foto: LIUBOV BURAKOVA VIA STOCKSY
Biti identični blizanac nije uopšte kao u seriji The Parent Trap.Za neke, blizanačka veza može da izazove najokrutnije instinkte – uključujući i želju za ubistvom vlastite sestre ili brata.
U junu je instruktorka joge iz Floride optužena za drugostepeno ubistvo svoje identične bliznakinje Anastasije. Tužioci navode da je 37-godišnja Aleksandrija Duval (poznata i kao Alison Dadov) namerno njihovim automobilom sletela sa litice na Havajima. Svedoci su videli kako par “vrišti i svađa se” i kažu da Duvalova nije imala nikakvu nameru da zakoči prilikom nesreće.
Videos by VICE
Dugo smo smatrali da su blizanci jedni drugima najbolji prijatelji, a popularna kultura retko to osporava. Od The Parent Trap, Meri-Kejt i Ešli, Peti i Selme iz Simpsonovih, za blizance se dugo mislilo da su srodne duše od rođenja.
Kao identični blizanac uvek sam bila bliža sa svojom bliznakinjom nego sa starijom sestrom. To je me navelo da se zapitam da li blizanci prirodno imaju jaču vezu u odnosu na njihovu neidentičnu braću i sestre. “Blizanci imaju više sličnih iskustava u odnosu na običnu braću i sestre”, objašnjava dr. Avidan Milevski, psiholog i autor knjige “Sibling Issues in Therapy“. “Sličnosti među njima često stvaraju određenu vezu koja je neponovljiva u drugim odnosima.”
Trejsi Saterlend, 27, vaspitačica u obdaništu iz Masačusetsa se slaže: “Postoji lojalnost između blizanaca. To je neizbežni krug u koji niko drugi ne može da uđe. Koliko god to ludo zvučalo, mi smo stvarno polovine iste osobe, ali smo u isto vreme i jedinstvene osobe.”
“Moj muž misli da je potpuno ludo što, kada pričam o sećanjima iz detinjstva, uvek počnem sa ‘mi’, a ne ‘ja’”, dodaje Kim Authaus, 29. “Sve što sam kao dete radila je uključivalo moju bliznakinju.”
Ne iznenađuje što su istraživači otkrili da blizanci češće ostaju neudati, a jedna studija je zaključila da “blizanci nemaju istu potrebu za brakom”. Ako ovo ukombinujemo sa drugim istraživanjem da je gubitak blizanca intenzivnije od gubitka ostale rodbine, bizarno je da se ubistva među blizancima uopšte dešavaju.
I dok je rivalstvo među braćom i sestrama nešto s čime se sve porodice suočavaju, šta je to što jednog blizanca tera ne samo da nadmaši drugog, već da trajno i nasilno prekine tu porodičnu vezu?
Statua Romula i Rema u Pizi, Italija, foto: Flickr usr Aditya Karnad
Međutim, ubistva među blizancima nikako nisu novi fenomen. U drevnoj mitologiji, destruktivna borba za moć među blizancima ima svoje korene u priči o Romulu i Remu; Romul je ubio svog brata nakon što je ovaj kritikovao njegov rad u gradu.
U novije doba, 1998, stanovnica San Dijega Đina Han je isplanirala ubistvo svog blizanca i završila i postala omiljena priča u emisijama o zločinima poput Snapped. Prošle godine je Robert Ceka iz Hempšira proglašen krivim da je izbo svog brata blizanca do smrti tokom novogodišnje noći. (Kratki pregled istorije blizanačkih ubistava sugeriše da se ubistva među neidentičnim blizancima dešavaju ređe nego ona kod identičnih, ali je moguće da potonji slučajevi prosto privlače više medijske pažnje.)
Milevski kaže da u želji za ubistvom sopstvenog blizanca učestvuje mnoštvo faktora koji “prevazilaze” uobičajenu dinamiku rivalstva među braćama i sestrama. “U suštini, onaj koji će zapravo da ubije svog blizanca ima ozbiljnu psihopatologiju i psihozu”, kaže on. “Ako na ovu žestoku psihopatologiju dodate konkurentnost prisutnu među blizancima, možete dobiti slučaj blizanačkog ubistva.”
Ova moja sestra, tamna senka koja me lišava sunca, moja je jedina patnja.
Možda biste pomislili da će blizanačka veza uvećati tugovanje u ovim slučajevima. Međutim, ovo nije uvek tako. Ekspert za gubitak blizanca i autorka knjige”When Grief Calls Forth the Healing” Meri R. Morgan kaže da osećaj krivice često prati olakšanje. “Olakšanje takođe može da nastupi nakon komplikovane veze, pogotovo kada se suočavaju ‘lični identitet sa povezanošću sa blizancem’”
Da li bi umesto jezivog, ubistvo blizanca moglo da bude akt oslobođenja? “Neki blizanci – ne svi – zapadnu u zabludu o svom blizanačkom odnosu jer ih ljudi ne ‘poznaju’ već samo ‘primećuju’”, objašnjava ekspert za blizance i autorka knjige “The Same but Different” Dr Džoan A. Fridman. “Pošto ih ljudi spolja posmatraju kao jedinicu, očekivano imaju konflikte međusobno u želji da izraze svoju individualnost. Rivalitet među odraslim blizancima je u suštini želja za samostalnošću.”
Ona kaže da na kraju većina blizanaca pronađe način za definisanje njihovih identiteta, ali neki nisu te sreće. Uzmite primer velških blizanaca Džun i Dženifer Gibons, poznatije kao “Silent Twins” zbog njihovog tajnog jezika i selektivne mutavosti. Nakon niza zločina uključujući piromaniju i krađu, tada 18-godišnje bliznakinje su poslate u Brodmur, pishijatrijsku bolnicu u Britaniji sa najvećim obezbeđenjem, gde su obe bile ubeđene da, ako žele da iskuse pravu slobodu, jedna mora da umre.
Džun i Dženifer Gibons via YouTube
Džunin dnevnik pruža uvid u sve muke blizanačke veze: “Niko ne pati kao ja…Ova moja sestra, mračna senka koja me lišava sunca, moja je jedina patnja.”
Dženifer se složila, pišući u svom dnevniku: “Postale smo fatalne neprijateljice u očima jedne druge”, ali se ona pita da li bi ikada mogla da živi bez svoje sestre. “Da li mogu da se rešim sopstvene senke? Bez svoje senke, da li bih bila slobodna ili bih umrla?” Nakon jedanaest godina, baš kada je trebalo da napuste Brodmur i premeste se na kliniku bližu Velsu, Dženifer je iznenada umrla od neobjašnjive srčane bolesti. Kasnije je Džun njihovoj biografkinji Mardžori Valas napomenula da je “[Dženifer] dala svoj život za mene i sada moram da nastavim da živim za nas obe.”
Kao bliznakinji, problem sa kojim se Džun sučava prilikom gubitka najbliže osobe i želje da ustanovi odvojeni identitet me je uvek interesovao. Povremeno sam osećala teret pošto su me znali kao “stariju bliznakinju” i pitala se da li bi mi bilo lakše da mi identitet nije toliko snažno ukorenjen u činjenici da sam bliznakinja.
Zamišljala sam da osakatim svoju bliznakinju, zadavim je, zarđalom kašikom joj izvadim oči…spisak se nastavlja.
Pitala sam svoju bliznakinju Selmu da li se slaže. “Shvatile smo da ćemo zauvek biti grupisane kao ‘jedno’ pa smo odlučile da idemo na drugačije fakultete kako bismo imale drugačije identitete”, rekla mi je.
Kada vas zauvek gledaju kao istu osobu sa istim osećanjima, stavovima i osećanjima, onda pomisao na samostalnost ne zvuči loše – to je više bekstvo.”
Da bih videla da li se i drugi blizanci ovako osećaju, pričala sam sa 31-godišnjim identičnim bliznakinjama Magdom i Dženi Hoptman o njihovom iskustvu. “Kao tinejdžerke, imale smo problema da pronađemo našu individualnost”, kaže Magda. “Sa 15 godina Dženi i ja smo se potpuno odvojile jer su nas do tada terali da sve radimo isto, oblačimo se isto, pošto je tada bilo ‘kul’ biti blizanac. Nikada nismo delile sobu pošto nam je bio potreban sopstveni prostor.”
“Kada si toliko isprepletan sa nekime, može lako da dođe do svađa. Zamišljala sam da osakatim svoju bliznakinju, zadavim je, zarđalom kašikom joj izvadim oči…spisak se nastavlja.”
Iako Dženi kaže da se dinamika promenila kako su bivale starije (“zavisne smo jedna od druge”), jasno je da stalno poređenje i podeljeni identitet može da postane ogroman teret.”
Aleksandrija Duval je oslobođena svih optužbi za ubistvo jer je sudija zaključio da ne postoji verovatan razlog za optužbe. Ali očajnička potraga za slobodom koja nekim blizancima izaziva agresiju na kraju krajeva može biti uzaludna. Kako je Huptman objasnio: “Zamislite blizance kao brak, ali doživotni. Svakom braku je potrebna pauza da bi preživeo – ali sa blizancima ne postoji razvod.”
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
