Sve fotografije: Kâté Braydon
Nekadašnja školska bolnica Dr. William F. Roberts u Sen Džonu, N. B. kao i svaka malo propala bolnica iz sredine šezdesetih, ima određeni jeziv, institucionalni vajb. Dok je pokrajina nije zatvorila 1985, u njoj je bilo smešteno na hiljade mladih štićenika iz pokrajine sa mentalnim i fizičkim poteškoćama. Ali prenatrpanost, nedovoljno finansiranje, kao i dobro staro ignorisanje u tretiranju ovako kompleksnih slučajeva, takođe je stvorilo pogodno tlo za nebrigu i zloupotrebu. Devedesetih, dvoje bivših zaposlenih osuđeno je za 14 slučajeva seksualnog zlostavljanja štićenika bolnice. Druge optužbe rešene su van suda.
Reklame
U skladu sa nekadašnjom mračnom istorijom bolnice, grobljem preko puta ulice, i njegovim pogledom na sivi okean, jasno je zašto neki kažu da je bolnica ukleta.
Drugi se možda pitaju zašto je nekadašnja dečija psihijatrijska institucija sa tako tragičnom prošlošću napuštena i urušena. Kako god, sada je komercijalni prostor za izdavanje koji se zove Maritajm prostor za izdavanje. Dag Levit, čuvar koji ovde radi skoro 30 godina, kaže da je čuo da su ljudi videli čudna priviđenja i čuli eho u hodnicima postrojenja površine 80.000 metara kvadratnih. „Inženjer mi je rekao da je video malu devojčicu kako šeta hodnikom i nosi ćebe. I onda je nestala. Prošla je kroz zid," kaže čuvar.„Neki ljudi se plaše da dođu ovde, „ kaže Dejv Bajron, koji je sada vlasnik i izdaje svoj prostor . Iako su mnogi delovi renovirani i prostor se redovno održava čistim, centar izgleda „praktično isto kao što je izgledala bolnica," tvrdi Bajron. Sobe u kojima su nekad bili smešteni mladi pacijenti – krila A, C i E – renovirani su i izdaju se. Sala i kapela su odavno ispražnjene. Ipak, neki se zaklinju da se nesrećni duhovi tuda muvaju, praveći čudne zvuke kasno noću.
Tokom obilaska, sreli smo inženjera koji je rekao Dogu Levitu da je video duha devojčice koji tumara hodnicima. Pitao sam ga da li je nekada video nešto jezivo.„Ništa što bih mogao da objasnim," rekao mi je. Šta na primer? Napravio je dugačku pauzu.
Reklame
„Decu."Pre nego što sam mogao da ga pitam još nešto, odjednom je morao da se javi na hitan telefonski poziv i izgubio se ka kotlarnici. Okej, onda.
Kružna krila, metalne rešetke na vratima i institucionalna paleta boja uništene plave, braon i bež iz sedamdesetih, svedoče o nekadašnjem životu građevine. Naizgled beskrajni hodnici se protežu dužinom do teških armiranih ulaza. („To je mnogo neiskorišćenog prostora," kaže Bajron.) Jedna od neiskorišćenih nekadašnjih „tihih soba," prostorija bez prostora koja je otprilike 3 puta 2 metra, naslanja se na kupatilo opremljeno groznim roze i zelenim pločicama. Uočljiva je veličina kada, lavaboa i toaleta, posebno zato što su prilagođene za tako sitan stas.Jedna od spavaonica za štićenike sada je dnevni centar za pse. Eho lajanja odzvanja betonskim podovima. Levit pokazuje na belu ostavu, na zidove, u kojima su se nekad skladištile stvari gomile dece koja su spavala u sobama. Dok prolazimo hodnikom, pokazuje na druga vrata.
„Ovo je zanimljivo. Ovde je bila mrtvačnica," kaže mi. „Ipak, ne mogu da te uvedem tamo." Pitam se šta o tome misli sindikat za izdavanje.Kada je bolnica zatvorena 1980, pokrajinska vlada „nije htela više ništa da ima sa tim," kaže Bajron. Grupa inženjera kupila je bolnicu sa planom da otvori trgovinski centar, ali je projekat propao. Menjanje namene bivše bolnice u komercijalno skladište pokazalo se kao inovativno, iako neobičan način prebacivanja na ono šta bi moglo da bude isključivo tužna priča koja se završava bagerom za rušenje. Još poznatija jeziva psihijatrijska bolnica u Sen Džonu, Centraker, kao i Stara opšta bolnica, kupljene su od strane privatnih lica i kasnije srušene 1990. godine.
Reklame
„Siguran sam da je mi nismo preuzeli, bila bi raščišćena buldožerima pre nekoliko godina," kaže Bajron.Ove godine, Maritajm centar za izdavanje obeležava 30 godina poslovanja – što znači da je njegova komercijalna i skladišna upotreba duža nego bolnička. „Ovde ima 40 preduzeća, sva poseduju vlasnici iz okruženja," kaže agentkinja za izdavanje Đina Huli, a misli na eklektične trgovinske esnafe, hemijske manufakture, veterinarske servise, ugostitelje i umetnike koji iznajmljuju prostor kao „porodica". Plus, kaže ona, „mi smo među onima koji imaju najniže kirije za izdavanje u gradu".
Ipak, dok se šeta kroz duge, prazne hodnike, mogu se čuti neki čudni ehoi, ili da se detektuju (skoro sigurno psihosomatski) mirisi jodoforma za dezinfekciju. Bez obzira na taj jezivi faktor, Bajron se kune da je to jedini deo ukletosti mesta. „Oni misle da su tu tragovi ljudi koji su mučeni ovde – od kada su morali lude ljude da stave pod ključ," kaže kroz smeh.„Ja sam ovde kasno noću stalno i nikad nisam video da nešto tumara hodnicima."Pratite Džuliju Rajt na Tviteru
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu