Naučnici su otkrili da delfini mogu da se prepoznaju po ukusu. Tačnije, ukusu urina.

Objavljen ove nedelje u časopisu Science Advances, rad istraživača sa Državnog univerziteta Stiven F. Ostin u Teksasu i Univerziteta Sent Endruz u Škotskoj, otkrio je da delfini mogu da identifikuju druge pojedinačne delfine po ukusu njihove mokraće.

Istraživači su ovo otkrili dok su pokušavali da saznaju više o „zvižducima sa potpisom“ delfina: specifičnim pozivima koje delfini imaju i kojima se predstavljaju. Džejson Bruk, jedan od autora studije, objasnio je za Motherboard: „[Delfini] u suštini izmišljaju svoje ime“, ali istraživači nisu znali da li to u komunukaciji funkcioniše na isti način kao ljudska imena. „Ako kažem ime tvog najboljeg prijatelja, zamislićeš ga u svojoj glavi, zar ne?“ Naučnici su želeli da znaju da li delfini na sličan način prepoznaju imena drugih.

Oni su ovo testirali tako što su zvižduke uskladili sa drugim čulom. Čovek će koristiti istu reč da opiše nešto – recimo, šolju – bilo da to vidi, čuje ili oseti. „To je ono do čega smo pokušavali da dođemo“, rekao je Bruk.

Da bi to uradili, morali su da „povezuju i razdvajaju“ zvižduke sa drugim čulom, kao još jedan način identifikacije životinje. Ako bi drugi delfin više reagovao na povezan ili razdvojen stimulans, to bi pokazalo da znaju kojoj jedinki pripada.

Nakratko su se zanosili idejom o hidroizolovanom TV ekranu visoke definicije kako bi istražili vizuelne znakove. „Ali to bi bilo veoma teško, veoma skupo i veoma teško za pomeranje“, rekao je Bruk.

Tu je u priču uleteo urin. Naučnici su se prisetili anegdota o delfinima koji su plivali kroz „gejzire izlučevina“ (prosto rečeno, pišaćku) otvorenih usta. Delfini ne mogu da mirišu – jer nemaju olifaktorni čvor – pa su istraživači teoretizirali da na neki način moraju koristiti ukus urina kako bi prikupili informacije o njegovom vlasniku.

Nakon što su sakupili uzorke od delfina u lagunama na Bermudima i Havajima (koji su bili obučeni da daju urin za zdravstvene procene), stavili su mokraću „u malu šolju na kraj veoma dugačkog štapa“ i izlili je pred delfina. dok je svirao zvižduk drugog delfina. Istraživači su merili koliko dugo su delfini „uzorkovali“ pišaćku – otvarajući usta i provlačeći jezik kroz vodu – i da li su se odgovori delfina promenili kada je piškio poznati ili nepoznat delfin.

Delfini su duže držali otvorena usta kada su naišli na urin delfina koji im je bio poznat. Kada se i uzorak urina poklopio sa ispravnim potpisom zvižduka za delfina iz kojeg je došao, oni bi kružili oko podvodnog zvučnika duže nego kada se zvuk i mokraća nisu poklapali. Iz ovoga se može zaključiti da delfini mogu da prepoznaju druge delfine i samo po ukusu: nešto što nije dokazano da radi nijedan drugi kičmenjak. „To je velika stvar“, kaže Bruk.

Laela Saiig, morski biolog sa Okeanografskog instituta Vuds Hol, koja nije bila uključena u studiju, rekla je za National Geographic da ovi nalazi otvaraju vrata drugim pitanjima o tome šta bi mogli naučiti iz tragova urina.

Postoji mnogo „moćnih puteva za buduća istraživanja“, složio se Bruk. Potrebno je više istraživanja, tako da zvuči kao da on i tim možda još neko vreme zasipaju delfine.