FYI.

This story is over 5 years old.

vesti

Moj otac, terorista

Zak Ibrahim je imao sedam godina kada je njegov otac ubio jednog jevrejskog aktivistu, a skoro deset kada je eksplodirala bomba u Svetskom trgovinskom centru u kojoj je poginulo šestoro i ranjeno više od hiljadu ljudi.
10.2.16

Petog novembra 1990, čovek po imenu El Said Nosair ušao je u jedan hotel na Menhetnu i ubio Meira Kahanea, rabina i ekstremnog nacionalistu, osnivača Lige jevrejske odbrane. Nosair, poreklom Egipćanin, osuđen je zbog ovog zločina na 22 godine zatvora. Kahaneovo ubistvo je bilo prvi teroristički čin na teritoriji Sjedinjenih država koji je počinio sledbenik islamskog džihada. Isti taj čovek je, nešto kasnije, uspeo da iz zatvorske ćelije bude jedan od organizatora podmetanja bombe u Svetskom trgovačkom centru 1993. godine.

Zak Ibrahim je imao sedam godina kada je njegov otac pucao u Meira Kahanea i ubio ga, i skoro deset kada je u eksploziji bombe u Svetskom trgovačkom centru u Njujorku poginulo šestoro i ranjeno više od hiljadu ljudi. Kada je posetio Nosaira u zatvoru, mladi Zak je poverovao u očeve tvrdnje da je nevin, kao što bismo verovatno svi u to poverovali u uzrastu u kom nam majke još uvek kupuju svu odeću. Tek je godinama kasnije – kada je pročitao detalje o policijskom napadu na njegovu kuću 1990. godine – konačno shvatio kakav mu je otac u stvari bio i da je, kako sam Zak kaže, „izabrao terorizam umesto mene."

Reklame

Zak je danas putujući predavač koji promoviše toleranciju, kao i nedavno objavljenu knjigu „Sin teroriste: Priča o izboru", u kojoj opisuje svoje odrastanje i objašnjava kako je uspeo da se otrgne radikalnoj ideologiji u čijem je duhu vaspitavan da bi se posvetio zalaganju za mir. Zato smo nedavno razgovarali sa Ibrahimom.

VICE: Zdravo, Zak, predstavi nam se, molim te.

Zak Ibrahim: Naravno. Ja sam Zak Ibrahim i moj otac je petog novembra 1990. godine ubio rabina Meira Kahanea u Njujorku. Potom je otkriveno da je, pored toga, bio i jedan od organizatora bombaškog napada na Svetski trgovački centar 1993. Sve ovo vreme se trudim da iskoristim iskustva koja sam stekao odrastajući okružen ekstremističkom ideologijom – kao i iskustva koja su mi pomogla da je prevaziđem – da bih propovedao toleranciju i podučavao ljude kako da prihvate one koji se od njih razlikuju.

Koje su ti najranije uspomene na detinjstvo u Pitsburgu?

Prva sećanja su mi na zajedničke porodične odlaske Kenivud park, koji je, evo i dan danas, zabavni park. Još uvek se sećam kako smo se moj brat, otac i ja vozili na vrtešci.

I ranije si govorio o tome kako si sa ocem išao u streljanu u vreme kada je on postajao sve radikalniji. Da li je to bila iznenadna, očigledna promena, ili je sve išlo postepeno?

Sve do moje pete ili šeste godine on je bio uzoran otac pun ljubavi. Sasvim se uneo u naš porodični život. Imao je i sjajan smisao za humor. Puno vremena smo provodili zajedno. Išli smo u park da igramo bejzbol ili fudbal. Ali negde oko moje šeste ili sedme godine on je počeo da tone u ekstremizam. Snašle su ga razne ružne stvari u životu pa je počeo da odlazi u jednu džamiju u Džerzi Sitiju u kojoj je „Slepi šeik" Omar Abdul Rahman često držao propovedi. Tesno se povezao sa grupom ljudi koja se na kraju pokazala odgovorna za podmetanje bombe u Svetskom trgovinskom centru 1993. godine.

Reklame

Zajedno sa tvojim ocem.

Da. Za njega je otkriveno kako je iz svoje zatvorske ćelije učestvovao u organizaciji tog bombaškog napada dok je bio na odsluženju kazne za ubistvo Meira Kahanea.

Da li si posećivao oca dok je bio u zatvoru?

On je godinama insistirao na tome da je nevin. Nije mu utvrđena krivica za ubistvo Meira Kahanea, ali je zato proglašen krivim za napad i nezakonito posedovanje oružja. Tako je osuđen na ukupno 22 godine zatvora, što je ipak ostavilo tračak nade da bi naša porodica jednoga dana mogla ponovo biti na okupu. Posećivali smo ga na Rikers Ajlendu u Njujorku, kao i u zatvoru Atika.

On je tako ostao deo naših života i nakon što je otišao u zatvor, ali smo se mi toliko puta selili da nam je na kraju postalo finansijski sasvim neizvodljivo da ga posećujemo. Godine su prolazile i mi smo dolazili i telefonirali sve ređe. Pre nekih 16 ili 17 godina sam ga verovatno poslednji put video licem u lice.

Kakav su utisak ostavljale na tebe te posete i telefonski razgovori koje ste vodili u to vreme?

Život mi je bio u potpunom rasulu. Druga deca su me bukvalno svaki dan maltretirala i stalno je dolazilo do neke vrste fizičkog obračuna. Zbog silnih problema koje sam imao sa siledžijama morao sam da menjam škole. Nakon godina provedenih u uvek istim razgovorima sa ocem tipa „Kako si? Kako ti je u školi? Šta ima novo kod kuće?", pomislio sam „Kad si već izabrao tako strašan životni put, kako ti je onda uopšte stalo šta ti je sa porodicom?". Dozlogrdilo mi je da svake nedelje vodim sa njim jedan te isti razgovor. Bio je to jedan od najvećih razloga zašto smo na kraju prekinuli svaki kontakt.

Kako su ljudi u tvom kraju reagovali kada ti je otac uhapšen?

Od samog trenutka kada je moj otac uhapšen izgledalo je da zajednica u kojoj smo dotad živeli nije spremna da nas prihvati natrag. Imali smo dovoljno sreće da nam jedna privatna islamska škola iz Džerzi Sitija ponudi stipendije jer nismo više imali gde da odemo. Naravno da su svi u toj školi znali ko smo jer su i oni samo bili deo muslimanske zajednice.

Reklame

Mogu da razumem i zašto mnogi nisu želeli da imaju bilo kakve veze s nama samo zato što smo deca El Said Nosaira. I tako sam ja zbog toga do određene mere bio izopšten. I taman kad se činilo da se stvari malo smiruju došlo je do tog bombaškog napada na Svetski trgovinski centar. Do tada smo se nekoliko puta selili i donekle uspeli da pobegnemo od senke koju je otac bacao na nas u tom smislu da mnogi nisu znali ko smo.

Kako je u to vreme izgledao vaš život kod kuće?

Godinama nakon što je otac otišao u zatvor, ljudi koji su bili u onoj grupi sa kojom je on održavao vrlo bliske kontakte – i od kojih će mnogi kasnije biti uhapšeni zbog povezanosti sa bombaškim napadom na Svetski trgovinski centar – su dolazili da nas posete. Pokušavali su da postanu deo naših života. Znali su da smo izgubili oca i čime god da ih je on zadužio pretpostavljam da su pokušavali da mu vrate tako što će voditi računa o njegovoj porodici. Zbog toga sam dugo bio izložen istoj ideologiji.

Koliko je to trajalo?

Na žalost, čim su se moji roditelji razveli moja majka se ponovo udala i to za čoveka koji je i sam bio okoreli fanatik i često je pokušavao da me poduči da vidim svet njegovim očima. Godinama nas je držao u izolaciji. Jedini izlasci su mi bili da odem od kuće do škole i natrag i to je bilo to. Otprilike tri i po godine nisam nigde izlazio. Svoje prijatelje nisam viđao van škole. Bio sam skoro potpuno zatočen u nekoj vrsti ideološkog zatvora. Mnoge od lekcija kojima sam bio naučen počeo sam da odbacujem tek kad sam stekao dovoljno slobode da i lično iskusim spoljni svet. Moj otac je voleo da kaže „bolje je biti i loš musliman nego ne biti musliman". Otac me je učio da su svi Jevreji isti, da su zli, a moj očuh je tu tradiciju samo nastavio.

Da li se sećaš trenutka kada si počeo da menjaš svoje stavove?

Jedan od presudnih trenutaka za mene je bio onaj kada sam postao deo jedne grupe mladih ljudi okupljene u cilju razgovora o takvim temama kao što su bile nasilje među omladinom, naročito u školama. Bio sam na jednom nacionalnom okupljanju omladine i sarađivao sa grupom klinaca iz Filadelfije. Posle prva tri dana sam shvatio da je jedan od tih klinaca sa kojima sam se zbližio Jevrejin. Nikada ranije nisam imao prijatelja Jevrejina. Bio sam iznenađen, jer su me ceo život učili ne samo da mi ne možemo biti prijatelji, već da treba da budemo zakleti neprijatelji. Istog trenutka sam shvatio da to nije istina. Istovremeno sam osetio da sam uradio nešto za šta su me mnogi uveravali da je nemoguće. I zbog toga sam osećao izvestan ponos. Bio je to jedan od prvih slučajeva da sam prkosio ideologiji kojoj sam podučavan kao dete.

Reklame

I ranije si govorio o uticaju koji je šou program Džona Stjuarta imao na tebe. Na šta te je on to konkretno inspirisao?

Zbog izolacije u kojoj sam tavorio spoljni svet je za mene uvek bio potpuno fascinantan. Džon me je naveo da pomislim kako je kul zanimati se za sve što se događa u svetu, a ne samo buljiti u MTV. Posebno mi je bio interesantan način na koji je osporavao predrasude prema gej populaciji. I ne samo to, nego on zna i da ih razloži i objasni sve implikacije koje takvi stavovi nose sa sobom.

I za kraj, kaži nam zašto si napisao svoju knjigu? Koju poruku njome želiš da preneseš?

Osnovni razlog zbog kojeg sam napisao ovu knjigu je taj što sam želeo da ljudi shvate kako izgleda odrastati u jednoj ovakvoj ideologiji. Povrh toga, želim da sa drugima podelim lekcije koje sam naučio iz iskustava koje sam imao i koja su me izbavila iz ovog netolerantnog načina života.

Ali ono što je podjednako važno i što ovde želim da istaknem jeste da uprkos činjenici da sam bio izložen ovoj ideologiji od koje zazire tako puno ljudi, ja sam uspeo da iz nje izađem promovišući toleranciju i prihvatanje svake različitosti. A ako sam ja to u stanju da uradim, zamislite tek šta bi mogla velika većina muslimana u svetu koji nikada nisu bili izloženi tako radikalnom ekstremizmu?

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu