'Hibridni rat' protiv migranata na granici Belorusije s Poljskom, Litvanijom i Letonijom

Sledile su optužbe predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen na račun Belorusije za vođenje hibridnog rata jednog autokratskog režima u cilju destabilizovanja političke situacije u Evropi, uz poziv državama članicama EU da prošire režim sankcija prema Belorusiji. Ova pojednostavljena slika namerno prikriva strukturne razloge za ovu situaciju koja je delom proistekla iz periferijalizacije zemalja bivše Istočne Evrope, i reakcionarnih odgovora u ovim zemljama u vidu desničarskih vlada, ali i neuspeha EU da političkim pritiscima i ekonomskim sredstvima „zaštiti” Evropu od ljudi koje je svojim imperijalističkim ratovima pokrenula.  

Neosporna je činjenica da je otvaranjem ove rute, pomaganjem ljudima da bezbedno doputuju do granice EU, koja je uvela sankcije protiv Belorusije. Međutim, u medijima se situacija na granici EU s Belorusijom uglavnom predstavlja kao situacija koja je presedan za Evropu, iako se nasilje na granicama odigrava konstantno uključujući tu i teritoriju Srbije, gde svakodnevno na naše oči mirgranate lovi, prebija i prisilno zatvara u kampove policija u ime EU i očuvanja izneverene istočnoevropske beline.

Za usluge odbrane granice EU jednom rukom daje novac kojim se podižu zidovi od žilet žice, kupuju dronovi opremljeni najnovijim tehnologijama za olakšavanje lova na ljude, kupuje oružje, podižu kampovi i isplaćuju plate radnicima kampova, policajcima i vojnicima koji čuvaju granicu, dok se drugom rukom ove periferijalizovane zemlje na evropskim sudovima kažnjavaju za kršenje ljudskih prava i nehumano ponašanje prema izbeglicama.

Jedan od „humanih” gestova EU za zaštitu izbeglica jeste uvođenje tzv. privremene mere. Ova mera Evropskog suda za ljudska prava omogućava izbeglicama da dobiju privremenu zaštitu od pušbekova u trajanju od mesec dana, kako bi mogli da zatraže azil tamo gde im se to sistematski na legalan i nelegalan način onemogućava. Ova mera postaje dostupna nakon slanja faksa Evropskom sudu, u kome se objašnjava situacija u kojoj se osoba na putu nalazi, a sud zatim u kratkom roku odlučuje o dodeli zaštite ukoliko proceni da za izbeglice nije bezbedno da se vrate u zemlju porekla ili u zemlju ulaska u EU. Ova mera pokazuje da je granica EU polupropustljiva teritorija na kojoj se kretanje ljudi reguliše i na kojoj se određuje njihova potencijalna vrednost. Procenjuje se da li su potencijalno korisni za eksploataciju na evropskom tržište rada ili kao tokeni u političke svrhe. Na osnovu procene vrednosti, donosi se presuda da li će oni čije je zemlje ta ista EU uništila vođenjem permanentnih ratova živeti ili umreti.

Ipak, granične teritorije nisu samo prostori nasilja već i prostori solidarnosti u ekstremnim uslovima u kojima ljudski život često vrlo malo vredi. Za Mašinu sam povodom ovog teksta razgovarala sa aktivistima iz Belorusije, Poljske i Litvanije o tome šta se krije iza spektakularizujućih narativa o ratu Belorusije protiv EU.

Ove grupe i pojedinci ponekada su, pored granične policije i izbeglica, jedini svedoci nasilja koje se svakodnevno odvija na graničnoj teritoriji. Njihovi pokušaji da pokažu solidarnost sa ljudima koji se kriju u šumama i  močvarama, u uslovima ekstremno niskih temperature, sastoji se od pružanja pravne pomoći da se azil zatraži u uslovima u kojima se to izbeglicama konstantno onemogućava i pomoći u osnovnim sredstvima za preživljavanje u drastičnim uslovima (šatori, vreće za spavanje, oprema za kuvanje, topla odeća i topli napici kako bi se preživela još jedna noć. Grupe su međusobno koordinisane, o taktikama uče jedna od druge ali i od grupa koje već godinama rade u pograničnim oblastima na Balkanu. 

Ljudi su počeli da dolaze već u maju, ali mediji nisu bili zainteresovani za njih do avgusta meseca, kad su izbeglice iz Avganistana ostale zaglavljene u šumi, ispričala mi je aktivistkinja iz Poljske. Prvo su aktivisti iz Fondacije „Ocelenie“ pokušali da donesu hranu ovim ljudima koji su polako umirali, a zatim su počeli da dolaze i aktivisti Protiv granica (No Border) i da organizuju izvidnice kako bi pokušali da pronađu ljude u šumi pre granične policije i kako bi im pomogli da pripreme potrebnu dokumentaciju da bi zatražili azil u Poljskoj.

Nakon samo nedelju dana aktivistima je postalo jasno da ljudi zapravo imaju sve potrebne informacije o traženju azila, ali da granična policija koristi pušbekove kako bi ih onemogućila u toj nameri. Ubrzo je doneta i odluka o uspostavljanju tzv. Crvene zone, u kojoj je pristup zabranjen svima osim meštanima, uključujući aktiviste i novinare. Kao rezultat, u Zonu su počeli da dolaze samo nezavisni aktivisti, uprkos prekršajnim  kaznama kojima im se preti.

„Uslovi za preživljavanje u Zoni su jezivi. Temperature su izuzetno niske. Ljudi i deca umiru. Mi pokušavamo da pomognemo pružanjem medicinske psihološke pomoći, većina nas je išla na kurs prve pomoći, nosimo sa sobom tople napitke i supe. Takođe pokušavamo da pomognemo pravnim savetima, nosimo i šatore kako bismo im pomogli da prežive noć. Ljudi se plaše da pozovu hitnu pomoć jer je za to potrebno obavestiti graničnu policiju. Mnogi su preživeli više od deset pušbekova, a tretiraju ih gore nego životinje. Većina ljudi je iz Sirije, Avganistana i Kurdistana. Oni nemaju šta da izgube. Beže od rata i gladi i vrlo su svesni da će samo mali procenat njih uspeti da zatraži azil i da će dobar deo njih umreti pokušavajući.”

Ljudima pomažu i meštani, pogotovu oni koji se nalaze u Crvenoj zoni. Pre nego što je to privuklo pažnju policije i vojske, mnogi su isticali zeleno svetlo na svojim kućama kako bi ukazali da su migranti dobrodošli u njihove domove. Mnogi pomažu ljudima svakodnevno da prežive. „Aktivisti dolaze i odlaze ali ovi ljudi nemaju gde. Meštani trpe svakodnevnu represiju i torturu. Ovi ljudi žive u konstantnom strahu, a ako se ovako nastavi, posledice po njihovo mentalno zdravlje će biti nepopravljive”, objasnila je nezavisna aktivistkinja.

„Evropa učestvuje u ratovima u njihovim zemljama, a oni umiru na našim granicama, u našim dvorištima”, objasnila je, „lako je kriviti Lukašenka dok tvrđava Evropa štiti svoje granice po svaku cenu.” U Crvenoj zoni dosad je život izgubilo dvadestak ljudi, iako se strahuje da su brojevi mnogo veći. Ljudi u Zoni nailaze na mrtva tela, a posmrtni ostaci mnogih pokopani su na malim seoskim grobljima.

Uprkos svom atraktivnom položaju Belorusija nikada nije bila atraktivna za migrante. Belorusija nema efektivni sistem internacionalne zaštite migranata. Broj ljudi koji je preko Belorusije pokušavao da stigne do Evrope bio je beznačajan pre ove situacije. Oni koji su pokušavali da pređu granicu bili su zatvarani, dok su oni koji su uspevali da pređu granicu često bivali deportovani na osnovu bilataralnih sporazuma i ugovora o readmisiji između Belorusije i EU.

„Mnogi ovu situaciju opisuju kao pograničnu ili migrantsku krizu”, rekao je predstavnik organizacije Human Constanta iz Minska. „Naša organizacija ne misli tako. Imajući u vidu da broj izbeglica nije prešao nekoliko hiljada, i da to nije nikakav poseban izazov niti za Belorusiju niti za susedne zemlje smatramo da su razlozi za ovu situaciju potpuno veštački. Beloruske vlasti su organizovale dolazak velikog broja izbeglica kako bi proizvele tenziju na granici sa EU. Na taj način su beloruske vlasti instrumentalizovale ranjive ljude kako bi izvršile politički pritisak. Uprkos tome što je ova humanitarna kriza posledica delovanja beloruskih vlasti, Poljska, Litvanija i Letonija takođe nisu preduzele neophodne mere kako bi omogućile siguran prolaz izbeglicama. Ove su zemlje takođe prekršile svoje međunarodne obaveze.”

Civilno društvo je u Belorusiji pod jakim pritiscima vlasti, koja je izabrana 2020. godine. Organizacija Human Constanta je među onima kojima je u leto 2021. godine zabranjen rad. Ove su organizacije prisilno zatvorene, a njihove aktivnosti danas su podložne krivičnom gonjenju. Zbog toga ove organizacije funkcionišu u smanjenim kapacitetima iako i dalje održavaju kontakte s ljudima koji su prisilno deportovani iz Poljske, Litvanije i Latvije.

„Razgovarali smo s mnogim ljudima koji su prisilno vraćeni u Belorusiju, i koji su nekoliko puta pokušali da uđu u Poljsku i zatraže azil”, rekao mi je aktivista iz Minska. „Mnogi su vrlo zbunjeni, jer im je pre puta obećano da će na miran način moći da uđu u EU i da tamo bezbedno borave. Niko im nije objasnio da će na ovakav način morati da izlože opasnosti sebe i svoje porodice.”

U junu mesecu se parlament u Litvaniji odlučio za antimigrantsku, a ne humanitarnu politiku prema migrantima, objasnio je volonter Grupe Zid (Sienos Grupe) iz Litvanije. Ovu odluku su pratili ilegalni pušbekovi izvođeni u tajnosti, da bi u avgustu mesecu postali zvanična politika zemlje. Početkom decembra je u Litvaniji uvedeno vanredno stanje, koje uključuje meru zabrane kretanja bez valjanog razloga u pograničnom pojasu u širini od deset kilometara. Prema rečima aktiviste, granicu čuva pogranična policija, ali viđaju i lica u vojnim uniformama, u uniformama Fronteksa i sa obeležjima Udruženja litvanskih strelaca, organizacije poznate po antisovjetskom delovanju, humanitarnom radu i terorisanju migranata.

U šumi deluju i grupe koje su uglavnom, kako mi je objašnjeno, patriotski nastrojene. Članovi ovih grupa traže migrante kako bi ih prijavili policiji, i vide to kao svoju patriotsku dužnost. Druge humanitarne organizacije u pograničnu oblast donose pakete za preživljavanje, koji se izbeglicama daju tek nakon što budu deportovani preko granice. Ovi paketi se često bacaju na njih, kao gest ponižavanja. Dosad je u Litvaniji organizovan samo jedan protest protiv ovakvog režima, na kome su, kako kaže volonter Grupe Zid, koji već osam dana boravi u pograničnoj zoni, bili samo dežurni krivci.   

Grupa Zid je nastala u avgustu mesecu po uzoru na grupu Granica iz Poljske, a veći broj volontera priključio se u septembru i oktobru ove godine. Grupa ima telefonsku liniju koja je otvorena 24 časa, a informacije se o grupi šire putem društvenih mreža, kao i znakova na drveću u šumi. Kako mi je objasnio volonter ove grupe, nakon što pređu granicu ljudi imaju tri opcije, prva je da uđu u privremeni sistem zaštite, druga je da nakon deset kilometara od  granice zatraže azil, što im se konstantno onemogućava i treće je da ih deportuju u Belorusiju.

„Mi pokušavamo tim ljudima da pomognemo da uđu u sistem privremene zaštite pre nego što ih uhvati pogranična policija. To je slaba procedura, ali trenutno radi posao. Kada policija uhapsi migrante, pokušavamo da ih onemogućimo da ljude tuku. U šumi ljudima nosimo ne samo supicu i čaj kao Crveni krst već sve što je potrebno da se preživi u ekstremnim uslovima u šumi.” Na božićno veče su aktivisti Zida zaradili i svoje prve prekršajne prijave, nakon što su odgovorili na hitan poziv u pomoć čoveka kome su se donji ekstremiteti paralisali usled promrzlina i aktiviranih starih povreda.

Tekst je prvobitno objavljen na masina.rs.