U poslednjih sto godina ratovi na ovim prostorima nisu zaobišli nijednu generaciju. Vojni rok je bio obavezan pa je rukovanje vatrenim oružjem bila veština koja se nije dovodila u pitanje. U međuvremenu sistem se promenio. Vojska je profesionalizovana, dok je odsluženje vojnog roka postalo pitanje ličnog opredeljenja. Danas ukoliko želiš da poseduješ dozvolu za držanje ili nošenje oružja, a ne želiš da ideš u vojsku, obavezno je polaganje teorije i prakse rukovanja vatrenim oružjem u nekom od sportskih streljačkih društava ili privatnim kompanijama koja su u skladu sa zakonom ovlašćena da obavljaju tu delatnost.
Međutim, mene je zanimalo da li je moguće sve to naučiti preko Jutjuba. Pitao sam se koliko komplikovano može biti rukovanje mehaničkom spravom koja je morala biti konstruisana tako da u trenucima borbe, odnosno visokostresnih situacija, mora biti upotrebljena gotovo bez razmišljanja? Zar to nije i poenta? Da u trenutku kada ti život visi o koncu, pored sebe imaš revolver koji potežeš brzinom Đulijana Đema ili Li Van Klifa. Ok, zaigrao sam se. Odrastanje na špageti vesternima ima za posledicu da u trenu uključiš maštu i izgradiš čitav jedan svet. Jer, što bi rekao Hičkok: “Postoji nešto što je mnogo važnije od svake logike, to je mašta”.
Videos by VICE
Rešio sam da se postavim blanko na ovu temu. Kao da učim o genskoj terapiji, Poenkarovoj hipotezi ili nečemu trećem što predstavlja špansko selo za osobe čija sfera interesovanja ne zalazi u tu ulicu.
Da je kod nas streljaštvo i te kako popularno govori i to da neki video klipovi u kojima se jutjuberi bave pitanjem nabavke oružja, osnovama gađanja i pravilnog rukovanja/čišćenja oružja, premašuju sto hiljada pregleda. Ono što je dodatno pozitivno u celoj priči jeste da su jutjuberi, bilo domaći ili strani, instruktori, dugogodišnji strelci ili bivša vojna lica. To je dobro iz prostog razloga što oni barataju stručnom terminologijom i prenose svoje znanje koje je zacrtan standard. Bez kompromisa i prečica.
I već nakon desetak minuta naučio sam da postoje četiri pravila kojih se svako mora pridržavati kada rukuje sa oružjem. Odnosno, kada prvi put dolazi u kontakt sa oružjem.
Svaki pištolj je napunjen pištolj! – Oprez nije isto što i strah. Do tragedije i dolazi kada se čovek vodi pretpostavkom da je pištolj prazan. Tako da ovo pravilo ima za cilj da te u startu nauči da se pištoljem rukuje u koracima.
Nikada se ne drži prst na orozu, već je kažiprst sve vreme manipulacije pištoljem opružen i oslonjen na ram pištolja. – Iako je sila koja je potrebna da se okine/povuče oroz nekoliko kilograma, to zapravo nije nikakav napor za kažiprst. Neke ključeve u bravama je kudikamo teže okrenuti nego povući oroz. U dramatičnim situacijama, kada proradi adrenali, još i lakše.
Prilikom uzimanja pištolja u ruke izvadi se magazin i nekoliko puta se repetira pištolj kako bi se uverio da nemaš metak u cevi (ukoliko i ima, metak će iskočiti automatski). Zatim se pogleda direktno u cev i gurne prst u nju kako bismo se i dodirom uverili da je prazna. A potom se izvrši dodatna provera okidanjem u sigurnom pravcu.
Kao i opružen kažiprst, pravilo je da se cev nikada ne upire u osobu pored sebe. Bio pištolj pun ili prazan, to je pre svega bezbednosno pitanje. Zatim, pitanje kulture baratanja oružjem a potom i stvar preispitivanja sopstvenih odluka – sa kojim se to kretenom družiš ako mu je zanimljivo da sweep-uje ljude oko sebe. Bilo slučajno ili namerno. Muzzle sweep je kada neko nesavesno uperi pištolj u drugu osobu, čineći to bez namere da naudi i pravog razloga.
Na Jutjubu se mogu videti brojni klipovi o čišćenju i praktičnoj obuci za vatreno oružje, vrsti takmičenja odnosno gađanja, osnovama gađanja: nišanjenje (fokusiranje i ciljanje), stav nogu i tela tokom gađanja, položaj tela tokom kretanja i pucanja; zatim, manipulacija oružja kod zastoja, pravilnom čuvanju i čišćenju oružja. Naposletku, možeš naučiti nešto i o balistici i načinu na koji funkcioniše jedan pištolj.
Kada sam ‘diplomirao’ ova četiri pravila koja se strogo primenjuju prilikom prvog kontakta sa oružjem, pronašao sam devet godina star video koji govori o rasklapanju i sklapanju tetejca i koji traje dva minuta i trideset sekundi. Pomislio sam: pobogu, šta se može naučiti za dva i po minuta? Ali sam ubrzo shvatio da je u ta dva i po minuta stalo jedno malo predavanje. Prva stvar koju sam naučio bili su delovi pištolja: Rukohvat ili usadnik, magazin, mehanizam za okidanje, spojnica, cev, povratni mehanizam, vodeća čaura i navlaka (sa zatvaračem i mušicom). A druga stvar koju sam naučio jeste da se pištolj rasklapa u četiri jednostavna koraka.
Izvadi se magazin i proveri se da li je metak u cevi.
Utvrđivač spojnice se pomeri u nazad, a zatim se spojnica izvadi.
Navlaka se klizanjem smakne sa rukohvata i iz nje se izvade povratni mehanizam (onaj feder), zakreće se i skida vodeća čaura a zatim i cev.
Iz rukohvata (ili usadnika) se vadi mehanizam za okidanje.
I, to bi bilo to! Delovi se ređaju po stolu onim redosledom kako ih skidamo. A sklapanje ide obrnutim redosledom. Ništa prostije. Dakle, dva i po minuta koncentracije je potrebno da bi se upoznala ‘tetka’, odnosno savladalo rasklapanje.
Biti svestan okoline
Kada smo kod jednostavnosti korišćenja pištolja, da bi pištolj opalio potrebno je ubaciti napunjen okvir, repetirati pištolj i okinuti. Ta tri koraka su uvod u ono što sledi.
A Jutjub je pun snimaka koji pored toga što su click bait karaktera, imaju i svoju naučnu stranu. Ma koliko apsurdno zvučalo na prvu loptu. “Kroz koliko balona napunjenih vodom može da prođe metak”, “Kroz koliko vrata prolazi metak”, “Metak protiv cigle“, “Da li pištolj može da puca pod vodom”…
Treća stvar koju laik mora da zna je da metak ne bira i ne staje kada mi mislimo da bi trebao da se zaustavi. Onog trenutka kada povučeš oroz, ništa više nije u tvojoj kontroli. Kako kažu strelci – odgovoran si za svako zrno koje pošalješ napolje. Probojna moć zrna varira od kalibra do kalibra, ali s lakoćom prolazi kroz telo, automobilska vrata, gipsane zidove, ulazna vrata, rikošetira o debeo metal, zid ili trotoar. I nastavlja svoju putanju gotovo jednakom brzinom i snagom.
Zašto su pravila bitna?
Nekim ljudima nije strano da hvatanje krivine smatraju snalažljivošću. Isto tako zakone smatraju nametnutim i bespotrebnim.
Na jednom sajtu sam pročitao podatak da je pre nekoliko godina u Novom Sadu podneseno hiljadu zahteva za nabavku oružja, a da je deset posto njih odbijeno. U istom članku se navodi da se pištolji prodaju na Najlon pijaci. Postavlja se pitanje: koliko će njih koji su odbijeni, kao i onih koji nisu ni pokušali da dođu do oružja legalnih putem, odlučiti da sednu u kola i na Najlonu pored pamučnih gaća, farki iz Pazara i šerpe za pasulj, kupe i ‘tetku’?
U tim i takvim slučajevima, kada se ljudi odluče da idu protiv zakona, Jutjub je možda poslednja brana odbrane da edukuje ljude i spreči tragediju usled nepravilnog i nesavesnog baratanja oružjem.
Od malih nogu
Svako dete koje se tokom leta igra sa pištoljem na vodu povlačenje plastičnog oroza povezuje sa zabavom. To je mali pokret prsta koji donosi veliku sreću i zadovoljstvo. U glavi deteta se povezuju (njegova) akcija i reakcija (vriska, smeh i bežanje) onog sa kim se igra te dolazi do sasvim jednostavnog zaključka – da je to sasvim bezazlena i uzbudljiva radnja. Štaviše, poželjan način igre jer su se i roditelji složili sa njom. Uostalom, ima li šta lepše od slike dece koja se vijaju, smeju, vrište i bezbrižno provode svoje detinjstvo. Na obali reke ili jezera, po dvorištima i blokovima.
Svakako da ne agitujem protiv igre pištoljima na vodu tokom vrelih letnjih dana, ali postoji jedan problem. Problem je taj što je zadatak svake igre, između ostalog, i učenje. A ono što deca nauče i usvoje ostaje zacrtana stvar ukoliko se sa njima ne radi na razumevanju i ispravljanju pogrešnih zaključaka. S tim u vezi, u memoriji svakog deteta ostaje utvrđen način ponašanja da svaki put kada vidi pištolj (bilo igračku ili pravi), ono ga uzima u ruku, stavljaju prst na oroz i okida. Najčešće i upiru u pravcu osobe koja se u tom trenutku nalazi u prostoriji. U takvim situacijama često dolazi do porodičnih tragedija usled nesavesnog i nezakonitog načina držanja oružja. Koje dete još bespogovorno sluša strogog roditelja koji se upire da mu objasni i da do znanja da su fioka ili noćni ormarić mesta kojima ne sme prići ni pod tačkom razno. A nedugo potom, vođeno radoznalošću, ono ipak uradi suprotno.
Kada bismo sa oružja skinuli taj oreol tabu teme te viiše radili na edukaciji i vaspitanju, siguran sam da bismo se i kao društvo osećali sigurnije. U suprotnom samo zabadamo glavu u pesak. Nacija koju neke organizacije smatraju da je druga najnaoružanija na svetu (navodno svaki osmi građanin poseduje neku vrstu oružja), ne može sebi da dozvoli da joj takva jedna tema bude tabu.
Na kraju postavljam pitanje: da li Jutjub može da zameni reč instruktora, stručna predavanja, pravne aspekte, balistiku i stavove za gađanje, bezbedno rukovanje oružjem, gađanje i ispit? Ne može i nikako to ne bih preporučio. Bez obzira što jutjuberi, kao što sam već rekao, vrlo savesno rade na sadržaju svojih videa, ništa ne može da zameni instruktora koji može da odgovori na svako tvoje pitanje. Te da otkloni sumnju ili pretpostavku, koja ti se u tom trenutku čini sasvim logičnom, a već u sledećem nedopustivom. Učenje je proces.
Kratak čas istorije – kada je Teksas bio kao Srbija
Balkan je prostor koji je uvek podrazumevao tandžaru u svakoj kući. Čak je Knez Miloš Obrenović imao izreku da svaki pametan čovek tri stvari svima pokazuje, ali nikada nikome ne daje: ženu, pušku i vlast. Pravo Srba da nose oružje, kao danas u Teksasu, trajalo je sve dok Ministar vojni 1883. godine nije doneo ukaz kojim se, zbog modernizacije vojske, građanstvo razoružava a formira vojska koja će voditi računa o državi. Svakako da je razoružavanje Narodne vojske, koja je sama kupovala svoje oružje, imalo i političku pozadinu budući da Knez Milan Obrenović nije htreo da se odrekne apsolutne vlasti. Sve je to dovelo do oružanog ustanka poznatijeg kao Timočka buna. Vojska ga je ugušila u krvi, građani su razoružani, Pašić je pobegao u Bugarsku, a građani nikada više (bar na papiru) nisu mogli ići na njivu sa kuburom za pasom.
