Музика

​Razgovarao sam JanZoo-om o audio-inženjeringu

On je audio-inženjer i zaslužan je za kvalitet zvuka mnogih muzičara.Od Bed Kopija, do Ace Lukasa.
29.2.16
Foto: Autor

Jan Magdevski, mnogima poznatiji pod pseudonimom JanZoo, bavi se poslom za koji mnogi ne znaju ni da postoji. Za njegov rad možda niste čuli, ali ste njegov rad čuli, jer tvrdim da ne postoji klub koji ne vrti pesme u koje je ovaj dvadesetdevetogodišnjak iz Niša umešao prste. On je audio-inženjer i kao takav zaslužan je za kvalitet zvuka mnogih muzičkih-albuma kod nas, a vala i šire. Ima ga u svim žanrovima – od Bed Kopija, do Ace Lukasa. Sarađuje sa Đusom, Who See-jevcima i gomilom drugih.

Reklame

Jan i ja se poznajemo sto godina. Od njega sam naučio mnogo o muzici. Svoju prvu pesmu sam snimio upravo kod njega, u nekadašnjem studiju Inflame Beatz. Pre tačno 10 godina, osnovali smo rep bend, pod nazivom 5. stepen, te smo album "Krematorijum", objavili 2012. godine. Jan je radio i na mom solo albumu "Audio cirkus", pa neposredno poznajem njegov kvalitet.

Pročitajte: Pričao sam sa Juicom o Hiphopiumu3, hiphop sceni, parama i životu

Rešio sam da ga posetim i da porazgovaram sa njim o kvalitetu muzike i o njegovom zanimanju, za koje neveliki broj ljudi, pa čak i pasioniranih slušalaca muzike, zna.

Njegov muzički-atelje nalazi se u u soliteru, u centru grada. Nekada je imao muzički studio, ali ga je zbog stalnih posetilaca, koji su ga ometali u radu, zatvorio i opremu preselio u stan, u koji stanuje sa svojom devojkom. Nema interfon, pa ga zovem da siđe i da mi otvori vrata. Pre nego što ćemo se popeti na peti sprat ovog solitera, odlazimo da kupimo koka-kolu. Konačno, izlazimo iz lifta i ulazimo u sobu, koja je arhitektonski predviđena da bude dnevna-soba, ali je postala pravi, pravcati muzički atelje. Zidovi su obloženi zvučnom izolacijom, svuda su stalci za mikrofon, a sa studijskih-monitora ređaju se lascivni stihove neke rep pesme, na kojoj je Jan do tog trentka radio.

VICE: Možeš li da pojasniš čitaocima šta je uopšte audio-inženjering?

Jan Magdevski: Vidi, stvarno ne znam kako to percipira prosečan slušalac, ali dobar deo ljudi smatra da zvuk nastaje sam od sebe. Dešava mi se često da mi ljudi, koji znaju da se bavim muzikom, priđu na ulici i pitaju me šta ja to miksam, simulirajući rukama skrečovanje ploča. Valjda misle da sam ja nekakav DJ, a nisam. Moj posao nema nikakve veze sa dižejingom. Čoveče, čak ni moja majka ne zna čime se bavim. Mnogi ljudi ne kapiraju da pesma, pošto nastane u umu producenta ili izvođača, treba da se snimi u dobrim uslovima, zatim da se odradi miks, a posle toga i mastering. Čak i masa muzičara smatra da se za zvuk brinu aparati, a ne čovek koji obrađuje taj zvuk. Tu se javlja reciprocitet, jer tačno je da je bitan kvalitet opreme na kojoj se radi, ali još bitnije ko koristi tu opremu.

Reklame

Kakvi su bili tvoji počeci u svetu audio-inženjeringa i muzike uopšte?

Kada sam išao u peti razred, nastavnica engleskog je ispitivala učenike šta bi voleli da dobiju za Novu godinu. Ja sam rekao da bih voleo da dobijem miksetu. Ona se na to čak nije ni nasmejala, nego me je pogledala kao da sam idiot. Šalu na stranu, još dok sam bio mali sanjao sam da radim studijski posao: da snimam, obrađujem zvuk i slično. Moj ćale je imao neku opremu na kojoj sam se učio poslu. Jedan moj drugar i ja smo sa sintisajzera skidali ritmove, preko kojih smo pokušavali da napravimo matrice: prvo otkucamo ritam, snimimo ga, pa preko njega sviramo. Zatim sam osnovao svoj prvi rep bend, a ja sam bio jedini sposoban da usnimim i smiksam naše pesme. To su bili počeci Inflame Beatz studija i već tada sam imao klijente, pre svega zbog niske cene. U to vreme, bilo je potrebno da se izdvoji oko 500e za pesmu, što je naročito za repere bila nemoguća suma. Ja sam naplaćivao znatno manje, a i ljudi su želeli zvuk koji sam ja proizvodio. Sve što sam zarađivao od muzike, ulagao sam u muziku, to jest u opremu.

Koliko se ljudi danas u Srbiji bavi ovim poslom?

Ne znam da li misliš na ljude koji se bave ozbiljno time ili amaterski?

_________________________________________________________________________

Pogledajte: Oni prave oružje na 3D štampačima

_________________________________________________________________________

Ozbiljno, naravno.

Reklame

Pa vidi, ja znam još trojicu, možda četvoricu iz Niša koji se bave obradom zvuka ozbiljno. U Srbiji ih možda ima nešto više od pedeset. Mada, svako malo čujem za neki muzički studio za koji do tada nisam znao, kao i za audio inženjere i producente. Sve u svemu, nema nas ni baš tako malo.

Ima li žena kod koje se bave obradom zvuka?

Ima ih, ali ne mnogo. Čak ni u svetu nema mnogo žena s ove strane miks-pulta.

Da li se audio-inženjeri drže zajedno? Da li sarađujete? Razmenjujete iskustva?

Što se mene tiče, ne baš. Ja baš i ne sarađujem mnogo sa kolegama, ali bih voleo.

Koliko vremena iziskuje tvoj rad?

Moram da izdvojim minimum 6 do 8 sati po pesmi.

Koji ti je najzanimljiviji projekat do sada?

Generalno, najinteresantniji mi je bio rad na video-igri "Town Of Salem", za koju su dva moja saradnika komponovala muziku, a ja sam radio miks zvuka i zvučne efekte. Video igra je sada veoma popularna u svetu, pa je strašno lep osećaj kada znaš da milioni ljudi, igrajući igricu, slušaju efekte koje si ti konstruisao. Što se tiče bendova, mislim da mi je najzanimljivija bila saradnja sa američkim power-pop bendom "Sunrise Highway". Mislim da je moj rad mnogo evoluirao uz njih, jer se radi o vrlo ozbiljnim muzičarima, a ja sam morao da ubodem taj vajb iz šezdesetih godina prošlog veka.

JanZoo pojačava vokal

Da li dobijaš neke glupave zahteve?

O, da. Da, da, kako da ne. Eto, primera radi, vokalni izvođači često zahtevaju da udesim pesmu tako da njihov vokal dominira i kad kažem dominira, mislim da stvarno DOMINIRA. Njima nije važno ništa drugo, do njihovog glasa u pesmi, pa mi se dešava da posle prvog miksa, dobijem zahtev 'pojačaj malo vokale'. Sa druge strane, tu su producenti, koji često traže da se potisne vokal, zarad njihovog instrumentala.

Reklame

Šta misliš, zašto se neveliki broj mladih ljudi odlučuje da se bavi tim poslom?

Mislim da je to zbog težine posla, pre svega. Mnogi koji krenu da se bave time, odustanu posle nekog vremena, jer shvate da ne mogu da dostignu određeni kvalitet. A mnogi koji misle da se bave audo-inženjeringom se i ne bave time, jer, valjda, ne razumeju proces obrade zvuka. Stvarno je težak posao. Ako želiš da ga radiš, moraš zaista da ga radiš pasionirano, jer često se dešava da radiš na pesmama koje ti se uopšte ne sviđaju, a ako želiš da opstaneš u Srbiji, radeći ovaj posao, veoma, veoma često moraš da radiš upravo stvari koje ti se ne dopadaju.

Smatraš li da bar delimično imaš status javne ličnosti? Da li te ljudi prepoznaju na ulici?

Ne smatram da sam javna ličnost, niti bih voleo taj status. Dešava se da me prepoznaju, ali veoma retko. Jedanput u par meseci neko se razdere na ulici, "Janzu!" i to je to. S obzirom na to, da radm posao iz senke, mnogi znaju za mene, ali ne znaju tačno kako ja izgledam. Eto, baš nedavno se desilo da sam na Fejsbuku video fotografiju jednog ljubitelja rep muzike, koji se fotografisao sa nekom osobom, koju je potpisao mojim imenom. Valjda nije shvatio da to nisam bio ja. Evo još jedne anegdote: pre nekog vremena, kada smo Đus i ja radili na njegovom albumu "Apetiti mi rastu", ispijali smo kafu u nekom kafiću. Za stolom, preoko puta našeg, sedela je starija gospođa, netremice piljeći u nas. Posle nekog vremena je ustala, zamolivši Đusa da se fotografiše sa njom, a onda je pitala mene, Vi ste onaj glumac? Nebojša Ilić, je l' tako?

Reklame

Rekoh – Nisam.

Tada je Đus video dobru priliku za zajebanciju, pa reče jeste, samo je malo stidljiv. Naposletku sam se i ja fotkao sa njom, ali ne mislim da je baš kompliment kada te ljudi pobrkaju sa Manulaćem.

Ne, ovakav studio nema kod nas. Foto Flickr Vancouver Film School

Na kom nivou je kvalitet zvuka danas kod nas?

U odnosu na pre, sam kvalitet zvuka u Srbiji se poboljšao. Kada uzmeš da preslušaš album Bitlsa, iz šezdesetih godina, taj album zvuči vrhunski. Ili kada slušaš Stonse. Ma štagod. A naše pesme iz šezdesetih, sedemdasetih, osamdesetih godina, zvuče loše. Često su se čuli kako krče kablovi i slično. Međutim, sa pojavom interneta kod nas, poboljšavao se i sam kvalitet obrade zvuka. Počeli smo da se približavamo svetu. Mada, često danas možeš da čuješ i top svetske albume koji ne zvuče kako bi trebalo. Tu je uzela maha hiper-produkcija, a problem kod nas je taj što nema selekcije. Svako ko uspe da snimi nešto ima ljude oko sebe koji podržavaju to, koliko god loše zvučalo. Svi su dobili svojih petnaest minuta slave.

Za kraj, reci mi koji su benefiti biti audio-inženjer?

Znaš šta, mislim da ima više prokletstva, nego beneficija, ali ima i benificija. Radiš to što voliš i živiš od toga. Kinta nije bog-zna-koliko velika, ali je veća od zvanične prosečne plate, recimo, a što je najvažnije, ne osećam se kao da sam na poslu. Donekle osećam se kao da se igram. Ranije je više izgledalo kao igra, danas ne toliko, ali i dalje je prokleto zabavno. Kada radiš ono što voliš, onda se i ne osećaš kao da radiš.

Reklame

A o kakvom si prokletstvu govorio?

Govorim o tome, da kada god izađem negde i čujem neku muziku, ne mogu da ne obratim pažnju na loše ozvučenje, smeta mi glasna muzika, čujem detalje,… Dakle, ne mogu da ne slušam muziku analitički. Zapravo, ne čujem pesmu, već zvučnu strukturu.

Hvala ti, Jane. Neka zvuk bude s tobom!

Hvala tebi. Da ti se vrati.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu