Šta se desilo sa metroseksualcima?

Karali su unaokolo, ali su se starali o svojoj koži, gledali su fudbal, ali su pazili na frizuru, u svojim momačkim gajbama u Islingtonu su na zidovima držali printove Bobija Mura i Majkla Kejna na platnu.
14.1.16
Ilustracija: Marta Parsenijev

Kada sam imao 13 godina, baš sam se naložio na proizvode za kosu: Wella Shock Waves želatin, Wet Look VO5, Fudge Styling vosak, L'Oreal Extra Strength, Aussie penu, i sve što je obećavalo da može da da teksturu, da kontroliše, ili da moj masni skalp učini voluminoznijim. U jednom trenutku sam svakodnevno mazao kosu nekolicinom ovih vodnjikavih preparata, i od svoje kose pravio krutu, lakiranu krestu. Ispod ove plastične kacige na mojoj glavi, obično bi se našla kombinacija losiona za posle brijanja Pol Smit, Nivea krema za hidrataciju, Levis farmerke (sveže pristigle iz Cromwell's Madhouse) i kopija gornjeg dela fudbalske trenerke iz sedamdesetih godina, sa „BRA" na prednjoj i „ZIL" na zadnjoj strani.

To je idiotski imidž za bilo koga, ali naročito za jednog trinaestogodišnjaka. Mojoj bubuljičavoj koži nije trebalo još vlage, brijač nisam čak ni posedovao, tako da mi ni u kom slučaju nije bio potreban skupi losion za posle brijanja. Ali nisam bio pod pritiskom svojih vršnjaka da tako izgledam, oni su i dalje nosili trenerke Mančester Junajteda i Lynx dezodorans u stiku. Na to me je navela grupa starijih muškaraca: metroseksualci.

Pisac Mark Simpson je termin „metroseksualac" skovao 1994, ali najbolje ih je objasnio u svom sižeu iz 2002: „Tipični metroseksualac je mlad čovek koji ne oskudeva u novcu, i živi u metropoli ili blizu nje – zato što se tu nalaze najbolje prodavnice, klubovi, teretane i frizerski saloni. Može da bude zvanično gej, strejt ili biseksualac, ali to nije ni od kakve važnosti, jer je jasno da je sam sebi predmet ljubavi, zadovoljstva i seksualnih sklonosti". U suštini, to su bili ljudi svog vremena: beznadežno stilizovani, ukleto sebični i bespomoćno izgubljeni.

Po današnjim standardima rodne fluidnosti i telesnih modifikacija, to ne deluje kao ne znam kakva revolucija. Ali metroseksualci su bili kicoši iz doba posle jedanaestog septembra, a pre kraha bankarskog sistema: karali su unaokolo, ali su se starali o svojoj koži, gledali su fudbal, ali su pazili na frizuru, u svojim momačkim gajbama u Islingtonu su na zidovima držali printove Bobija Mura i Majkla Kejna na platnu. Pili su pivo sa ukusom voća, obarali s nogu PR devojke, i znali su da je bolje da se obrišeš, nego da se opereš, jer tako zadržiš miris. To je bila muževnost u Karlućovom stilu.

Postoji čitav spisak primera: kampanja za Police sa Dejvidom Bekamom, rad Gordona Remzija, pre nego što je postao pobesneli ludak koji pljuje nedokuvane školjke po restoranima brze hrane u Americi, čitavo delo Toma Forda, lik Hjua Granta iz Sve o dečaku, i spot Danijela Bedingfila Gotta Get Thru This, u svoj svojoj milenijumskoj raskoši.

Ponašanje, filozofija i estetika metroseksualca su ovekovečeni u rimejku Alfija iz 2004, u kome Džad Lou na skuteru zuji Menhetnom, slama srca i svakodnevno koristi hidrantnu kremu. Na veoma sličan način na koji Taksista govori o generaciji mladih momaka raspršenih iluzija u post-vijetnamskoj eri, Alfi se obraćao post-milenijumskom muškarcu koji je bio stvarno zabrinut zbog toga što mu čelo i nos deluju pomalo masnjikavo.

To je neko vreme bio standard muževnosti: ragbisti su počeli da depiliraju leđa i da briju međunožje; premijer države se pojavio na naslovnoj stranici _GQ_-a; niko gotovo čitavu deceniju nije nosio kravatu. Ovo je bilo prvo doba u istoriji kada je lako moglo da ti se desi da te izlema neko ko koristi puder.

Ali onda se nešto dogodilo unutar imućne metropolske elite: ideja ultra-uglađene seksualnosti, tankih kravata, skutera i čilaut kompilacija je odjednom postala zastarela. Na horizontu se nazirala nova vrsta muškarca: pomoćnik sa farme, promišljen, odrpan, koji voli da mu je svinjetina iseckana, farmerke polovne, brada nauljena, a pivo u bačvi, ispod železničkog mosta u Homertonu.

Fotografija: Havijer Kabral

Osnovne karakteristike su se promenile. Zero 7 je postao Caribou, Karlućo je postao Meat Mission, a Džad Lou je postao Bon Iver. Prvo su prizemljili Konkord, a onda je došlo ovo. Bilo je kao da nam je obećana budućnost oteta, i da su nas potopili u kulturnu tamu, gde gospodari drže kafiće sa psovkama u nazivu. U međuvremenu, originalni metroseksualac je naginjao očinstvu, bankrotstvu i hroničnoj zavisnosti od kokaina. Preselio se u From i prodao je svoje vinile Majlsa Dejvisa.

Naravno, oba ova modela su podjednako besmislena i lažna, ali razlike među njima nam govore dosta o tome šta se u poslednjih nekoliko godina dogodilo sa britanskim društvom. Bez obzira na svoje kapitalističko kočoperenje, metroseksualci su verovali u preduzimljivost, u masovnu proizvodnju, u brendove: Nivea, BMW, HMV i Absolut votka. S druge strane, pomoćnici farmera iz Old Strita su u suštini ludisti, sumnjičavi prema bilo čemu što dolazi dalje od Nanheda, koji sami prave svoju cirku i prodaju je svojim ljudima, kao da su pripadnici nekog uvrnutog južnjačkog kulta smrti.

Metroseksualci, i pored svih svojih grehova, sebe su smatrali svetskim ljudima, pa makar zbog toga što su imali postere Slatkog života u svojim kuhinjama, i bili na „ti" sa Italijanom koji radi u delikatesnoj radnji. Pomoćnici sa farme iz Old Strita su više lokalci, koji kao da žive u nekoj plemenskoj zajednici novog kova, i nadmeću se sa ljudima iz ostalih londonskih sela u tome čije svetlo pivo i čili salata su bolji.

Iako se to ni jednima ni drugima ne bi dopalo, i jedni i drugi su u velikoj meri proizvod politike svog vremena. Metroseksualci su bili Blerov nakot, internacionalni plejboji koji su trgovali oružjem u svojim Pol Smit odelima i činili zverstva slušajuću A Rush of Blood To The Head, na svojim ajpodima prve generacije. S druge strane, svinjsko-bradata brigada je kopilad Velikog društva, Engleščići koji nose nasleđenu radničku odeću, i očajnički u centru Londona pokušavaju da rekreiraju Kotsvolds ili scenografiju filma Ubiti pticu rugalicu, odbijajući da im se sitnica kao što je radnička klasa ispreči u toj nameri.

Besmisleno je tvrditi da jedno od ovih plemena bolje od drugog, oba imaju svoje grehe. Ali dok je teško zamisliti da će pomoćnici sa farme iz Old Strita ostaviti bilo kakvo zaveštanje, osim toga što su velika prostranstva britanskih industrijskih zgrada pretvorili u preskupe kafiće, metroseksualci su ostavili trajni, opipljivi trag na britansku kulturu.

Amanet metroseksualca može se videti u izglancanim, napirlitanim i sve feminiziranijim muškarcima u Britaniji. U našminkanim i osunčanim jadnim, mladim kretenima, opsednutim teretanom i proteinskim šejkovima. Mora se priznati, u mnogo mračnijem, seksualizovanijem obliku nego Džad Lou na Vespi, ili Džejmi Oliver koji kida (a ne secka) peršun, ali oni su po definiciji šarmantniji od tipova koji kupe imanje u Brik Lejnu, služe kafu i svakome ko se požali kažu da odjebe. I pored sebi svojstvene blesavosti, to je nešto što je prešlo veći put, imalo većeg odjeka i možda zauvek promenilo način na koji gledamo na muževnost. Dok pomoćnici sa farme iz Old Strita služe samo to da dovode u pitanje predstave o budućnosti, beskrajno „tražeći stvari natrag" umesto da ih „ponovo izmisle".

Lako je otpisati metroseksualce, ali možda su oni bili samo zavedeni pioiri budućnosti, zaboravljeni sanjari čije nasleđe nadaleko prevazilazi svet u kojem su živeli. Negovani i doterani sanjari na Vespama, koji su se vozili ka slobodi koju smo mi možda tek sada otkrili.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu