FYI.

This story is over 5 years old.

Kultura

Stiven K Amos za VICE Srbija o humoru u Kini, stvaranju i nastupima

Ne pateći od sindroma skromnosti, humorom i opservacijama kojima je na ivici i njegov ležeran stil i suptilni pančevi su ono što ga izdvaja od drugih. Njegovo ime je Stiven K Amos.
24.9.16

Uvek mi pričinjava zadovoljstvo da razgovaram sa velikim komičarima, jer mi se pruža šansa da pogledam kroz prozor jednog uma koji je u najmanju ruku blistav. Humor je naš način ne samo da prebolimo i da se povežemo, već i da napredujemo. I zato je uvek razgovor sa onima koji su među njima najuspešniji kao jedan delikatesan ručak iznenađenja. Nikada se dosad nisam razočarao, pa tako nije bilo ni ovaj put.

U susret nam, naime, dolazi "Šestival", to jest šesti međunarodni festival Stand Up komedije u Srbiji u periodu od 06. do 09. oktobra u Velikoj dvorani Doma Sindikata i, naravno, u za sada jedinom pravom komedi klubu u Beogradu, Ben Akiba.

Reklame

Nakon legendarnih komičara kao što su Džimi Kar, Edi Izard i Dilan Moran, stiže nam još jedan gost sa Ostrva. U pitanju je majstor opservacione komedije i čovek kojem je mešovito i vrlo specifično kulturno nasleđe dok je odrastao u Londonu u vreme kada rasni, verski i etnički diverzitet nije bio ni blizu zastupljen kao sada, a sloboda pronalaženja informacija vrlo oskudna, jer nismo bili samo na klik udaljeni od bilo koje tačke na svetu. Njemu je to dalo jedinstvenu priliku da stvori izraz po kojem je tako prepoznatljiv. Ne pateći od sindroma skromnosti, humorom i opservacijama kojima je na ivici i njegov ležeran stil i suptilni pančevi su ono što ga izdvaja od drugih. Njegovo ime je Stiven K Amos, a on će biti naš gost u Velikoj dvorani Doma sindikata 08.10. u organizaciji StandupRS. I ja sam, naravno, imao to zadovoljstvo da razgovaram sa njime.

VICE: Zdravo Stivene, gde se trenutno nalaziš?

Stiven K. Amos: Trenutno se nalazim u svojoj kući u južnozapadnom Londonu i posmatram kroz prozor. Danas nam je neobično toplo i sunčano vreme, ljudi su načisto poludeli.

Ah, englesko vreme. Mi ovde nemamo taj problem.

Zato mi imamo veliki. To je upravo razlog zašto su ljudi poludeli i pokušavaju da nađu izgovor da izađu sa posla ne bi li iskoristili ovo vreme, jer je verovatno poslednje ovakvo koje će videti ove godine.

Kada si započeo turneju?

Oh. Na putu sam od, otprilike, marta ove godine. Turneju sam započeo u Australiji, potom Novi Zeland, Amerika, a potom Edinburg, pa Azija. Upravo sam stigao iz Kine i čekam da krenem ponovo.

Reklame

Kakva je standup scena u Aziji, Kini?

Tek su počeli sa humorom u Kini, tako da imaju veoma mali broj klubova. Tek poneki u Pekingu, Šangaju, Hong Kongu. I za njih je to sada jedna sasvim nova forma zabave i umetnosti. Eksperimentišu sa njom.

Kakav im je humor?

Pa za sada je veoma rudimentalan. Pokušavaju još uvek da naviknu ljude na sam čin da je neko na sceni i samo vam se obraća i priča vam priče kojim pokušava da vas nasmeje. I ponekad, ovo se dešava i u Britaniji, Australiji, nije nužno u vezi sa Kinom, kada ljudi nisu naviknuti na ovu formu, ponekad dosta bukvalno shvataju priče ili se previše investiraju ili pomisle čak da vodiš razgovor baš sa njima, sa jednom osobom. Tako da moraš dobro da razmisliš kako ćeš da predstaviš svoj materijal. I za bilo kojeg izvođača koji ode u drugu zemlju kojoj engleski nije prvi jezik je sjajna prilika da se fokusira na reči, vic i ništa osim toga.

To je upravo moje sledeće pitanje: kako je nastupati u zemljama koje nisu englesko govorno područje?

Kada se navikneš da se baviš komedijom u zemlji koja ima iste kulturološke reference, isti jezik, iste razlike i iste kolokvijalizme ili vreme i istorijski sadržaj, daleko je lakše da stvoriš vezu sa publikom u samom startu. Ali kada odeš u drugu zemlju, na primer Aziju ili neke delove Evrope, moraš da se potrudiš daleko više. A moje mišlje je da kada se vratiš sa te turneje u svoju rodnu zemlju postaješ bolji komičar, jer se više ne oslanjaš na lokalni sadržaj.

Reklame

Da li menjaš ili prilagođavaš materijal prilikom putovanja u druge zemlje?

Jedino što bih uradio je da budem svestan šta se dešava politički, generalno u zemlji i na taj način publika stekne utisak da si se potrudio, da ti je stalo. Veoma lako mogu i da ne uradim to uopšte, ali lično volim da uradim to. I uvek je zanimljivo ljudima da vide stranca i jedan drugačiji ugao posmatranja njihovog, lokalnog uvida.

Ali vreme za pisanje tog materijala je značajno kraće; za njegovo brušenje, za vežbanje. Kako onda znaš da će fora da radi?

Uglavnom bih započeo nastup sa svojim uvežbanim materijalom za koji znam da funkcioniše, a potom bih polako provejao svoja zapažanja kroz taj sadržaj. Ali zbog mog stila će publika znati, jer svakako ne mogu da znam ništa o zemlju, ali moj pokušaj da nađem nešto zabavno u toj situaciji može da funkcioniše. A ako ne prođe, preći ćemo na drugi sadržaj vrlo brzo. Ali sam im barem ostavio utisak nekoga ko je probao da uradi nešto. Primera radi, kada sam bio u Hong Kongu prošlog vikenda imali su veoma važne lokalne izbore. I mislim da se kampanja vodila pod nazivom LEYGO, a ja sam im rekao: "Nisam siguran da li patim od disleksije, ali da li vi to pravite kampanju za LEGO?" I nekako im se dopalo. Nije to bilo ništa revolucionarno, ali im se dopalo. Ukoliko je tvoj pokušaj iskren i ukoliko je ideja zabavna, ne mora to da bude ha-ha punchline, sve dok imaš poverenje publike.

Reklame

Kada i kako si počeo da se baviš konkretno standup komedijom?

Kada sam počinjao sa standupom, nije postojalo nikakvog interneta ili youtubea, nikada nisam čak bio ni u komedi klubu. Još kada uzmemo u obzir London u to vreme i činjenicu da nije bilo puno crnačkih porodica ili bilo koje druge rase, kao ljudi sa Kariba, možda Indijaca i Pakistanaca, čuti drugi glas je jednostavno bilo zanimljivo čuti. I bilo je veoma katarzično govoriti o onome o čemu drugi komičari nisu govorili, što je i logično, jer sam bio u manjini. Išli smo u iste škole, odrastali smo na istim mestima, govorimo istim jezikom i imamo ista sećanja i iskustva, ali s druge strane imamo sasvim drugačije kulture iz kojih potičemo. Tako da sam imao nešto novo što sam mogao da ubacim u miks. Ali godinama nisam ni pomišljao da govorim o sebi ili da izlazim na crtu stereotipima. To je došlo nekih desetak godina kasnije.

Koliko je težak bio taj put u prvih deset godina karijere?

Ono što ljudi treba da razumeju je da je taj tranzicioni period najteži. Treba da napišeš prvo nešto, potom to treba da bude smešno, a onda treba i sebi da dokažeš da je to smešno, jer se nalaziš u prostoriji punoj stranaca, niko te ne poznaje i ti moraš da ih nasmeješ. Jednom kada postaneš ok sa tim konceptom i savladaš ga, tek tada počinješ sa traženjem sopstvenog glasa. A moj glas mi je govorio da ne treba da imam idole među komičarima, da treba da se okrenem svojoj porodici i svojim iskustvima kao izvorima sadržaja. Ono što radim i dan danas je da izvlačim veoma uvredljiv sadržaj iz razgovora koje imam u životu sa drugim ljudima, ali pokušam da ih izvedem do nekakvog logičkog kraja koji će uvredu pretvoriti u smeh. Što se mene tiče, u tome leži ključ humora.

Reklame

To pretpostavlja hodanje po veoma tankoj liniji. Kako znaš da će fora biti uspešna?

Pa, ja ovo radim veoma dugo, tako da umem da uključim publiku u šou i nemam problem da ih izazovem rečima. Nekada se desi da publika izvesne pojmove i fraze shvata duboko lično ili previše doslovno i ne kapiraju da je u pitanju humor. Kontekst je veoma bitan. Ukoliko, na primer, izgovorim reč "crnja" ili "gej", neki ljudi se jednostavno isključe. Budu u fazonu: "To ne možeš da izgovoriš", a uopšte ne slušaju kontekst unutar kojeg je pojam dat.

Da li si ikada imao problema zbog onoga što si pričao na sceni?

Da, imao sam. Jednom sam imao problem, jer sam upotrebio reč ramadan u svom materijalu. Nisam kritikovao nikakvu religiju, niti nečiju želju ili pravo na post, samo sam koristio reč i nalazio smešno u samoj reči. I neko mi je potom na društvenim mrežama rekao da mu se dopao šou, ali da mu nije drago što sam "komentarisao ramadan". Inače ne komentarišem i ne odgovaram nikome na društvenim mrežama i nije mi potrebna potvrda sebe na internetu, jer sam ovaj posao radio i daleko pre interneta, tako da mi je ta vrsta povratne informacije beznačajna. Ali me je uznemirila činjenica da je neko mogao i da pomisli tako nešto. Imam svoj način posmtranja stvari i trudim se da ih učinim smešnim. Ali nikada ne bih kritikovao nešto tako. Verujem da treba kritikovati korporacije, vlast i sve ono što kolektivno možemo da promenimo. Ali nikada nisam bio rasista ili neko ko osuđuje i ocenjuje na osnovu stereotipa. Mislim da ta osoba jednostavno nije čula foru niti kontekst. Samo je čula reč i — isključila se.

Reklame

Kakav je tvoj proces stvaranja? Kako zapisuješ svoj materijal?

U ranim danima nisam bio sposoban da zapisujem svoj materijal. Samo bih pošao od neke ideje, a onda bih otišao u komedi klub i uradio bih pet minuta materijala zasnovanog isključivo na toj ideji. To negde radim i dan danas u jednom komedi klubu koji se nalazi na nekih šest kilometara od mesta gde živim i otvoreni su ponedeljkom. Tako da svakog drugog ponedeljka se pojavim tamo sa malim komadom papira i sa petominutnom rutinom na njemu, koju sam tek smislio. I samo odem i odradim to. Obično bih snimio to. Imam dobrog prijatelja kojeg povedem ponekad sa sobom i koji mi pomaže. I mislim da je najvažnije od svega da izađeš na scenu i izbaciš stvari iz sebe. U početku je to uvek predugo, previše reči se upotrebljava i potrebno je dosta vremena da se to skrati i dovede u red. Druga stvar koju radim su moji tv i radijski serijali. I tada zaista pišem. Kada misliš na određenu temu tada sve zapisujem i verujem da je veoma bitno da se te misli zapišu. Onda bih uzeo jednu fasciklu sa klipsom i nekih pet listova papira. Na svakom bih zapisao pet različitih rutina, a onda bih probao nekako da ih povežem i na kraju bih ih sve isprobao zajedno.

Kako izgleda vežbanje novog materijala u malim klubovima sada kada si poznat i ljudi, svakako, imaju visoka očekivanja?

E, pa to je jedna sada sasvim drugačija stvar. Taj nastup se ne promoviše, nema plakata, nema reklama, nigde se ne najavljuje ništa. Samo bih se pojavio, a ljudi bi počeli da vrište: "Aaaa, on je! On je!" Ali bih im ja onda objasnio da vežbam novi materijal koji sam tek zapisao i da verovatno neće biti dobar i bog zna kako zabavan, ali videćemo. I publika, zapravo, bude veoma zahvalna što se nalazi u takvoj jednoj prilici da čuju nešto u svojoj najranijoj fazi nastajanja, kao nekakva ekskluziva. I trudim se da ne budem izgubljen u svetu ega. Moraš da budeš skroman. A potom, kada se sve sakupi, obično napravim malu turneju koju nazovem "Radovi u toku" ( Work in Progress), na kojoj vežbam sve te male materijale, ali ovoga puta sakupljene na jednom mestu i pokušavam da ih uvežem dobro i doteram u jednom satu. I to se, naravno, ne naplaćuje mnogo. Simbolične su cifre u pitanju.

Hvala ti puno i radujemo se tvom skorašnjem nastupu.

Hvala puno i tebi. Radujem se dolasku!

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu