Prokupački rejv

Ili napraviš dete ili se zaposliš u Leoniju ili odeš u Norvešku, Nemačku, Negde, Nekud… Tri opcije za sređivanje života u Prokuplju i sve se to dešava mladim ljudima, od recimo 20 do 30 godine. Izuzetak su oni koji su odlučili da još ništa ne odluče i oni koje objektivne okolnosti sprečavaju u tome.

Oni su ostali tu gde jesu, na neki način, da li palili na neko vreme napolje, pa se vraćali sa parama i pravili haos, da li čekali da ih ubode tiket, da se završi paket, popije rakijica ili izvede devojka.

Nju možeš da izvedeš na nes, na gajbu ili u park, eventualno u jedan od dva tehnotehnotehnofolk objekta u kojima lako može da se desi da izađeš bez devojke koju si izveo. Moguće i bez glave koju si poneo.

Da ne bi imali tih problema, oni koji su ostali gde su ostali krenuli su pre par, ali bukvalno par, ne nekoliko, godina da prave tehnotehnotehno žurke.

Hajp je u jednom trenutku bio toliko veliki da su se pojedine oldskul glave reaktivirale, mlađani su od minimalista, repera, trensera, prerasli u tehničare, a svemu je krivo to što je nekoliko godina zaredom jedna te ista prokupačka ekipa bivala na egzitima.

Mene nije zahvatio taj talas, ali sam potpuno kapirao drugare. Potpuno sam kapirao u kom su crne-lutajuće-misli fazonu kad se sa petodnevnog virtuelnog života vrate u svoje, koji se kreću na relaciji, gajba, kladža, hrana, pivo, radža, buksna, gajba.

Braća su organizovala niz žurki, sa manjim ili većim uspehom, sa bulom ili jedva nulom, sa pet do deset ili 50 do 100 ljudi. Iako mi nije primarni muzički izbor, junački krenem u borbu za podršku, ko god organizovao bilo šta zna da je to jedna velika jebada, a opet ne znaš šta ćeš da uradiš, ne možeš da vučeš ljude za rukav.

Pogotovo u rodnom mestu Mikija Mećave i na dvadesetak kilometara od prapostojbine srpske majke i ministra od Miljacke. A dešavalo se da se prostori gde je trebalo da se rejvuje poplave ili da jedan DJ padne, a drugi ode u Rumuniju.

E, Rumunija je veoma bitna za celu priču. Kao i gorepomenuti Leoni.

Nemačko preduzeće koje proizvodi kablove je stiglo kao metadon za grad u žestokoj krizi. Sve što je moglo da nestane, nestalo je, opcije za šljaku su kasa, paleta, mešalica, marele. Ne mogu stopostotno da tvrdim, ali postoji priča da su varoški tajkunčići ušli u dil sa Leonijem da plate zaposlenima ne budu veće od onih na kasi.

Pravo niotkuda se pojavio štrajk u Rumuniji. Rumun u Leoniju nije hteo da radi za, recimo, 600 evra, hteo je više. Srbinu je ponuđeno, recimo, 300. Odmah je krenuo da se pakuje.

Luda i brza ekipa je uhvatila vozove za istok, malo radila, malo se tukla, malo pila, malo se gudrala, ali se vratila u zavičaj sa, za zavičajne uslove, ooozbiljnim parama.

Brza i sposobna ekipa je prepoznala trenutak, grad je već mesec i kusur bio mrtav, svi studenti i gasterbajteri su se vratili svojim stvarima, a raspoloženje je iznenada poraslo značajnom finansijskom injekcijom. 'de su analitičari da provere koliko je porastao prokupački BDP za nedelju dana?

Priču je podržao drugar koji je igrom slučaja došao u mogućnost da raspolaže restoranom u sklopu sportske hale. Dužni gradski oci su morali nekako da prebiju dug njemu, odnosno preuzeću njegove porodice. Sasvim logično za prave ljude na pravim mestima, čoveku su dali restoran u ruke.

Ozbiljan prostor, ozbiljno ozvučenje, ozbiljna rasveta. Naravno, pridev "ozbiljno" za južnjačke uslove, za slepo crevo svega, za zadnju rupu na svirali, trinaesto prase, jedanaesti prst, kamen u bubregu…

Klasična prokupačka situacija ide sledećim tokom: celodnevno ćutanje, zabodenost pred kompom ili tiketom, negde oko 18.00 se pali lampica, valjalo bi se organizovati za zezanje i borbu koja sledi. Sve se to prolongira još jedno dva sata. Nema potrebe za žurbom, sve će da se stigne. Mojega.

U nevreme se desilo nevreme, polusneg, polukiša, uglavnom sranje koje ionako sporu situaciju učini još retardiranijom. Kad pomislite da vaš paket nije paket kakav paket treba da bude zapamtite da su prokupački standardi manji od 0,5. Po istoj ceni. Kvaliteta takvog da poželiš da je bolje da si otišao strejt.

Tragedija postaje veća kad Florida zakove kod groblja, na najudaljenojoj tački A od tačke B na koju treba da se stigne u roku od sedam minuta. Tragediju začini drugar za volanom koji nateže dvolitru dok petorica poluudarenih junaka šlajfuju u bljuzgavici između dve kamenorezačke radnje i guraju makinu uza-niza brdo… Jes, sad će proradi pumpa za gorivo, samo što nije… Otpevaj joj nešto od Libinga…

Nekako se stiglo gde se planiralo, pečat je lupljen na podlakticu, kažu da su morali da zavrnu regler za jačinu zvuka. Tresli se portali. Tresao se i narod. Počela je kuknjava za dopingom. A nije zezanje uopšte, da li što sam navikao da slušam reči, manje muziku, tek samo semipro dzudznut mogu da ispratim tehniku.

Tvrdoj braći prošloj kroz rovove Petrovaradina je situacija bez suplemenata na ovakvim manifestacijama potpuno strana.

A mnogo toga tu je bilo strano. Dobrih dvadesetak minuta sam zverao okolo. Rejv publika praktično da ne postoji. U poslednjim redovima nalakćeni na pultove bivši roker, reper u pokušaju i bitmejker u pokušaju. Bliže se tridesetim godinama i ne znaju šta rade tu.

Ali rade ono što prosečna glava koja nije za tehnotehnotehnofolk varijantu radi. Svaki događaj alternativnog karaktera vidi kao šansu za sebe. Eto da se pojavi. Da se ne prošire priče kako se zabulio pa pobegao, završio u Toponici ili zakasao na partiji Dote.Vozili su momci na kontrolerima, za moje laičko uvo, sjajno vozili. Ekipa iz prvih redova je bila skroz u fazonu da se iz borbe mora izaći pobednički, a okolo su se dešavale svakojake stvari. U momentu kad je već krenulo da bude zanimljivo, zaboravilo se na nedostajuće preparate, na ljude koji su tu došli da bi došli, kad ono, ženska tuča, dva na dva, usred mase.

Kao po naredbi, oslobođen je prostor da se domaćice dobro ispeglaju, jedna je prilično najebala, završila je na dupetu dok ju je ova druga zabadala kao skoro ona junakinja neka Rondu Rouzi, masa je gledala u čudu, ali bez namere da reaguje.

Tek po završetku prve runde prišlo je nekoliko ljudi da podigne palu borkinju, dok je ona udaračica i dalje siktala i htela krv da legne. Za ta dva, tri minuta, sve je stalo, svi su stali, osim di džeja i ekipe iz prvih redova. Oni znaju zašto su tu…

Njihove uspešne borbe na gostujućim terenima su primorale i ozbiljnu ekipu iz Niša da krene zapadno i proba da izdrži breme Prokuplja. Nije tajna da gradovi na jugu Srbije nisu u prevelikoj ljubavi, ali između Niša i Prokuplja postoji određena doza rispekta.

Nekada ranije su Nišlije uglavnom padale negde na pola cirke ili zezanja u Prokuplju. Ovoga puta, Niš je vodio reč.

U masi gostiju iz okoline prepoznam jednog repera. Pričali su ranije drugari da su naletali na njega na rejvovima u regionu. Na pitanje šta koj' moj' radi ovde, pokazao je prstom ka nosu, a tek nekoliko sati kasnije jednom od "naših" je rekao da ima "sveeeee".

Jebi ga, kad odeš na rejv, za drogu se obrati reperu.

Opijati nisu bili problem jednoj grupaciji.

"Tačno se videlo ko je bio u Rumuniji", reče drugar koji je radio u šanku, a tu slede priče i o stavljanju 2.000 dinara na neku vrstu šank kredita, na foru "neka kod tebe, pa kad dođem, će mi daš piće".

Njima je bilo možda i najbolje. Osećaj kada dođeš u zavičaj sa količinom para koju gotovo nikad u životu nisi imao, još kad uletiš na žurku koju organizuju drugari, još kad si neiživljen od tog nekog rada koji ti je do pre šest meseci bio stran, još kad "ovi okolo" znaju da si bio "tamo negde", pa moraš da se pokažeš kao džek.

Gasterbajterizam u službi širenja pozitive. Sve je kul dok se ne uđe u pare koje bi posle rodile lavove, rezedo fasade, tablicu za bemvejca sa ćaletovim nadimkom koji se prenosi s kolena na koleno…

Frižider sa pivima je opustošen, naravno i nekoliko paketa vode, ko je stigao do metala morao je da ga zatopi. Di džejevi su vrteli i vrteli, a prostor se praznio i praznio. Petak je dan u Prokuplju kada postoje još dva mesta za "avangardu". Oni nalakćeni su otpoštovali di džeja i zapalili. Od njih dovoljno, platili kartu, popili piće…

Kroz masu se šunjalo nekoliko prigradskih njuški spremnih za sranje. Srećom, među sobom se ne diraju, a oni preostali nisu bili previše raspoloženi za gluposti.

Gluposti nisu pravili ni klinci, iako je kvota bila veoma realna. Nisu pokazivali nabubrele mišiće, ali su izrazito bili u fazonu da svi, ama baš svi vide da su baš njih dvojica, trojica uspeli da se iscepaju kao novina u trenutku kad svi pate za cepanjem.

Domaćini su tek negde oko trojke bili na svome. Verovatno se saznalo da se neće u bulu i presipanje ni iz čega u kasu. Žurka je nastavljena u centru grada, after je neizbežan, pa makar i za desetak najspremnijih boraca.

Od večeri do jutra pa opet do večeri, na afteru je pao dogovor da i subota može da bude dan za rejv, ali u krugu porodice. Tražili su da se zovu ljudi, nikoga nije bilo… Tu već niko nije morao da bude viđen, niti primećen.

Tehničari su nekolicinu nas neiskusnih zaludeli boksom… Onaj teški centar je tukao onog višedržavnog projekta u vidu trokrilnog ormana.

Tehno je i dalje vozio. Menjale su se nova i stara prokupačka škola. Jedan diže, drugi spušta, s oproštenjem, ali sve fino, nekako srećno, čudno srećno. Bez stimulansa… U neko doba kud koji, pa s nadom u novu energiju i nekakav izmišljeni entuzijazam one nekolicine koji prave priču za sebe, pa ko došao, dobrodošao.

A ako reše da prave decu? Zaposle se u Leoniju? Odu u Nemačku, Norvešku, Negde, Nekud? Hoće imati ko da ostavi u životu taj tužni, sumorni, depresivni jug?

Šta li kažu Tarabići…

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu