Zašto su neki od nas tužni posle orgazma?

Jeste li ikad bili neobjašnjivo tužni posle orgazma? Ne mislim na onaj neizdrživi užas kad shvatite da vam je cimer tiho i bez reči ušao u sobu i izašao dok ste bolje upoznavali sebe – potpuno se uživevši u tu radnju; otvorenog laptopa, spuštenih pantalona, sa čarapama na nogama. E, to se zove neprijatnost i posle toga je veoma teško pogledati dotičnu osobu u oči.

Osećanje o kom ja govorim je suptilno. Radi se o prolaznom očaju koji povremeno prati čak i ni po čemu posebnu završnicu. Ne doživljava ga svako, ali ako ga jeste doživeli, znaćete o čemu pričam.

Ljudi koji su svesni ove pojave zovu je postkoitalna depresija. Melanholija koju čovek oseti posle orgazma zapravo je vrlo opsežno obrađen fenomen, a prvi put je pomenut još u vreme Rimskog carstva. Negde oko 150 godine p.n.e, tačnije, istaknuti grčki lekar Galen je napisao: "Svaka životinja je tužna posle koitusa osim žene i pevca."

Doduše, koliko god istaknut bio, Galen nije baš sve prokljuvio kako treba; jer tužna su oba pola, a iskustva se radikalno razlikuju od osobe do osobe. Isto tako, to ne bi smelo da se meša sa sindromom post-orgazmičke bolesti (POIS), retkim stanjem koje nastaje usled mnogo toga, od nedostatka progesterona do alergije na seme. Sindrom kod obolelih može da izazove širok dijazapon simptoma, uključujući apatiju, svrabež očiju i plačljivost, čak i nekoliko dana posle orgazma.

Moje lično iskustvo sa postkoitalnom potištenošću nije ništa više od povremenog osećaja bezvoljnosti na nekoliko sekundi, da bih onda prešao preko toga i počeo da pravim picu ili šta god već. Ali kad sam se raspitao po internetu, oni koji su odgovorili na moj upit žalili su se na snažan osećaj turobnosti koji bi potrajao satima.

"Retko osećam postkoitalnu tugu", rekla je jedna od mojih sapatnica. "Možda 15 do 20 odsto vremena posle seksa i u ne više od pet odsto slučajeva nakon što masturbiram. Povremeno sam ionako sklona osećanju depresije, a ponekad napadi postkoitalne potištenosti dovedu do sati i sati tuge i očaja."

Ali, ona je dodala: "Ta osećanja lako ublažava dodatno maženje i ljigavi kuco-maco tretman."

Dakle, ko je onda kriv? Evolucija? Neurohemija? Urođeni osećaj bede, koji iz prikrajka samo vreba pravi trenutak da nas šutne u mozak dok bi trebalo da se osećamo ushićeno i zadovoljno?

Poželeo sam da saznam nešto više o tome kako se ljudska bića odnose prema seksu u egzistencijalnom smislu. Na kraju krajeva, to je tako fundamentalan deo života – da nije seksa, niko od nas se ne bi ni rodio. Prema tvrdnji londonskog psihijatra Entonija Stouna, trenutni očaj može da ima neke veze – kod muškaraca, makar – sa doživljenim gubitkom svrhe.

"Kad mi dođu klijenti i žele da razgovaraju o seksu, odmah pomislim: 'Moć'", kaže on. "Muškarci su često 'najmoćniji' kad su seksualna bića. Pomislite samo na sve te mlade ljude i njihove rutine zavođenja – šepure se svojim perjem poput paunova. Posle seksa, muškarci mogu da osete gubitak moći, kao snagu koja se istrošila; izgubili su sposobnost da oplode. U nekim slučajevima, to može da se manifestuje kao depresija ili želja za smrću – a ponekad kao da su izgubili 'muškost'."

Aristotel, Niče i holandski filozof Baruh Spinoza prihvatili su ovaj fenomen kao nešto što delimično ima veze sa trošenjem "životne snage". Problem je, međutim, u tome što od postkoitalne tuge ne pate samo muškarci.

Frojd je naširoko pisao o nametljivoj prirodi ljudskog nagona za seksom. On je tvrdio da je jedan od ključnih razloga zašto toliko halapljivo žudimo za seksom nešto više od običnog zadovoljenja biološke potrebe. Umesto toga, on je verovao da je to najbliže što neko može da se približi bekstvu od urođene izolacije ljudskog postojanja – tako što će se bukvalno sakriti unutar neke osobe (i obrnuto).

I tako kad se seks okonča, ne možete a da ne shvatite – koliko god "zajedništva" osetili s nekim tokom milovanja, ljubljenja i uzajamnih refleksnih grčeva u nogama – da ste zapravo uvek sami.

"Govorimo o osećanju gubitka", rekao je Entoni. "Veći deo života čini življenje i umiranje; dočekivanje i rastajanje; rađanje i ožalošćenost. Način na koji se nosimo s ovim prelascima iz jednog stanja u drugo ključan je za naše blagostanje."

A ista teorija može da se primeni i na seks. "Osećate li se tužno posle fantastičnog filma, žaleći što nije potrajao večno? Ništa ne traje večno – uvek smo nadomak svog počinka", dodao je on zlokobno.

Američki psihijatar doktor Ričard Fridman je 2009. godine istraživao moguća biološka objašnjenja za postkoitalnu tugu. Želeo je da dokaže da je fenomen, u nekim slučajevima, rezultat oporavka amigdale – dela mozga koji se nosi sa strahom i teskobom. Tokom seksa, amigdala "prigušuje" strah i teskobu. Stoga, postkoitalna tuga može da se objasni kao nagli povratak funkcije amigdale na normalan nivo.

Uzevši to u obzir, to privremeno osećanje depresije može da se uporedi s onim kako se osećate sutradan kad ptice počnu da cvrkuću nakon što se odlučili da zgutate još jednu pilulu, samo u mnogo manjoj razmeri. Sve što se popne, mora i da siđe.

Da bi testirao ovu hipotezu, doktor Fridman je sproveo pomalo neortodoksni eksperiment. Veliki broj probnih subjekata dobio je selektivne inhibitore preuzimanja serotonina (SSRIs), lekove kojima se leči depresija. Anti-depresivna svojstva ne kreću da deluju sve dok se lek ne uzima značajnu količinu vremena, ali fizičke nuspojave počinju da se ispoljavaju gotovo trenutno. Jedna od tih nuspojava je smanjeno seksualno zadovoljstvo i, kao što je doktor Fridman predvideo, ovaj manji gubitak uživanja našao se u korelaciji sa marginalnim padom u zabeleženim osećanjima tuge posle seksa.

Lično sam iz ovoga izvukao prilično depresivan zaključak: ako ne želite da osećate postkoitalnu tugu, morate da upražnjavate lošiji seks. To očigledno nije ni privlačno niti naročito pragmatično rešenje (iz očiglednih razloga). Ali srećom, u većini slučajeva, postkoitalna negativna osećanja nisu jaka niti traju dovoljno dugo da bi zahtevala medicinsku pomoć.

Kao i u slučaju svih drugih psiholoških tegoba, ako to osećanje postane prejako, najbolje vam je da posetite psihijatra ili psihoterapeuta.

Za mišljenje o tome kako bi se ovaj problem lečio kad bi do toga došlo, pričao sam sa doktorom Dušanom Potkonjakom, psihijatrom specijalistom u londonskoj bolnici Gudmejs. "Ljudske reakcije nisu segmentirane", rekao mi je on. "Obični proučim čitav istorijat pacijentovih seksualnih veza i njegovih obrazaca ljudskog ponašanja. Naš potencijal za intimnost može da pretrpi snažan udarac ako su naša prva iskustva bila ponižavajuća ili ako smo doživeli odbijanje – to vam je poput Pavlovljevog uslovljavanja."

Ovo, međutim, ne znači da su oni koji doživljavaju postkoitalnu tugu u prošlosti nužno imali burne veze. "Svako ljudsko biće je potpuno različito i na različit način nagomilava iskustva i vezivanja", dodao je doktor Potkonjak. "Prilikom svakog susreta doživljavamo razne vrste trenutnih reakcija na ljude – i svesnih i nesvesnih. Uvek nalazimo vezu sa našim sećanjima, a to ume da komplikuje sadašnji trenutak."

Kad se sve sabere i oduzme, uzroci za postkoitalnu tugu su nedokučivi i krajnje subjektivni. Za neke to može da bude hemijski problem, za neke druge egzistencijalistički. Ili može prosto da zavisi od nekog nesrećnog romantičnog incidenta u vašoj prošlosti.

Ako se, dakle, nađete u kratkoj emotivnoj crnoj rupi posle orgazma, nemojte se plašiti. Gledajte na to ovako: samo ste deo prilično velikog kluba – čiji su uvaženi članovi imena poput Spinoze i Frojda – koji se oseća pomalo jadno posle seksa.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu