FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

​Armija pušača nosi najteži krst današnjice

Za pisanje ovog teksta iskorišćena je jedna paklica cigareta. To je njegova mera.
2.12.14

Uvodna napomena: za pisanje ovog teksta iskorišćena je jedna paklica cigareta. To je njegova mera.

Nedavno sam sedeo na podu u pušionici lisabonskog aerodroma na Terminalu 1 i, gledajući red ispred gejta kroz koji je trebalo da prođem da bih se ukrcao na avion koji će me odvesti iz evropskog raja koji se zove Portugalija i vratiti kući, razmišljao o Aušvicu. Okružen dimom koji je izlazio iz pluća petnaestak ljudi, shvatio sam da se ne bih začudio ako bi se kojim slučajem upalili tuševi a u ovaj ograđeni stakleni prostor, u kome svi sedimo kao zveri na posmatranju od strane "normalnih" prolaznika, uleteli crnokošuljaški jurišnici naoružani batinama.

Reklame

Nisam odrastao u vremenu u kome je pušenje bilo društveno prihvatljivo, u kome si mogao da pušiš u avionu, na pasoškoj kontroli, da uđeš u poštu sa cigaretom među usnama, da pušiš gde god si želeo.

Flickr user ​DucDigital

Odrastao sam u vremenu u kome je stigma donekle već bila nalepljena, premda se to odrastanje odigralo u zemlji koja još uvek nije donela sopstvene evropske anti-pušačke zakone i u kojoj je konzumacija nikotina i dalje bila opšta, i stoga koliko-toliko "normalna".

Sada se to promenilo, a da se na promenu nismo prilagodili. Na beogradskom aerodromu "Nikola Tesla", da se nadoveženo na uvodni primer iz evropske metropole, ne postoji nikakva pušačka zona. Jednom kada prođete kroz pokretna vrata, to je to; sledeću cigaretu ćete zapaliti za dva, tri, pet ili osam sati, u zavisnosti od toga kuda letite. Ako nemate snus, ili ne znate šta je snus, u ozbiljnom ste problemu.

Ali, kako je sve počelo? Malo ljudi zna da je prva država koja je donela zakone uperene protiv nikotinskih zavisnika bila Hitlerova Nemačka. U okupiranoj Francuskoj je zato zabrana pušenja na javnim mestima bila viđena kao čin direktno uperen protiv njihove kulture; smutljivci su je svesno kršili pa je pušenje dobilo dodatnu dimenziju posle rata, i steklo kultni status. Francuzi su se najviše zbog toga i bunili kada je početkom trećeg milenijuma doneta zabrana pušenja na javnim mestima: oni ga shvataju kao slobodarski čin, akt kojim čovek afirmiše dominaciju nad svojim sopstvenim životom i telom, prostorom u kome država nema šta da traži.

Reklame

I potpuno su u pravu, paternalistički je odnos države - koja dodatno pokušava da suzbije pušenje povećavajući akcize na duvanske proizvode što dovodi do skoka njihovih cena u maloprodaji - utoliko neverovatniji ako se setimo užasa kroz koje je svet prošao u Drugom svetskom ratu kada smo se u suštini borili za pravo da budemo suvereni sami u sebi.

Uprkos tome, neko i dalje misli da su ljudi koji vladaju na neki način pametniji od nas, i da pošto mi ne želimo da brinemo o sebi i svom zdravlju, država treba da bude ta koja će brinuti o nama. Da li je 250 od naroda neizabranih trutova koji sede u skupštinskim klupama zaista inteligentnije od tebe i mene? I zbog čega bi država uopšte trebalo da se bavi sprečavanjem mene da naudim sebi? Ja pripadam samo sebi, i potpuni sam gospodar svog života. Ja sam sizeren svog tela, baš kao i vi svog. Posao države nije da mi izigrava oca, već da vlada na metanivou i da mi obezbedi normalno okruženje. Ne možemo svi biti isti, niti svi treba da budemo isti.

Postavljanje ideala koji potom svi treba da slede je totalitarizam, i nije slučajno što je prva država koja je zabranila pušenje na javnim mestima bila upravo totalitarna diktatura.

Argumentacija proponenata ovakve legislature je jasna, čak je i napisana na mnogim paklicama: "duvanski dim šteti ljudima u vašoj okolini". Većina natpisa ipak ne igra na altruizam (logično; ko se još brine za druge u današnje vreme?), već ukazuje na štetu koju možete sami sebi da nanesete. Slike spuštene cigarete na crnogorskim paklicama koja aludira na mogućnost impotencije, ili u drastičnijim slučajevima, fotografije užasnih tumora, imaju za cilj da vam zgade jedno od najvećih uživanja u životu. I čini se da uspevaju.

Reklame

Broj onih koji ostavljaju cigarete povećava se iz dana u dan, što dovodi do sve veće izolacije onih koji se ne odriču svog omiljenog poroka. I do sve veće frustracije. Je l' dozvoljeno pušenje? Je l' mogu da zapalim ako sednem za ovaj sto? U mnogim zemljama pušenje nije dozvoljeno čak ni u domovima, opremljenim detektorima za dim; ovo posebno pogađa one zemlje u kojima građani češće iznajmljuju ili otplaćuju nekretnine nego što su u njihovom punom posedu.

Ispred ulaza u svaku firmu stoji armija nikotinskih ratnika, do zuba naoružana paklicama i upaljačima, koji grozničavo pale cigarete pre nego što će otrčati nazad na posao. Prizor jeziv samo onima koji su to iskusili.

Tu su, naravno, i pogledi. Stigmatizacija ljudi koji imaju HIV ili su homoseksualnog opredeljenja nije u redu. Stigmatizacija generalno nije u redu. Osim ako osoba nije pušač, tada je sve dozvoljeno.

Istraživanje američkog Nacionalnog instituta za zdravlje iz 2008. godine pokazuju da čak 81 odsto ljudi ne bi pušačima dozvolio da im bejbisituju decu, a 72 odsto ne bi izlazilo sa njima. Petina ispitanika rekla je da smatra da je pušenje znak ličnog neuspeha, dok skoro 40 odsto ne ceni ljudi koji puše. Dve godine ranije, britanski sociolog Hana Farimond i psiholog Helen Džofi pitali su građane šta misle o pušačima, a opisi ne-pušača o njima su se kretali u sferi reči kao što su "leprozni", "progonjeni", "otpadnici" i "donja klasa"; neki od njih su čak tvrdili da pušači ne vode računa o ličnoj higijeni, da su prljavi.

Reklame

Premda kod nas još uvek nije uzela tolikog maha, imajući u vidu koliko smo podložni sleđenju svetskih trendova, razumno je očekivati da je samo pitanje vremena kada ćemo imati preslikane rezultate ankete.

Koji bi razuman odgovor na ovo mogao da bude?

Pušači nisu otpadnici od društva, a nisu ni leprozni. Ako ti toliko smeta moj duvanski dim, onda nemoj da se družiš sa mnom ili pređi za drugi sto. Nemoj da me gledaš kao da ti koljem porodicu samo zbog što se dim kreće u smeru nad kojim nemam nikakvu kontrolu. I nemoj prosipati priču o tome kako trujem i tebe, jer te ne trujem manje nego što te truju gasovi koji izlaze iz automobila koji se kreću po ulicama po kojima se i ti svakodnevno krećeš.

"Ko je bez greha neka prvi baci kamen."

Svi imamo svoje poroke, a etiketiranje pušača samo je još jedan dokaz u prilog tezi da je licemerje u osnovi bića svakog čoveka. Druge merimo aršinima različitim od onih kojima merima nas same.

Flickr user ​Tellache

Konačno, nije pušenje jedini po zdravlje štetni sastojak koji je u slobodnoj prodaji. Etanol je psihoaktivna droga koju u formi alkoholnih pića može da se kupi na svakom ćošku planete, sa izuzetkom ćoškova koje se nalaze u šerijatskim džehenemima.

Šećer je takođe štetan, a konditorski proizvodi se od strane roditelja širom sveta koriste za nagrađivanje zaslužne dece. Ili se jednostavno koriste pod bilo kakvim uslovima.

U mnogim zemalja fluor se i dalje dodaje u vodu koju ljudi piju iz česmi iako postoje ozbiljne posledice do kojih može doći (zbog čega su mnoge evropske države obustavile ovu praksu; dakle, nije u pitanju nikakva teorija zavere). Ovakvih primera ima bezbroj, a iskreno se nadam da će ih biti još više, nakon što se dekriminalizuju a potom i legalizuju lake droge; hipokrizija po kojoj je rakija normalna a marihuana nije ne može večito ostati ne snazi.

Reklame

Stigmatizacija je znak da ljudi nisu spremni da prihvate druge, a ostavlja vrlo loše posledice na one na koje se etiketa lepi. Pre svega psihološke, putem činjenice da se povlače iz društva, gube samopouzdanje, osećaju se bedno, žive sa utiskom da ih mrzi ceo svet; ali ostavlja i fizičke posledice.

Ispostavlja se, naime, da su mnogi na Zapadu zbog stigme neiskreni prema svojim lekarima, čime se njihovo ozdravljenje prolongira ili potpuno onemogućava. Sa druge strane, ne-pušači oboleli od raka pluća imaju ozbiljan problem da svoje doktore ubede da nikada nisu pušili, čak i ako se njihovi partneri pismeno zaklinju na istinitost tih tvrdnji. Nije Volter Vajt jedini ne-pušač koji je razvio kancer na disajnom organu.

Da li je zavisnost od nikotina dovoljno dobar razlog da nekome nalepite "žutu zvezdu" na rukav? Zar ništa nismo naučili iz prošlosti?

Želim slobodu da zapalim cigaretu. Ne gde god hoću, jer je svakako van pameti dozvoliti pušenje u vrtićima, bolnicama, porodilištima, prodavnicama… Ali želim slobodu da zapalim cigaretu u kafani, a da mi konobar ne pokaže magareću klupu u koju moram da sednem ako želim da uživam u trovanju samog sebe. Ne mogu da zamislim kako bih se osećao kada bih došao u svoju omiljenu kafanu, seo za šank, i bio upoznat sa pravilom da ne mogu da zapalim cigaretu, da ako želim da pušim to mogu da uradim samo napolju. Pivo bez pljuge? Kuda ide ovaj svet? Srećom, u Srbiji se to, uprkos zakonu, retko dešava.

Takođe, želim i slobodu od kritike: to što pušim se tiče mene i samo mene; ne želim da mi ljudi govore da moram da ostavim pušenje. Kada budem želeo da ostavim to ću i uraditi. Želim takođe slobodu od mrkih pogleda; ostavite nas na miru i gledajte svoja posla. Niti mislim da je pušenje zdravo, niti mislim da je normalno uništavati živote onih koji puše putem psihičke i socijalne torture. Sutra će se možda neko okomiti na vas, jer ste zaraženi Facebookom.

Vratiću se za kraj unazad i osvrnuti na upozorenja kojima nas bombarduju na paklicama. Ne znam za vas, ali natpis  fumar mata na paklici može jedino da me podstakne da zapalim još jednu. Ima nečeg egzotičnog i divljeg u tim romanskim jezicima. I u konzumaciji progonjene supstance. Ima nečeg egzotičnog i divljeg u nošenju krsta.

Pratite VICE: Facebook i Twitter.