FYI.

This story is over 5 years old.

Film

Bio sam asistent Stenlija Kjubrika 30 godina

Stenli Kjubrik je verovao da šta god bude napisao o njemu neko drugi, biće to nečija tuđa priča.
17.5.16

Emilio D'Alesandro (levo) sa Stenlijem Kjubrikom. Fotografija posredstvom SkyHorse/Arcade Publishing

Skoro dve decenije posle njegove smrti, Stenli Kjubrik je i dalje jedan od najcenjenijih holivudskih režisera. Njegov opus sadrži neke od najvećih filmova 20. veka, a njegov uticaj je i dalje primetan u svačijim delima, od Dejvida Finčera do Nikolasa Vindinga Refna. Čovek iza kamere je, međutim, i dalje ostao misterija. Mnogi su ga smatrali pustinjakom, a proveo je gotovo čitavu karijeru živeći van Holivuda, dok je snimao skoro isključivo u Velikoj Britaniji ili oko nje zbog doživotnog straha od letenja.

Jedan od ljudi koji je spadao u uži krug Kjubrikovih saradnika bio je Emilio D'Alesandro. Bivši vozač Formule 1 koji je proveo drugu polovinu šezdesetih radeći kao šofer po Londonu, D'Alesandra je sedamdesetih u dnevnim novinama zapazio jedan od Kjubrikovih službenika, što je dovelo do sastanka i ponude za posao.

Reklame

D'Alesandro je radio sa Kjubrikom od tada pa sve do režiserove smrti 1999. godine, kao njegov lični šofer, asistent na snimanju i doživotna desna ruka na filmovima od Paklene pomorandže do Širom zatvorenih očiju. Njihov odnos se postepeno menjao od čisto profesionalnog do ličnog. "Uvek sam ga zvao gospodine Kjubrik", priseća se D'Alesandro, "a onda je jednog dana samo rekao: 'Emilio, ajde prekini s tim i zovi me Stenli.'"

Njegovi novi memoari o njihovim zajedničkim trijumfima i patnjama, Stenli Kjubrik i ja: Trideset godina uz njega , izlazi sledeće nedelje u izdanju izdavačke kuće Arcade Publishing. Kroz detaljne anegdote i toplu ispovest o životu na lokacijama za snimanje i van njih, D'Alesandro opisuje šta se dešavalo iza kulisa na Kjubrikovim slavnim strogo čuvanim setovima i nudi jedinstveni portret samoga čoveka. VICE je sa D'Alesandrom koji se javio iz Italije razgovarao o svemu: ozloglašenom perfekcionizmu slavnog filmadžije, kako su naučili da rade zajedno i danu kada je umro Kjubrik.

Emilio i Džek Nikolson na snimanju 'Isijavanja'

VICE: Zašto ste tek sada napisali ovu knjigu?

Emilio D'Alesandro: Nisam do sada bio spreman da ispričam ovu priču. Za mene Stenli nikad nije umro. On je bio moj prijatelj i nisam verovao da će stvarno umreti. Svaki put kad je bio bolestan, narednog dana bi bio u savršenom redu. Trebalo mi je da prođe čitava večnost kako bih prihvatio tu činjenicu.

Da li se to onda svelo na pričanje njegove životne priče jednom kad ste uspeli da ga ožalite kako treba?

Reklame

Stenli je verovao da šta god bude napisao o njemu neko drugi, biće to nečija tuđa priča. Nikada nije imao poverenja u previše ljudi, nije voleo način na koji ljudi rade stvari, a nije voleo ni da se svađa. On je bio miran čovek. Zato sam i izdržao sa njim tako dugo. On mi je bio kao otac, samo još bolji. Moj otac je bio sa mojom porodicom 17 godina, a ja sam sa Stenlijem bio čitavih 30.

Da li je ulagao poseban trud u to da se ljudi na snimanju osećaju tako? Kao porodica?

Da, on je imao poverenje u te ljude. On i njegova porodica su čak dolazili na svetu pričest moje dece. Kad ste jednom radili za njega, on je znao da želi da se vratite i radite ponovo. Na primer, šest meseci do godinu dana pre filma, počinjao bi da se raspituje kod ljudi šta rade u vreme početka snimanja. Trudio se da odloži snimanje sve dok svi nisu dostupni i uvek je radio na tome da tim bude konzistentan.

Zašto su ljudi toliko fascinirani Kjubrikom?

Ljudi koji ga nikad nisu sreli uvek su bili na smrt preplašeni pre upoznavanja. Ali on je inače bio strašno povučen čovek, tako da je time samo potpirivao tu misteriju. Terao me je da govorim da radim za njega, a ne da radim sa njim. Ljudi bi me pitali i ja bih morao da ih lažem! Ali sve te godine dok sam radio za ovu kompaniju, viđao bih ljude koji ulaze uplašeni a izlaze nasmejani. Ljudi ga naprosto nisu poznavali. Oni su umnogome doprineli tome da se oseća kao neko ko ne želi da upoznaje nove ljude, ali nije uopšte bilo tako.

Reklame

Jeste li bili veliki obožavalac njegovih filmova pre nego što ste prvi put radili sa njim na Paklenoj pomorandži ?

Nimalo me nije zanimao film, zanimale su me samo auto-trke. Nakon što sam za njegovu kompaniju radio neka dva meseca, i dalje nisam znao ko je Stenli Kjubrik. Kad smo se konačno upoznali, ugledao sam osobu koja je ličila na Fidela Kastra i nisam shvatio da je to on. Pomislio sam: "Oh, bože, evo nas." Očekivao sam da će mirisati na parfem i da će biti uglađeniji. Kad mi je prišao i predstavio se kao Stenli Kjubrik, skoro sam se onesvestio.

Kjubrik je bio ozloglašeni perfekcionista. Da li su se neki od njegovih običaja ili zahteva preneli i na vas?

Nažalost, da. Moram da imam košulju sa dva džepa, u jednom uvek da je olovka. Ne nosim više sto stvari po džepovima kao nekad, suviše mi je naporno.

Napisali ste da dugo posle niste gledali završene filmove. Zašto ste izbegavali da gledate filmove na kojima ste radili?

Prvo i prvo, bili su predugi. Trebalo mi je više od dva sata da ih pogledam i pomislio sam zašto bi trošio sve to vreme sedeći na stolici i gledajući te filmove kada sam mogao da radim nešto drugo. On bi govorio: "Zašto nećeš da ih gledaš?" a ja bih mu rekao: "Stenli, ako ja budem gledao tvoje filmove, ko će raditi moj posao? Jednog dana ću pogledati tvoje filmove." Bogu hvala, sad sam ih sve pogledao.

Imate li omiljeni?

Volim Berija Lindona, zato što u njemu nema psovanja, veoma je lep, pitoreskan.

Emilio na snimanju filma 'Širom zatvorenih očiju'

Kjubrik je poznat po tome da je imao mnoga pravila kojih su ljudi koji su radili za njega morali da se pridržavaju, ali da li ste vi imali neka pravila koja je on morao da poštuje?

Da, bez oružja. Odrastajući tokom dva rata, video sam previše mrtvih mladih vojnika, dece koja nisu znala kuda idu — da budu ubijena. I zato ne volim oružje. On je voleo oružje, ali sam mu govorio, ne ostavljaj oružje nigde. Vrati ih u ormarić i zaključaj. Morao sam jednom da mu nosim oružje na popravku i rekao sam mu: "Ako mi daš oružje zaključano u kutiju, onda ću ga poneti." Imao sam sve vreme pet-šest njegovih ključeva kod sebe, ali ne i taj. Takve razlike u našim ličnostima ponekad su veoma zagorčavale život.

Reklame

O kojim je projektima pričao a koji na kraju nisu snimljeni?

Kad god bismo radili na nekom filmu ili bismo išli negde na lokaciju, on bi pravio beleške ili planove za drugi projekat. Jednom je to bio A.I. ili Napoleon, kog je jako, jako, jako želeo da snimi. Ali dok je nešto snimao, uvek je radio na drugim projektima.

Ono što je voleo da radi podjednako koliko i da snima filmove bilo je sakupljanje građe. Imao je kutije i kutije pune sakupljenog materijala, da bi, ako jednog dana bude u prilici da snimi tog, na primer, Napoleona, bio spreman. A ja bih mu to čuvao u slučaju da producenti odluče da se to radi. Bio bih spreman da se sve to sam iskopam odnekud. Nikad nije prestao da skuplja građu, nikad.

Sećate li se gde ste bili kad ste čuli da je preminuo? Jeste li bili s njim?

Neću govoriti mnogo o tome, jer je za mene to i dalje veoma bolna tema. Ali da, bio sam sa njim, ostavio sam mu poruku na njegovom stolu prethodne noći kao što sam to uvek radio. Rekao sam: "Sve je u redu u tvojoj kancelariji, nema ničega u tvom faksu, ljudi su dobili svoje poruke. Molim te, ostani kod kuće i odmori se, veoma si umoran. Možeš da dođeš popodne — biću ujutro ovde, kao i obično." A onda sam, nažalost, oko podne dobio poruku da je Stenli umro te noći. I opsovao sam naglas najružnije što sam mogao, a ja nikad ne psujem. Morao sam da odem do njegove kuće da bih se uverio u to. A čak i kad sam stigao i njegova supruga me je uzela za ruku da mi saopšti vest, i dalje nisam mogao da verujem da se to desilo. Odvezao sam se kući te noći ne verujući. Ponekad i dalje ne verujem.

Da li je knjiga pomogla u tom pogledu?

Knjiga mi je pomogla da razumem. Godinama sam žalio za njim, ali je pisanje knjige sada pomoglo. Sad mi se on ponovo obraća.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu