Francuska psihoanalitičarka o strahu, anksioznosti i napadima u Parizu

Parižani se neće zatvoriti u svoje kuće.
17.11.15

Policajci na ulicama Pariza. Foto:VICE News/Etienne Rouillon

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE France

Više je nego nedovoljno reći da je raspoloženje u Francuskoj grozno. Još jednom suočen sa posledicama užasavajućih terorističkih napada, francuski premijer Manuel Val je izjavio da je njegova zemlja u "ratu protiv terorizma, džihadizma, protiv radikalnog islamizma". Obični Parižani u šoku, ostaju kod kuće i čekaju da panika i bol prođu, ili izlaze napolje da pokažu da život mora da se nastavi, čak i u lice neopisivom nasilju.

U naporima da shvatimo i obuzdamo strah koji mnogi osećaju, kontaktirali smo Elen Loje, istaknutu francusku filozofkinju i psihoanalitičarku.

VICE: Šta mislite, zbog čega su teroristi targetirali mahom mlade ljude?

Elen Loje: Znate, ovo je tipično oružje straha. Najupadljiviji napadi, oni koji seju strah, često najviše pogađaju mlade. Setimo se, na primer, bombardovanja kazina u Alžiru.

Kao takav, 11. arondisman je idealna meta u Parizu. Komšiluk prepun mladih ljudi, a Bataklan [pozorište koje su napali teroristi] je simbol ovog kraja. Jednim napadom, pogađate sto meta: povređujete porodice, uništavate potencijal koji leži u svakoj mladoj osobi, i tako dalje… Uz to, napadate pojam zabave, simbol navodne dekadencije Zapada.

Teroristi takođe smatraju zapadnu omladinu oličenjem modernog greha.

Da, a upravo u tom potkazivanju leži revolucionarni aspekt ideologije Islamske države. Njena kritika kapitalizma je svuda. Ova organizacija konstantno ocrnjuje zapadni materijalizam, njegov pretpostavljeni hedonizam, i tako dalje.

Hedonizam koji ID povezuje sa idolatrijom - pojam koji je ova grupa snažno osudila u svojim izjavama nakon napada.

Treba da bude jasno da napad na koncertu grupe the Eagles of Death Metal nije bio slučajan. Ovaj američki bend predstavlja mnogo toga što teroristi mrze. Štaviše, odnos između benda i njegove publike je neprihvatljiv za Islamsku državu. Setite se kada je Osama bin Laden rekao "Mi volimo smrt, vi volite život". To je bio iskorak od njegovog osuđivanja idolopoklonstva ka osuđivanju idolatrije života.

Strah je očigledno jedan od ključnih stvari za bolje razumevanje razoga za napad grupe.

Za vreme takozvanih konvencionalnih ratova, strah je neodvojiva posledica konflikta. Ultimativni cil rata je da ne uzburka strah među stanovništvom, već da trijumfuje nad neprijateljem.

Danas, strah je koren konflikta koji se uvozi sve više i više na našu teritoriju. Islamska država zna da neće preokrenuti francuski politički sistem sa osam napadača. Sa 11. septembrom, teroristi su znali da će američki politički sistem preživeti napade. Nije važno pobediti. Važno je uplašiti.

Kao psihoanalitičarka, kako ste pristupili posledicama ovog straha kod pojedinaca?

Po mom iskustvu, mogu da kažem da strah izoluje ljude. Ovo je jedna od njegovih karakteristika, primetna kod mnogih pacijenata koje sam primila u subotu ujutru. Njihova psihička nesigurnost je bila stvarna. Ali ovo nije nova pojava. Ratovi su oduvek izolovali ljude. Strah nas zaključava u sobu, u ono što je blizu, momentalno vidljivo, i osetljivo. Vidljiva mobilizacija među stanovništvom nakon januarskih napada [na Šarli Ebdo] pomogla nam je da razumemo da su ljudi težili, iznad svega, da se oslobode od tog osećaja izolacije.

Protest solidarnosti na Trafalgar skveru u Londonu, 14. novembra. Foto: Christopher Bethell

Da li mislite da ovaj strah dolazi iz našeg nerazumevanja načina na koji teroristi razmišljaju, koji osuđujemo kao iracionalan?

Odricanje od života - stav koji zagovaraju ovi teroristi - je potpuna suprotnost od mišljenja koje je kultivisano na Zapadu. U isto vreme, ne smemo zatvoriti oči. Jedan od najvećih strahova našeg društva dolazi iz fascinacije Islamskom državom koju jedan deo mladih ima - fascinacija koja nije samo u domenu iracionalnog.

Ovi mladi teroristi - čak jako mladi u nekim slučajevima - žele da, iznad svega, nađu odgovore na svoja lična pitanja, pianja vezana za adolescenciju. Nažalost, ideologija Islamske države, im daje te odgovore… Ova ideologija destrukcije je totalitarna.

Radikalna priroda ove ideologije sprečava bilo kakve spoljašnje kritike.

Da, potpuno smo nemi pred njom. Uostalom, dovoljno je da slušamo šta ljudi govore nakon napada: "Strašno je", i tako dalje. Ekstremno je teško pronaći prikladne reči. Velike totalitarne ideologije su oduvek proizvodile taj osećaj bespomoćnosti, ekstremne neizrecivosti.

Šta je sa strahom od novog napada - da li je moguće da izbledi u neko skorije vreme?

Za mnogo godina, Francuska nije doživela ovakvu situaciju - verovatno još od okupacije (u II svetskom ratu). Zbog toga je i legetimno osećati takav strah. Ali, znate, stanje rata nije sinonim za histeriju. To osećanje se obično smiri i dopusti ljudima da nastave da žive svoje živote. To se takođe videlo i nakon januarskih napada. Parižani se neće zatvoriti u svoje kuće. Biće isto ovog puta.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu