Kada si i gojazna i anoreksična

Poremećaj u ishrani se obično ustanovi nakon drastičnog gubitka težine. Za anoreksične žene i muškarce koji ne ispunjavaju taj kriterijum to znači da pate u tišini.
12.12.15
Ilustracija by Laura Callaghan

Poremećaj u ishrani se obično ustanovi nakon drastičnog gubitka težine. Za anoreksične žene i muškarce koji ne ispunjavaju taj kriterijum to znači da pate u tišini.

Kada je Žaki Valdez imala 16 godina, zapisivala je svaku kaloriju koju unese. Uzimala je 20 laksativa dnevno i često gladovala, danima jedući samo voće i povrće. U roku od dve godine je izgubila 40 kilograma. To su jasni simptomi poremećaja ishrane. Uprkos tome, Valdezova nikada nije „zvanično" proglašena za anoreksičnu. Zašto? Zato što Valdezova nikada nije bila isuviše mršava.

Prema petom izdanju Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje (DSM-5), osoba mora da „u znatnoj meri izgubi telesnu težinu" da bi dobila dijagnozu anoreksije nervoze. U realnosti to znači da lekari moraju da izmere težinu svojih pacijenata da bi procenili da li pate od ovog stanja. Pacijent se smatra neuhranjenim – i s toga anoreksičnim, samo ako mu je indeks telesne mase (BMI) ispod 18,5%. Procena da li će se pristupiti lečenju koje nekome može da spasi život počiva na ovoj dijagnozi.

Pročitajte i: Srbija nije zemlja za nas debele ljude

„Najveća težina mi je bila 95 kilograma, a najmanja 54", kaže Valdezova, koja sada ima 27 godina i radi kao asistentkinja u administraciji. Sa metar i 70, morala bi da ima manje od 52 kilograma da bi je smatrali neuhranjenom.

Zbog toga što je Valdezova kao tinejdžerka bila gojazna, dramatičan gubitak težine nije doveo do dramatične neuhranjenosti. To ne znači da nije patila. Valdezova nije bila ništa manje anoreksična sa 18 godina, kada je imala 54 kilograma, nego sa 16, kada je imala 75. U oba uzrasta, patila je od mentalne bolesti zbog koje je počela opsesivno da broji kalorije, ograničava svoju ishranu i mrzi sebe i svoje telo.

„Zubi su mi istrulili, stalno sam se gojila i mršavila po 20 kilograma, i imala sam hronično nizak pritisak", kaže ona. „Koliko god da sam se trudila, i koliko god dana da sam gladovala ili laksativa uzimala, sve je bilo uzalud, jer nikada ne bih dostigla željenu težinu".

Njen cilj je bio da ima 52 kilograma – tačno onoliko koliko bi trebalo da ima da je smatraju za neuhranjenu. Kriterijum težine ne samo da od anoreksije pravi fizički umesto psihički poremećaj, već je za Valdezovu bio i inspiracija.

Valdezova je nešto što se u DMS-5 naziva „atipičnim anoreksičarem". Od 2103, priručnik sadrži novi poremećaj ishrane, pod nazivom „Drugi specifični poremećaji ishrane" (OSFED). Ako ne ispunjava kriterijume težine za anoreksiju ili bulimiju, osoba boluje od OSFED-a. Jedan pod pet podtipova OSFED-a je atipična anoreksija, u šta su uklapaju ljudi kao što je Valdezova, koji imaju poremećaj ishrane, ali ne ispunjavaju uslov gubitka težine koji je tipičan za anoreksiju.

Iako je ova nova defincija predstavlja odličan napredak, u praksi nije donela mnogo poboljšanja. U UK trenutno ne postoji specijalizovani centar za lečenje OSFED-a, i da bi im zdravstveno osiguranje pokrilo lečenje od anoreksije, pojedinci često moraju da imaju ekstremno nizak indeks telesne mase. Rezultati istraživanja „Bita" iz 2013, u okviru kojeg su ispitali 500 pacijenata, pokazuju da je 40 posto njih rečeno da im indeks telesne mase nije dovoljno nizak da bi ostvarili pravo na lečenje. U SAD, službe zdravstvenog osiguranja imaju pravo da odbiju da pokriju lečenje poremećaja ishrane, na osnovu sopstvenih dijagnostičkih kriterijuma.

Jedan od mojih mnogih ciljeva je bio taj da mi bude dovoljno loše da me smeste u bolnicu.

To znači da zbog ovog nelogičnog sistema lekari čekaju da pacijentovo stanje postane akutno – čak i opasno po život – pre nego što mogu da im ponude lečenje. Samo zamislite kako bi izgledalo kada bi se takvi kriterijumi primenjivali na fizičke bolesti kao što je kancer, ili na druge psihičke poremećaje, kao što je šizofrenija.

Vodeća dobrotvorna organizacija za poremećaje ishrane u UK, „Bit", svesna je ovih problema. „Indeks telesne mase kao jedini kriterijum za određivanje lečenja, bez obzira da li se to odnosi na fizički ili psihološki aspekt poremećaja ishrane, je užasno pogrešan", kaže Lorna Garner, glavni operativac „Bita".

„U odsustvu boljeg merenja, indeks telesne mase je jedino sredstvo koje lekarima stoji na raspolaganju za određivanje nečije neuhranjenosti ili gojaznosti. Ne zalažemo se za to da bude potpuno ukinut, ali ne sme da mu se pridaje preveliki značaj... takođe, ne bismo se zalagali za to da je dostizanje određenog markera indeksa telesne mase znak nečijeg oporavka".

Jasno je da zdrav indeks telesne mase nikada ne bi trebalo da se smatra za dokaz zdravog mentalnog stanja kao takvog. Lora*, dvadesetdevetogodišnja žena koja radi u personalnom odeljenju jedne kompanije, patila je od anoreksije od 2006. do 2013. Iako je često gladovala od 7 ujutru do 8 uveče, do detalja planirala porcije hrane nedelju dana unapred i vežbala sat vremena dnevno, prolazila je kroz teške muke da nikada ne postane neuhranjena.

„Sa metar i 68, najmanja zdrava težina mi je 48 kilograma", kaže ona. „Nisam želela da postanem isuviše mršava, jer sam se plašila da bi mi doktor zabranio da uzimam „aderal", ili bi mi smanjio dozu".

Lori je taj lek prvobitno propisan kada joj je ustanovljena dijagnoza poremećaja hiperaktivnosti i deficita pažnje (ADHD). „'Aderal' je bio ključan za moju poremećenu ishranu, jer mi je omogućavao da kontrolišem glad. Imala sam običaj da nekoliko dana pred odlazak kod lekara pušim mnogo trave i tovim se cerealijama ili picama, a kada bih dobila novi recept, gladovala bih da to nadoknadim".

Lorina izuzetna priča dokazuje da slučaj svakog pacijenta mora zasebno da se razmotri, ali ona je samo jedna od mnogih gojaznih anoreksičara, i onih normalne težine, koji nisu lečeni, pa im čak nije ustanovljena ni ta dijagnoza.

Sve do 2013. godine, za dijagnozu anoreksije je bilo potrebno da žena ima i amenoreju, odsustvo bar tri mesečna ciklusa zaredom. Ovo ne samo da je isključivalo one koji nisu akutno neuhranjeni, već je i smesta isključivalo mogućnost da muškarci kao što je Luk*, sedamnaestogodišnji učenik iz Kanade, mogu da pate od anoreksije. Iako je kriterijum amenoreje sada ukinut, indeks telesne mase i dalje onemogućava dijagnozu anoreksije kod muškaraca. To je zbog toga što muškarci uglavnom imaju veću mišićnu masu nego žene, zbog čega je indeks telesne mase pogrešan indikator zdravlja muškaraca.

„Moj porodični lekar nije prepoznao ozbiljnost mog poremećaja, jer sam tehnički bio u granicama zdravog indeksa telesne mase", kaže Luk. „Pošto imam veliku mišićnu masu i natprosečno sam visok, indeks telesne mase nije mnogo koristan u mom slučaju".

Kao i Valdezovu, i Luka je kriterijum težine terao da ide dalje. „Jedan od mojih mnogih ciljeva je bio taj da mi bude dovoljno loše da me smeste u bolnicu", kaže on. „Moja želja da mi bude toliko loše da me hospitalizuju poticala je od toga što sam želeo da budem što je moguće 'bolji' anoreksičar".

Ljudi nisu bili zabrinuti za mene, veličali su me.

Ali nisu samo lekari i udruženja psihijatara ti koji moraju da promene svoj stav. Luk kaže da njegova porodica i njegovi prijatelji nisu primećivali težinu njegovog poremećaja. Iako društvo danas bolje razume mušku anoreksiju, koncept „debelog anoreksičara" i dalje je potpuno stran.

Zbog ovakve kulture Aleks*, devetnaestogodišnja transrodna studentkinja, okleva da potraži pomoć. „Pokušavam da preživim na jednoj jabuci dnevno", kaže ona. Kada ima energije, održava kondiciju tako što vozi bicikl. Uprkos tome, ima 130 kilograma. Sa metar i osamdeset, njen indeks telesne mase je 39,5, dobrano u kategoriji „gojaznosti".

„Još nisam pokušala da potražim pomoć", kaže ona. „Sumnjam da bi me ozbiljno shvatili. Ponekad je teško uvideti problem. Mislim, ja gubim težinu. To je dobro. Teško je želeti da budeš bolji, jer je dobar osećaj kada napreduješ bez obzira na cenu".

Aleksina izjava pokazuje koliko je opasan stav društva prema gubitku težine. Kada krupnija osoba odluči da smrša, dive joj se na rezultatima, bez obzira na metode. Kada je engleska rijaliti TV zvezda Loren Gudžer priznala da vežba pet puta dnevno, a da jede samo pola jabuke i jedno kuvano jaje, tračerski časopis „Klouser" ju je kovao u zvezde.

„Ljudi nisu bili zabrinuti za mene, veličali su me", kaže Valdezova. „Da sam bila normalne težine i da sam smršala do neuhranjenosti, možda bi se zabrinuli. Ali bila sam gojazna. Ljudi se nisu brinuli oko toga".

Možda najgori aspekt kriterijuma dijagnostifikovanja nije način na koji čini da lekari i društvo gledaju na one koji pate od tog poremećaja, već to na koji način oni sami sebe vide. Ljudi sa velikim poremećajem u ishrani lako sebe mogu da ubede da nemaju problem, zbog toga što se ne uklapaju u usku definiciju anoreksije.

„Teško mi je da tvrdim da sam imala poremećaj ishrane", kaže Valdezova. „Da li zaista zaslužujem da mogu da kažem da sam imala poremećaj ishrane? Racionalno govoreći, naravno da da. Ali deo mene zaista ne veruje u to".

Valdezova jeste patila, i njena priča pokazuje da moramo da promenimo način na koji gledamo na poremećaje ishrane. Osoba može da bude anoreksična bez obzira na to kolika je. Poricati to znači poricati obolelima pravo na pomoć koja im je očajnički potrebna. To znači čekati da poremećaj dođe do najgoreg mogućeg stadijuma pre nego što se ponudi lečenje. Time se takođe ugrožavaju i ljudski životi. Ako postoji sumnja da neko pati od poremećaja ishrane, doktori treba pažljivo da ispitaju njegovu psihu, a ne telesnu građu.

PREPORUČUJEMO: Nazovimo pravim imenom ono što radimo na internetu

„Nadam se da će neko pročitati moju priču, i prepoznati promene kod svojih voljenih", kaže Valdezova, „isto to mučenje i bol, i da će moći da počnu da planiraju oporavak, pre nego što budi isuviše kasno".

*Imena su izmenjena

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu