Suzi i Elizabet nisu prava imena žrtava, već su izmenjena zbog očuvanja privatnosti ove dve devojke. Imena navodnih počinilaca takođe su promenjena iz formalno pravnih razloga.
Kada je prvi put upoznala dvadesetčetvorogodišnjeg Tarika, Suzi nije znala da će biti žrtva seksualnog iskorišćavanja.
Bilo je to u leto 2001. godine. Pogledi su im se sreli u prometnom tržnom centru. Suzi, tada četrnaestogodišnjakinja, dolazila je ovde subotom popodne posle časova baleta da ubiju vreme. Već je od ranije poznavala Tarikovog mlađeg brata Saida sa kojim je išla u istu školu i poljubila ga jednom prilikom poljubila kada je bila pijana. Nije joj se dopadao na „onaj" način, ali je sa Tarikom bilo drugačije.
Suzi nije mogla da zna da je zgodni, šarmantni i stariji Tarik u stvari serijski grumer, čovek koji navlači devojke da se upuste u prostituciju. Organizacije za zaštitu dece su znale da su Tarik i njegova tri brata umešana u seksualno iskorišćavanje i trgovinu desetinama maloletnica u Roterhemu, Šefildu i Bredfordu.
Ali se Suzi verovatno ne bi ni obazirala na upozorenja. Bio je dovoljan jedan dan da se zaljubi. Posle dva dana je nestala. Rekla je: „Moji roditelji su učinili sve da drže Tarika podalje od mene, ali ja sam uobrazila da ga volim".
Dvanaest meseci kasnije, za Lusi je brinuo savet Gradske uprave Roterhema, istog grada u kojem su njeni poočim i pomajka dozvoljavali Tariku da je pokupi na njihove oči.
Tarik je dilovao heroin i imao dobre veze. „Bavio se svime što bi mu donosilo novac. On je bio taj koji je sklapao velike poslove i onda delio zadatke svojim ljudima. Njega niko nije cimao telefonom da ga bilo šta pita. Ruke su mu bile skroz čiste", objašnjava Suzi.
Suzi je kao Tarikova „devojka" zauzimala posebno mesto u toj hijerarhiji – zajedno sa još osamnaest onih koje su mu zapale za oko – i bila je povrdgnuta neprekidnom seksualnom zlostavljanju koje je rezultiralo sa dve trudnoće. Sa svega četrnaest godina, Suzi je potonula duboko u svet droge u kojem je seksualno iskorišćavanje sasvim uobičajena pojava. Sa šesnaest je počela da se bavi prostitucijom, a već je dva puta pre toga ostala u drugom stanju.
Suzi, žrtva seksualne eksploatacije dece
U poslednjih nekoliko meseci postalo je jasno koliko je druge dece podvrgnuto sličnim užasima. Za one koji shvataju o čemu se radi, razotkrivanje čitavog niza ovakvih slučajeva koje je usledilo nakon seks skandala u Roterhemu neće predstavljati iznenađenje. Ali ono što verovatno najviše uznemirava jeste činjenica koju država izgleda uporno ignoriše, a to je da i u većim i u manjim mestima širom Engleske seksualna eksploatacija dece predstavlja samo jednu od aktivnosti u čitavoj mreži organizovanog kriminala u kojoj se obrću milioni funti.
Profesorka Dženi Pirs, direktorka Međunarodnog centra za istraživanje seksualne eksploatacije, trgovine i nasilja nad decom kaže da je „jedan od naših najvećih propusta što seksualnu eksploataciju dece nismo u potpunosti prihvatili kao oblik organizovanog kriminala. U pitanju je jedna višeslojna i kompleksna pojava. Trgovinom mladim ljudima bave se dobro organizovane odrasle osobe veoma vične manipulacijama."
Kada sam Ministarstvu unutrašnjih poslova postavio pitanje da li je ministarka Tereza Mej nekada ukazala na povezanost ove dve pojave u nekom javnom obraćanju povodom seksualne eksploatacije dece, nisu znali da mi odgovore.
Nakon što sam pregledao šta su pisale novine, otkrio sam da su užasi dečije prostitucije u gradovima na severu prvi put dospeli na naslovne strane tokom devedesetih, kada je otkriveno da su deca iz domova u Bredfordu primoravana da prodaju seksualne usluge u delu Meningema ozloglašenom po prostituciji i to pred nosem vlasti. Humanitarna organizacija Barbardo's pokrenula je 1994. godine projekat pod nazivom Streets and Lanes u Meningemu. To je prva organizacija u Velikoj Britaniji posvećena radu sa decom žrtvama seksualne eksploatacije. U narednih nekoliko godina slični projekti zaživeli su i u Šefildu i Roterhemu. Danas, dvadeset godina kasnije, ovaj problem još uvek nije rešen.
Slučajeva kakav je Suzin ima još mnogo. Polako ali sigurno, navođenje dece na seks počinje strahovito da liči na obrazac ubacivanja mladih ljudi u industriju droge i seksa. Ministarstvo unutrašnjih poslova propisalo je 2000. godine zakonske smernice navodeći rezultate istraživanja projekta Streets and Lanes , u kojem se navodi: „Stariji muškarac prilazi devojčici i postaje njen 'dečko'. Postepeno razvija kod nje emocionalnu zavisnost, upoznaje je sa seksom i odvaja je od ostalih uticaja u njenom životu – od prijatelja i porodice – pribegavajući mentalnom i fizičkom nasilju. U sledećoj fazi ovakvog zlostavljanja, taj stariji muškarac je primorava da prodaje seksualne usluge."
Žrtve koje nisu imale nikakve međusobne veze vodile su me da mi pokažu iste urušene kuće u Roterhemu i Kitliju, a sve su zlostavljane na istim adresama u različito vreme tokom proteklih deset godina. Ovakve kuće bile su poznate pod nazivom „kuće za žurke". Jedna majka se sva tresla dok mi je pričala kako su njenoj ćerki ubrizgavali heroin ti isti ljudi koji su je i zlostavljali dok je bila pod uticajem lakih droga. Imala je četrnaest godina i postala je ovisnik, ali ne po vlastitom izboru već uz prisilu.
Suzi je znala da „žurke" na koje su je vodili nisu ono što se u početku činilo. Osim dušeka na podu i nekoliko kondoma, kuće za žurke bile su sasvim prazne. Ljudima iz tog kraja bile su dobro poznate kao bordeli, a droge i seksualna eksploatacija praktikovane su, naravno, u kombinaciji. „Tarik mi je govorio da navlači devojke na drogu tako što im stavlja krek u džoint", kaže Suzi. „I dok vi mislite da pušite samo travu, dileri to međutim natope heroinom. Tako oni i zarađuju, jer vi postajete zavisnik."
Šakil Aziz radi sa omladinom u okviru „Star" projekta u Kitliju i preko deset godina razvija strategije za borbu protiv groominga. Po njemu su gruming dece i druge vrste organizovanog kriminala gusto isprepletani. „Nekome ko već živi kao kriminalac gruming je dodatna aktivnost", kaže on.
Decu uvlače u ovaj svet kriminala dok su još sasvim mala. U Kitliju sam viđao dečake od osam ili devet godina koji se na prvi pogled samo nedužno igraju u obližnjem parku. Onda su mi rekli da su „zaposleni" kao neupadljivi osmatrači koji treba da upozore dilere na prisustvo nekog nepoznatog ili neku neobičnu aktivnost u okolini „kuća za žurke". To se radi dok ova deca ne izrastu u tinejdžere i tada ih uvlače u predatorski svet eksploatacije.
Aziz mi je objasnio kako se to radi. „Gospodin A radi preko dana kao diler droge za lokalnog snabdevača narkoticima koji dobavlja kanabis i kokain. Gospodin A ima i prijatelja koji ga prati i pomaže mu. On prodaje drogu i zarađuje oko 200 funti čisto svaki dan. Gruming počinje kada gospodin Ulični Diler krene da krstari kolima sa lepim svežnjem novčanica, par flaša votke i nešto kokaina i kanabisa. Dovoljno je da ugleda dve devojčice dok šetaju ulicom negde u gradu i dalje je sve prosto – zaustavi se pored njih i započne razgovor."
Majke iz Roterhema su mi rekle da su im ćerke na meti grumera već od jedanaeste godine i da se sve to dešava na igralištima osnovnih škola. Kada pređu u srednje škole, upoznaju se sa starijim šarmantnim momcima koji deci dele sokove u koje dodaju votku.
Andžela Sinfild još od 2001. godine, zajedno sa En Krajer, poslanicom u parlamentu Kitlija, vodi uspešnu kampanju čiji je cilj promena zakona da bi se obezbedilo efikasnije suzbijanje seksualne eksloatacije dece. Sinfildova je prethodne četiri godine provela u neprestanoj borbi da svoju ćerku, koja je i sama postala žrtva eksploatacije, zaštiti od moćne bande nasilnika kojima zakon, kako se čini, nije mogao ništa. Kao članica Saveta za Kitli u Bedfordu od 2006. do 2008. godine, nastavila ja da skreće pažnju na ovaj problem i policiji, savetu, socijalnim službama, humanitarnim organizacijama, Roditeljima protiv eksploatacije i Ministarstvu unutrašnjih poslova.
Sinfild me je provela kroz opustele sporedne uličice Kitlija u kojima se, kako ona tvrdi, još uvek obavlja gruming dece. Skrivene u žbunju ležale su odbačene kutije od pizza, omoti bombona, kutije cigareta i polomljene flaše votke. Na prvi pogled ne deluje opasno, ali Sinfild to ovako objašnjava: „Viđala sam devojčice u školskim uniformama kako sede i čekaju da ih neko pokupi. Videla sam starije muškarce kako im dodaju flaše kroz prozor kola. Dileri i devojčice sede na zidu i očigledno je da su zajedno. Možete da čujete devojčice kako ugovaraju sastanke preko mobilnih telefona. Kada se napiju, kola ih pokupe i odvoze do obližnjeg napuštenog školskog igrališta. Školski domar svaki dan čisti to dvorište jer je uvek prepuno flaša, konzervi i upotrebljenih kondoma – još uvek je to sasvim ozbiljan problem."
Jednu od pomenutih uličica obišli smo usred noći i po strahovitom pljusku, ali skupi automobili još uvek su jurili gore-dole pokraj skromnih kućeraka i njihovi vlasnici gledali su nas nepoverljivo. Kada smo se povukli da sve osmotrimo iz daleka, lepo smo videli kako kola usporavaju u potrazi za prostitutkama.
Uprkos svemu što je do sada postigla, Sinfild je u kampanji naletela na zid čim je izjavila da se radi o organizovanom kriminalu u kojem učestvuju i ugledni članovi društva. „U jednoj od nadležnih službi su mi rekli da sam prepuštena sama sebi", objasnila je. „Ja sam im na to odgovorila 'Super, oduvek i sam to i bila'."
„Kada bande ne bi imale novac koji zarađuju od droge, bilo bi upola manje iskorišćavanja", dodaje ona. „Kako to?", pitala sam. „Za to su im potrebne pare. Njih koriste da bi vrbovali devojke, kupovali sebi dobra kola i sve stvari koje im poklanjaju. Bez novca koji zarade od droge oni to sebi ne bi mogli da priušte."
Dve godine nakon što je Suzi srela Tarika, još jedna žrtva, devojka po imenu Elizabet, takođe ga je upoznala preko njegovog brata Saida. Elizabet nam je rekla kako je na nju tobož slučajno naletela jedna grupa mladića azijskog porekla – među kojima je bio i Said – dok je bila u kupovini jedne subote popodne. Upoznao ih je prijatelj koji je već bio umešan u eksploataciju. Elizabet, kojoj je tada bilo trinaest godina, počela je da se zajedno sa drugaricama sastaje sa tim muškarcima u Klifton parku i po centru Roterhema, gde su imali običaj da popiju po piće i popričaju. U sportskim kolima koja su vozili Said i njegova braća uvek bi se našla koja flaša votke i džoint. Ona je uskoro počela da se oseća kao deo starije i uzbudljivije ekipe drugara koji su imali pare, skupa kola i puno vremena da je zasipaju pažnjom.
Nakon što je privukao opaki šarm ove bande, Elizabet je u četrnaestoj godini podvrgnuta zastrašujućoj inicijaciji. U pitanju je bilo grupno silovanje tokom kojeg je jedna od njenih drugarica samo prestravljeno posmatrala, strahujući da bi mogla da bude sledeća. A muškarci su – šestorica ili više – sve snimili. Ovakvi filmovi zarađuju lepe svote kada se postave na porno sajtove.
Pored toga što devojkama daju drogu i alkohol dobrovoljno ili fizičkom prisilom, grumeri se služe i drugim taktikama. Tako je Tarik jednom prilikom odveo četrnaestogodišnju Suzi na „žurku" gde joj je nešto sipano u piće. „Da budem iskrena, ne mogu baš svega da se setim", rekla nam je. „Trajalo je ceo dan i celu noć. Sve vreme smo imali seks, dok me na kraju nije sve bolelo. Seks je ujedno i sve čega se sećam. Ne bih mogla da vam kažem ni koliko sam tamo ostala. Kasnije su me preneli u kuću koja se nalazila malo dalje u toj istoj ulici."
Elizabet je prodavala seksualne usluge muškarcima u kolima, po parkovima, sporednim uličicama, hotelima i po žurkama širom Jorkšira. Dogovori su uvek sklapani daleko od očiju i ušiju žrtava. Nekad se plaćalo novcem, nekad uslugama. Članovi bande menjali su je između sebe „iz čiste zabave", dok su svi drugi morali da plate.
„Dolazili bi i dovodili gomile Azijaca koji bi onda imali sa mnom seksualne odnose. Među njima je bilo i starijih muškaraca", pričala nam je Elizabet. Novac je dolazio od ljudi koje je banda snabdevala devojkama. Kada je Elizabet prebačena do druge kuće u kojoj je upriličena takva žurka, vozač joj je rekao: „Lepo smo zaradili na tebi." Rekli su joj i da se oralni seks sa decom plaća više nego sa odraslom osobom.
Elizabet je po ceo dan i noć dobijala poruke od bande. Morala je da pristaje na seks sa svakim koga bi doveli i gde god da se to od nje tražilo, a sve iz straha da bi nešto moglo da joj se desi ako odbije.
„Jednostavno bi pozvali neki broj i rekli 'Imamo ovde jednu malu. Svratite do nas da se malo provedemo'", pričala je Elizabet. „Tako bi se pojavili njih osmorica ili devetorica i još s vrata se videlo da su raspoloženi i puni energije. Doneli bi džek denijels, pljuge i malo kokaina. Onda ti pomisliš jebi ga, vidi kol'ko ih je, a ja sam tu s njima. Ti si tu jedina devojka, a oni su zbog tebe i došli. Poskidaju se i jure se okolo onako goli i naloženi jer je sada red na njih da nešto pojebu. A od bežanja nema ništa."
Devojke bi često vodile sa sobom nekog – na primer drugaricu – jer su se tako osećale sigurnije. „Jer ako dođu njih dvadesetorica, to onda znači da ja moram da odradim samo polovinu", priča Elizabet. „Tako je lakše: uđeš lepo unutra, daš im ono što žele i odeš. Jer ti u suprotnom neće dati da izađeš."
Tu staje i gleda nas, očekujući odobravanje: „Imala sam samo četrnaest godina. Bila sam dete."
Prošlo je deset godina od kada Elizabet više ne zlostavljaju, ali je očigledno još uvek muče demoni iz prošlosti. Pola sata pre našeg razgovora bila je mlada profesionalka puna samopouzdanja i vere u vlastite sposobnosti, odlučna u nameri da nam poveri sve što joj se dešavalo. Ali je posle razgovora ostala bez reči.
U eksploataciji dece – baš kao i u drugim sferama organizovanog kriminala – zastrašivanje se koristi kao sredstvo prinude i ne primenjuje se samo na devojke, već i mnogo šire. Posledice trpe i porodice i društvo. Dovoljno je da se podmetne samo jedan požar ili da se neko jednom dobro isprebija, pa da to garantuje godine ćutanja. Ljudi koji se time bave u svojim zajednicama važe za veoma moćne i sklone nasilju. Otac jedne od žrtava mi je rekao kako ga je ćerka preklinjala da ništa ne govori iz straha da bi banda mogla nešto da preduzme: „Rekla mi je da bi moglo da se desi i da me ubiju, da me spale". Imala je trinaest godina.
Gil Gibons iz organizacije Roditelji protiv eksploatacije dece potvrdio je sve što su rekli i u drugim sličnim agencijama – postoji određena rezigniranost jer su na desetine različitih žrtava nebrojeno puta prepoznale jedne te iste počinioce u Roterhemu i Bedfordu, a da ipak niko od njih nije priveden pravdi.
Grupa majki je zajedno sa Sinfildovom identifikovala preko pedeset navodnih počinilaca za koje tvrde da su iskorišćavali njihove ćerke. Spisak imena je predat lokalnom odborniku, policiji i jednom poslaniku u parmalentu. Nijedno od tih lica nikada nije isleđivano ili izvedeno pred sud, niti se razgovaralo sa žrtvama. Imena sa spiska pripadaju sinovima vrlo važnih ljudi.
Aziz kaže kako je primetio da ovaj biznis postaje sve bolje organizovan i razrađen, kao i da se iza paravana dobro usklađenih operacija vrši pranje novca i utiče na političare i društvo da bi se sačuvala ovako stečena sredstva. Da bi eksploatacija uspešno funkcionisala, potrebna je infrastruktura. Kao i bande u Kitliju, i Tarikova porodica poseduje čitav lanac poslova – taksi službe, restorane brze hrane i nekretnine. Porodica je imala – i još uvek ima – veze u veoma uticajnim političkim krugovima dok neki od njenih članova rade kao policajci, odbornici, sudije za prekršaje i advokati.
Pa ipak, seks skandal u Roterhemu uvećao je napore da se ovakvim bandama stane na put. Policije i Zapadnog i Južnog Jorkšira ponovo su otvorile istragu u dosadašnjim slučajevima seksualnog zlostavljanja dece. U Roterhemu su u toku dve obimne istrage povodom 283 prijavljene žrtve i 23 osumnjičena lica. Ovoga puta su žrtve koje traže pravdu, naravno, starije i manje povodljive. I teže ih je ućutkati. Trenutno su uhapšena tri muškarca za dela počinjena 2001. godine.
Savetnici, socijalni radnici, policija i Ministarstvo unutrašnjih poslova znaju da se deca na severu zemlje već decenijama seksualno iskorišćavaju. Međutim, retko ko je spreman da prizna da je seksualna eksploatacija dece samo jedan od poslova u mreži organizovanog kriminala u kojoj se okreću milioni funti i koja obuhvata drogu i prostituciju.
Britanija je samo ove godine nacionalnom dugu suprotstavila 10 miliona funti prihoda od trgovine drogom i pristitucije. Uprkos tome, stiče se utisak da nikog ne zanima koliki deo te sume i uz kakve posledice su zaradila deca poput Suzi i Elizabet.