​Priča o Donaldu Trampu

Nije teško zamisliti da priča o izboru Donalda Trampa za predsednika počinje još u osnovnoj ideji na kojoj Amerika počiva, na stavu da je okej za belce da dođu i okupiraju zemlju, porobe druge ljude, rade šta god hoće. Ropstvo smo ukinuli, zamenili ga prvo segregacijom a onda i suptilnijim oblicima rasizma, sistemskim preprekama koje otežavaju crncima da nađu dobar posao ili kupe kuću. Mnoge prosto trpamo u zatvor. Političke stranke prestale su da otvoreno propagiraju rasizam i počele to da rade šifrovano – kandidat kaže da podržava „red i zakon", a svima je jasno na šta misli. Mit Romni kaže da će 47 odsto stanovništva „glasati za predsednika i ovako i onako", a svi znamo kako je u glavi obojio taj procenat.

Onda je Tramp počeo da govori sve što i drugi republikanci. Glen Bek je 2009. pričao da Barak Obama u srcu nosi „mržnju za bele ljude", a Tramp je 2011. za „Foks Njuz" izneo mišljenje da je Obama rođen van granica SAD. Besmislene tvrdnje i laži uvek je moguće plasirati u javnost bez ikakvog protivljenja, bar na Foksu.

Dakle, kad je Tramp počeo da priča o tome kako su imigranti iz Meksika silovatelji i kriminalci, kad je sugerisao svojim pristalicama da krenu na „određena područja" jer će izbori biti pokradeni, kad je nabacio da muslimanima treba zabraniti pristup SAD-u, nije rekao ništa novo. Samo je počeo da priča glasnije i odlučnije, a ljudima se to dopalo. Bar belim ljudima. Nisu više hteli da prikrivaju svoj beli ponos, da se stide svojih zastava Konfederacije. Tramp će im vratiti državu, učiniće da opet zasija.

Ankete sa birališta ovo potvrđuju – Tramp nije uzeo više glasova mladih ili siromašnih; uzeo je više glasova belih birača.

To je jedna priča o Trampu, ali ima ih više.

Jedna priča kaže da se Tramp pojavio baš u pravi čas. Globalizacija, uz pomoć trgovinskih sporazuma kao što je NAFTA koju su progurali fensi ljudi sa istočne obale i iz obe stranke, je razorila proizvodnju. Briga o životnoj sredini i promocija jeftinijih, čistijih, alternativnih izvora energije počela je da ruši industriju uglja. Radnička klasa, u velikoj meri bela, izgubila je dobre poslove koje je nekad imala, a oni fensi ljudi nisu bili zainteresovani da im pruže pomoć. Čak i ko nije bio direktno izložen problemu osećao se pritešnjeno, osećao je da mu taj fenseraj govori da živi na pogrešan način. Hteo je da čuje nešto novo.

Većina republikanaca je obećavala smanjenje poreza, kao što uvek i rade, ali Tramp je obećao kraj slobodne trgovine, poništenje globalizacije, vaskrsnuće radnih mesta. Fenseraj je rekao da to neće moći, da bi se tako stanje samo pogoršalo, ali alternativu nisu bili spremni da ponude. Berni Sanders, tokom demokratskih primarnih izbora, isticao je upravo taj problem i obraćao se istoj populističkoj struji.

Hilari Klinton, sa druge strane, delovala je kao slika i prilika tih fensi ljudi. Bila je demokrata iz doba u kom je stranka već napustila ekonomski populizam , kad su digli ruke od sindikata i okrenuli se Vol Stritu.

Jedna od priča nije o Trampu koliko o Hilari Klinton, koja je srljala u situacije iz kojih se teško izvlačila. Koristila je privatan i-mejl server da bi sakrila svoju komunikaciju, pa je FBI morao da istražuje da li je tako ugrozila poverljivost informacija. Fondacija njene porodice radila je komplikovane stvari, postavljala su se pitanja o sukobu interesa i donacijama koje su im uplaćivale sumnjive strane zemlje. Šef FBI Džejms Komi je nazvao Klinton „izuzetno neopreznom" kad je odlučio da je ne goni krivično zbog onog sa serverom; onda je nešto kasnije objavio da je FBI otkrio još mejlova i da istraga ipak nije gotova. Tu je i priča o Komiju, o FBI, o curenju informacija koje su ocrnile Klinton i možda uticale na ishod izbora. Tu je i skroz druga priča o tome kako se Klinton očajno nosila sa ovim skandalima i dozvoljavala da ih mediji nedeljama razvlače… ali vratimo se na priču o Trampu.

Jedna priča o Trampu kaže da Fejsbuk, danas primarni izvor vesti za mnoge, nema pojma kako da razlikuje prave od lažnih informacija. Širile su se poluistine i laži iz partijskih izvora, sa namerom da se glasači obmanu, a mnogi su skloni neosnovanom verovanju. Iste stvari dešavale su se i na televiziji, u programima koji nisu informativnog karaktera ali ipak dovode ljude da se svađaju o neproverenim informacijama – uzmeš jednog sa ove strane i jednog sa one, tresneš ih na split skrin, i popunio si pola sata programa.

U takvom okruženju, kako ljudi da razlikuju istinu o spina? Kaže neka žena da ju je Tramp pipao. Tramp kaže da nije. On kaže da neka druga žena laže, da sve one lažu, kome čovek da veruje? Pokažeš mu dokaz da je lagao o donacijama u dobrotvorne svrhe i protivljenju ratu u Iraku, on samo slegne ramenima. Kakav dokaz? Obećava rast ekonomije od 4% isto kao što su nekad davno prevaranti obećavali da će da prizovu kišu. Niko ni da trepne.

Najprostija priča o Trampu je ona koja kaže da je osvojio manje glasova u totalu, ali više mesta u kolegijumu izbornika.

Kompleksnija priča o Trampu je ona iz primarnih stranačkih izbora republikanaca, u kojima ga niko nije uzimao za ozbiljno. Bio je jedan od mnogih kandidata, nije osvajao većinu glasova po državama u kojima se glasalo ali je zahvaljujući nedavno izmenjenim pravilima ipak uzimao najveći broj delegata jer je bio ispred konkurencije.

Ostali kandidati za nominaciju mogli su da se udruže i zaustave Trampa, da sklope neki savez iza scene, samo što nisu. Gledali su kako ih jednog za drugim izbacuje iz trke, ponižava ih na debatama. Mediji su takođe gledali i nisu hteli da se bave Trampovim brojnim skandalima sve dok nije osvojio nominaciju. Tu su se republikanci uspaničili oko toga kakvog kandidata njihova stranka šalje na izbore, ali bilo je prekasno.

Ova priča je u stvari o tome kako su se mnogi republikanci usrali, kako nisu znali da se suprotstave čoveku koga su mnogi od njih očigledno prezirali. Ted Kruz nije hteo da ga podrži ni na stranačkoj konvenciji, posle se predomislio. Džon Makejn ga je podržao uprkos uvredama prethodno iznetim na račun njegove karijere u vojsci.

Jedna sitnija priča je ona o Glenu Beku, koji je svojevremeno pričao kako Obama mrzi belce i raspirivao mržnju. Bek danas podržava Black Lives Matter pokret i smatra da bi Amerikanci morali više da saosećaju jedni sa drugima. Nije želeo da Tramp postane predsednik, ali nije mogao ni da glasa za Hilari Klinton.

Dosta je komplikovana priča o raznim ljudima koji nisu želeli Trampa za predsednika ali nisu mogli ni da glasaju za Hilari Klinton iz ovog ili onog razloga.

Mučna je i priča o anketama koje su sve do jedne najavljivale pobedu Klintonove, ali su se pokazale kao užasno netačne, a niko još nije siguran zašto. Sve to ide u paketu sa kampanjom Hilari Klinton koja je imala na raspolaganju sve moguće resurse i sve moguće informacije, pa ipak nekako uspela da izgubi. Priča nas uči da mnogi navodno pametni ljudi nisu imali pojma šta nas čeka.

Onda ona priča kako Tramp nije hteo da se javno odrekne podrške koju su mu ukazali grupe kao što je KKK, koje su se oko njega okupljale kao muve oko trulog mesa. U ovoj priči beli nacionalisti, kukavice i lažovi sakriveni iza svojih monitora, su dobili ono što s želeli. To bi trebalo da bude dovoljno da sve ostale rastuži.

Još jedna tužna priča: Tramp je jednom rekao da je OK mučiti ljude. Hvalio se kako je slavna ličnost pa zato može da ljubi žene i ne pita, da ih „hvata za pičku" kad god hoće. Rekao je da će da uhapsi Hilari Klinton ako bude pobedio, ali ne i šta je zgrešila. Rekao je mnogo takvih besmislenih, glupih, mrskih stvari, a ipak je pobedio.

A tu je i Berni Sanders priča, o tome kako se uspešno obratio ogromnom broju ljudi, o tome kako ga je demokratska stranačka mašina saplitala i razljutila mnoge od njegovih pristalica, koje i danas tvrde da bi on za razliku od Hilari pobedio Trampa.

Sve ove priče mi pričamo iz raznih razloga. Da nam bude lakše, da ubedimo jedni druge da smo od početka bili u pravu. Priča „kolegijum izbornika koštao Klintonovu" može da pruži olakšanje. Priča „Amerika je zemlja rasista" potvrđuje ono što mnogi već znaju.

Iznad svega, mislim da je ovo priča o ljudima koji su imali moć u šakama i uspeli da je ispuste na tako poražavajuć način da ga nećemo sasvim razumeti još koju deceniju.

Ti ljudi su i demokrate i republikanci, i javni službenici i poslovni ljudi. Neki od njih su sedeli i gledali kako plate stagniraju i srednja klasa propada. Neki drugi su izvršili invaziju na Irak bez ikakvog plana. Neki su više puta pokušavali da blokiraju rad državnih organa kao da je to legitimna taktika u pregovorima. Neki su dozvolili da Gvantanamo Bej nastavi da radi, neki su zatvarali oči pred gubitkom radnih mesta ili porastu broja zavisnika od opioida. Tramp je pobedio na izborima zato što je imao priču na svojoj strani: Mogao je da pokaže gde sistem nije uspeo, gde je Vašington paralizovan, gde zemlja puca po šavovima, i prosto da ustvrdi da će je neko kao on zakrpiti.

Kako će to on da reši stvari? Politico nam javlja da će popuniti kabinet ljudima iz energetskog i finansijskog establišmenta, plus nekoliko retro republikanaca iz devedesetih godina. A to je stara priča.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu