 3031 osoba je hospitalizovano zbog samopovređivanja. Jedan od glavnih faktora rizika samoubistva je nedostatak društvene podrške. Pošto je malo verovatno da 12,1 na svakih 100 hiljada Novozelanđana žive kao pustinjaci, deo problema je i to što najbliži onima koji imaju samoubilačke misli ne znaju kako da im pomognu. Naravno, dolazi do samoubistava i u slučajevima kada su ljudi okruženi podrškom, ali rizici su manji.

Dođe ti da se smrzneš kada se setiš dana kada je neki prijatelj odlučio da te uputi u minsko polje stanja svog uma. Iznenadno breme odgovornosti može da bude drastična promena dinamike vašeg odnosa, i možeš čak i da se zatekneš kako tražiš pomoć mudrosti informatičkog boga pretraživača Gugla, da bi našao odgovor na goruće pitanje „Jebote, šta da radim". Ali njegovi generički odgovori imaju svoje granice. Kao i ovaj članak. Svaki je čovek osoben i svoje mentalne probleme doživljava na različit način. Ali smo kao početnu tačku okupili nekoliko veterana mentalnog zdravlja da nam pričaju o tome kakva je podrška njima bila potrebna kada su prolazili kroz teške trenutke.

„Da sam nekome ispričao kroz šta sam prolazio, to bi ga odbilo", kaže Džordž, 21 godina. „Kroz šta sam prolazio" je eufemizam za neizdrživi nagon da istrči na kolovoz i baci se pod kola na crvenom svetlu.

Posle toliko bitne isposvesti, mnogim ljudima bude previše, pa čak i prestanu da se javljaju prijatelju koji ima mentalnih problema. „Neki članovi moje porodice i neki bliski prijatelji nisu znali šta da rade, i nisu činili ništa – bilo mi je teško da ih ne prezirem zbog toga", kaže Liv, dvadesetpetogodišnjakinja koja je u četrnaestoj počela da se bori sa depresijom, ali je dijagnozu dobila tek u 18. godini.

Teško je znati kako da reaguješ prema pogođenoj osobi, i šta moraš da uradiš da bi joj bio podrška. Džordž kaže da ako neko ima hrabrosti da ti se obrati za pomoć, prvo treba da razmisliš o tome koji je naredni korak. „Možeš da mu sutradan u doba doručka pošalješ poruku, ili ga pozoveš da se vidite za vikend, ili bilo šta", kaže Džordž. „To što ćeš da radiš nije ni izbliza toliko bitno koliko je bitno da budeš u kontaktu s njim."

Neće joj sve što radiš pomoći, ali nešto bi i moglo da pomogne. „Ljudi u različitim trenucima reaguju na različite načine, ali na različite načine primaju i pomoć. Neki prijatelji bi nešto pokušali, a ja bih se brecnula na njih, i oni bi prestali da pokušavaju. Ali drugi su pokušavali dok nisu našli nešto što je pomoglo", kaže Liv. „Nekada bi me neko ko mi čak i nije blizak prijatelj iznenadio i pružio tačno ono što mi je bilo potrebno."

Za El, dvadesetpetogodišnjakinju koja je počela da pati od depresije u ranim dvadesetim godinama, usled hemijske neravnoteže u mozgu za podršku je bilo dovoljno „da prihvate da postoji. I kada otkažem dogovor zato što ne mogu da izađem iz kuće jer me je anksioznost paralisala, da kažu, 'Važi, nema problema, javi se kada ponovo budeš želela da se vidimo', a ne da mi zvocaju."

Za Liv je to bilo saznanje da nije na teretu onih kojima je okružena, i da može da se osloni na njih, bez osuđivanja, kada su joj stvarno potrebni. „Meni je pomogla spoznaja da postoje ljudi koje mogu da pozovem u tri ujutru i koji će doći i biti sa mnom."

Džordžu je bilo potrebno da ljudi razumeju opipljivost efekata koje je mentalna bolest imala na njegov svakodnevni život. „Ne želiš da te ljudi 'žale' zato što danima ne spavaš zbog anksioznosti. Želiš da imaju obzira prema tome kroz šta prolaziš i prema tome kako će nedostatak sna uticati na tebe."

Mada, nije uvek lako znati šta je tvom prijatelju potrebno. „Treba samo poznavati tu osobu i prepoznavati neverbalne signale. Možeš i da je pitaš šta joj treba, ali od osobe i od toga koliko se nemoćno oseća zavisi da li može da ti da odgovor", kaže Liv.

Ako ti ne daje nikakve naznake o svojim potrebama, važno je da ne budeš psiholog – amater, samo zato što nisi siguran šta treba da radiš. Liv su užasno nervirali ljudi koji su to olako shvatali i davali joj savete koje su našli na Guglu, na primer, „da ode na trčanje", ili su umanjivali značaj onoga kroz šta je prolazila, zato što se osećala užasno, a nije preduzela „očigledne korake", na primer, „da vežba."

„Kod nekih ljudi imaš osećaj da u glavama pretresaju mentalni spisak i štrikliraju savete koje moraju da ti daju i stvari koje treba da uradiš da bi ponovo bio zdrav'", kaže Džordž.

„Tanka je linija između podrške i tetošenja", kaže Liv. „Ja sam postajala defanzivna kada su pokušavali da me hrane na kašičicu, govoreći, 'U redu, vreme je da ustaneš i odeš u šetnju' – ja sam odrasla osoba. Ne oduzimaj mi samostalnost. Ne čini da se osećam kao žrtva."

A i to kada radiš prave stvari ne pomaže uvek. „Ja radim sve što treba da radim, vežbam, zdravo se hranim, provodim vreme napolju, ali bez efekta. To je frustrirajuće", kaže El.

Ljudi koji se muče sa mentalnim problemima takođe ne očekuju od nas da znamo kako se osećaju, i zapravo mrze kada se pretvaramo da znamo. „Ne možeš da pretpostaviš kako se neko oseća, čak iako si i sam bio u depresiji. Ja sam mrzela kada mi ljudi kažu, 'Znam kako ti je, evo šta ćemo'. Bolje je da umesto toga kažu, 'Ovo je sranje, šta mogu da učinim'", kaže Liv.

„Treba razaznati razliku između činjenica i ličnog mišljenja", kaže Džordž. Ne pomaže kada pretpostavljaš da znaš šta se dešava. Umesto da kažeš, „Ovako ti je i treba ovo da radiš', treba da kažeš nešto u smislu, 'Ne mogu da razumem šta se događa, ali ono što vidim je ovako, i ovo je ono što mislim'."

Na kraju krajeva, pružiti nekome podršku znači razumeti da ono kroz šta prolazi ima opipljive efekte na njegov život i mentalno stanje, i pomoći mu tako što ćeš biti tu za njega. Ne treba na njega da gledaš kao na žrtvu i da daješ sebi za pravo da mu kontrolišeš život i praviš izbore umesto njega – samo su oni u stanju da to prebrode.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu