Tri meseca znoja za novi VVhile

Kada sam prvi put čuo bend VVhile, upao sam u najjadniji kliše domaće publike; pomislio sam, ovi ne zvuče kao da su iz Srbije, ma šta to značilo. U svakom slučaju to je, iz nekog razloga, bio afirmativan stav. Ne znam zašto, i ne bih ulazio u to. Poenta je da sam im posvetio pažnju. Tada nisam znao da jednog od njih dvojice privatno poznajem već godinama, a obojicu sa hardcore punk scene. To znači da sam slušao njihovu muziku zato što mi se dopala muzika. Nije bilo one gradske tendencioznosti i promovisanja ortaka.

Tek kada su došli u Dom omladine Beograda da nastupaju na svom prvom većem koncertu (2013. godine), a ja sam bio zadužen za tehnički deo, skapirao sam da se poznajemo. U to vreme, dve najveće senzacije bili su mi Halftones i VVhile. Nakon toga napravili su dužu pazu, jer su se posvetili novom albumu More.

Koji je odličan i možete ga čuti ovde.

Izdali su ga u novembru prošle godine, a uskoro im stižu i ploče, što će obradovati ljubitelje vinila, ali ono što je najbitnije, 19. aprila će imati i koncertnu promociju albuma, što će biti i njihov prvi nastup pred beogradskom publikom nakon više od godinu dana. Zato sam se našao sa njima. Ja sam pio neki ceđeni mango ili tako neku glupost, Steva je cirkao pelinkovac, a Adnrija čaj. Pričali smo o muzici, sceni, izdavaštvu o krvi i znoju koji se proliju za DIY filozofiju.

Dame i gospodo, VVhile.

VICE:Ko vam je radio omot za album?

VVhile: Emir Šehanović, je l' znaš za njega?

Ne.

Andrija: Pa on je iz Tuzle. Imao je izložbu 2013. godine. Ne znam kako se zvala izvorno, ali prevod je bio "take tree deep breaths" i jedan od tih njegovih radova je bilo snimanje strave. Snimao je neku babu koja ti nešto radi iznad glave, nisam baš siguran šta. Imala je istopljeno olovo koje potom slije u hladnu vodu u šerpi iznad tvoje glave i to formira kao neku figuru. I onda što je homogenija figura to valjda znači da ti je bolje "sliven strah".

A kako ga vi znate?

Steva: Pa Andrija ga je video na netu i te neke njegove radove, pa smo ga cimnuli.

Andrija: Slučajno sam video na netu, nešto bezveze, nije čak ni na našem nekom sajtu, nego na nekom francuskom sajtu, dopalo mi se, pogledao sam ko je autor, kad ono čovek iz Bosne (smeh).

Imali ste dužu pauzu sa javnim nastupima. Šta je to bilo?

Steva: Pa bila je ta pauza, da, jer smo u stvari radili na albumu veoma dugo. Odužilo se strašno, posebno što se preklopilo sa nekim našim privatnim situacijama, tako da baš dugo nismo svirali u Beogradu. Ima sigurno više od godinu dana. Poslednji put je bilo u decembru 2013. godine.

Ali zajebano je to. Sećam se kada smo zajedno radili koncert u aprilu 2013. godine, taman se digao neki hype oko vas i onda ste naglo prestali.

Steva: Pa i nije baš. Stvar je u tome da mi ni pre ni posle toga nismo imali neku jaču medijsku podršku, da je pisalo u nekim novinama ili nešto slično. To je samo bio naš prvi samostalan nastup, pa si samo stekao utisak da se nešto promenilo.

Koji vam je bio prvi koncert?

Andrija: Prvi koncert je bio u KC Gradu sa Went i Threesome u junu 2011. godine.

Izašao vam je novi album digitalno. Da li planirate da ga izdate i na nekom nosaču?

Steva: Pa da. Album nam je izašao sada u novembru 2014. godine, a na ploči ga očekujemo u narednih mesec dana. Nadamo se.

Koliko je teško izdati album na ploči?

(Smeh)

Ne, stvarno?

Andrija: Pa minimum tri meseca znoja. (smeh)

Pazi, mi smo završili album u aprilu prošle godine. Dakle pre godinu dana je sve bilo gotovo. Očekivali smo da ćemo naći jedan ili dva lejbla koji bi sve to odradili za nas, ali nismo uspeli da ih nađemo. U nekom trenutku smo shvatili da ćemo sami to da uradimo i da probamo da nađemo još par lejblova koji bi se možda uključili, a sa kojima smo nešto radili ranije. Na kraju ih je bilo pet. Prva dva su Jazz chairs, to smo mi, potom Popdepresija, Ivana Lončarevića, jedna ekipa iz Austrije, jedan iz Berlina, jedan u Americi… I to ti je ukupno 500 komada. Svako po sto.

Mnogi bendovi su u tim procesima uspeli da se raspadnu pre nego što uopšte i izdaju album. Neki se raspadnu i ponovo sastave, a album još nije izašao.

Andrija: Pa to ti je najveća opasnost. Mi se stalno zezamo na tu temu. Kada upadneš u to zajebano je. Mi smo izbacili album u novembru i odmah smo počeli da pravimo nove pesme, jer stalno imaš u glavi da dok se ovo ne završi ne mogu da krenem dalje.

Steva: A u međuvremenu ti se smuči sve. Smuči ti se i taj album, jer ga na sve moguće načine lično eksploatišeš. Od procesa produkcije koji se kod nas još dodatno razvukao, jer smo radili u Novom Sadu, pa smo išli tamo samo kada smo mogli da ukrademo slobodnog vremena. Samo to je trajalo jedno četiri meseca.

Andrija: A realno ako se zaključaš u kuću to završiš sve za desetak dana. Samo to da radiš ako možeš.

Steva: A onda je krenulo to sa masteringom koji smo slali u Ameriku. Pa je onda krenulo to sa izdavanjem ploče… I kada se to sve skupi, pa bi ti da kreneš u fabriku. Kada smo radili prvi singl, radili smo isto sa nekoliko izdavača. Cimnuli smo neku malu fabriku u Hamburgu, oni su rekli da im pošaljemo, izdali su ploču i to je to. E sada nam traže nešto od nekakve nacionalne agencije za registrovanje muzike ili tako nešto, a to je kod nas SOKOJ i još ovaj neki… Fonogram. I onda smo mi to jurili danima. Pokušavaš da dođeš do informacija gde i šta, pa ti onda kažu da će ta neka "gospođa" da bude tu tek sledeće nedelje.

Andrija: Znaš, čekaju te te neke prepreke na svakom koraku kada si bend koji sam sve radi. I to oduzima mnogo vremena.

Steva: Kada se sretneš sa tom birokratijom ovde, to je pakao. Radili smo prvo sa nekom nemačkom agencijom, koji su takođe lihvari, ali sa njima je barem lakše. Pošalješ im snimak, popuniš formular, oni ti posle nedelju dana vrate dozvolu i to ti je to. U Srbiji kada zoveš SOKOJ prvo ti kažu: "Ne, ne, vi morate da postanete članovi." Potom smo pričali sa ekipom koja je izdavala neke domaće bendove i rekli su nam da ne nasedamo na te priče, da ne moramo da postanemo članovi, da ne moramo ništa. Oni su dužni da nam to izdaju. To su sati i sati razgovora. Na kraju smo cimnuli ovog lika iz Nemačke i to je to.

Koliko onda ličnih kriza doživljavate na tom putu? Koliko ste puta hteli da dignete ruke?

Steva: Toliko drastičnih nismo imali nijednom. Ali dolazimo do toga da svako od nas sagori. To negde pukne, ali uvek vučemo jedan drugoga. Menjamo se.

Koliko zapravo ta birokratija otežava postojanje samog benda?

Steva: Pa nama je ovo prvi put da kao bend prolazimo kroz to. Sviramo mi godinama, ali se nikada nismo uhvatili sa ovime u koštac. Mi smo uvek bili deo DIY priče i nismo uključivali nikakve institucije. A onda se i ovo ispostavi kao DIY.

Andrija: Sve zavisi kako doživljavaš bend. Jedna stvar je ako si DIY bend koji sve radi sam za sebe ili imaš neki lejbl koji je isto DIY, pa radite iste stvari i bend nema tu presiju da se bavi birokratijom. Kada smo radili prvi singl to je bila mala manufaktura, pravili samo 7 inch i tu nije bilo nikakvih problema.

Da li uspevate onda da živite ili barem zaradite od muzike?

Steva: Pa ne živimo od muzike.

Andrija: Srećom ili nesrećom, ne znam, obojica imamo poslove od kojih živimo. Sve slobodno vreme i ušteđevina odlaze na muziku.

Čime se bavite?

Andrija: Ja sam arhitekta.

Steva: Ja sam dizajner.

A kako nadoknađujete bas gruv?

Steva: Pa ako dođeš na promociju videćeš. (smeh)

Andrija: Pa znaš kako, razvijalo se. Počelo je sa jednim pojačalom, gitarom i jednom pedalom, a sada je na tri pojačala, dvadeset pedala, sintisajzeru, bas gitari ponekad…

Steva: A ono što si pitao za krize… Mislim da je razlog zašto trajemo i ne pucamo, jer smo nas dvojica. Oko većine stvari se kapiramo i ne postoji taj momenat sa pet osoba gde trojica vataju krivinu, dvojica se ubijaju i slično. Ali druga strana toga je nadoknaditi deo punoće zvuka. Tu smo se mnogo patili kada smo počeli da sviramo. Tek smo u poslednjih godinu i po dana počeli da popunjavamo to kroz bas pojačalo, Andrija koristi i oktavere, ja sam uzeo sint neki i tako.

Koliko vam vremena uzima bavljenje bendom?

Steva: Pa znaš kako, tri puta više vremena nam uzima bavljenje promocijama, kontaktima, raznoraznim stvarima koje nužno moraš da obaviš, nego samo bavljenje muzikom.

Koliko ima smisla praviti spotove danas?

Steva: Video jeste veoma komunikativan. Prva ta malo veća pažnja van hardcore punk krugova je bila kada smo svirali u nekom FDU studiju. Imaju svake godine tamo neki festival studentskog teatra i zvali su nas da sviramo u okviru nekog internet radija. Tamo imaju neki super studio i mi smo u poslednjem trenutku zvali našeg prijatelja Džulija koji je sam snimio tu svirku sa dve kamere i izmontirao i to je ispao kao neki super video preko koga su ljudi počeli da nas doživaljavaju ozbiljnije i u širim krugovima. I taj video jeste bio prvi korak ka široj publici.

Koliko često se susrećete sa "problemom" pevanja na engleskom u Srbiji?

Steva: Baš često pričamo o tome. Andrijin prvi susret sa time je bio sa Cut Self Not bendom. U nekoj radijskoj emisiji nisu hteli da ih puštaju, jer su pevali na engleskom.

Andrija: Kepa nije hteo da nas pusti. (smeh)

Steva: I ljudi su nas često pitali - a zašto vi ne pevate na srpskom? A Andrija i ja i domaći bendovi na kojima smo odrastali su pevali na engleskom. Nikada nismo bili u uskim okvirima tog tipa. Nikada nam u mladosti nije postojao taj tip rangiranja. Pevaj kako ti se peva.

Adnrija: Promenila se percepcija uspeha. Nemaš tržište po kojem ćeš da meriš. Možeš da vidiš koliko je neki bend uspešan po tome koliko ljudi dolazi na koncerte, jer ploče niko ne prodaje. A onda se postavlja pitanje i šta znači "napuniti". Petsto ljudi? Koliko? To je maksimum 1,200 evra profita. Na pet ljudi to nije ništa. Ne potcenjujem, ali ne treba se baviti tim temama.

Kako je došlo do saradnje sa Hetemom?

Andrija: Pa hteli smo da uradimo raznorazne saradnje sa ljudima koje znamo, koji se ne bave gitarskom muzikom, ali imaju korene u gitarskoj muzici, da se nekako uključe i postanu deo neke naše priče.

Steva: Videli smo šta je radio pre toga, što nam je super i kada smo gledali koga bismo sve zvali, jer smo hteli old school princip maxi singla, Strahinja (Hetem) je bio jedan od njih.

Šta preporučujete od domaćih bendova?

Steva: Pa meni su trenutno najbolji Mnjenje i Temple of the Smoke. Oni baš zvuče surovo dobro.

Andrija: Meni su Halftones trenutno veoma dobri.

A od stranih?

Andrija: Obojica u poslednje vreme slušamo Viet Cong. Odlični su.

Hvala puno momci. Vidimo se na promociji!

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu