Istinite priče podstanara o ingenioznim načinima na koje su zajebali gazdu

Bilo bi previše ambiciozno da sad ovde pokušam da nabrojim sve što je sranje kad si podstanar. Ali, ako ikada počnem da pišem taj roman od okvirno 700 strana pod nazivom Stanodavci: Najveći smećari sveta, verovatno bih je započeo spiskom fundamentalnih ljudskih sloboda koje gubiš kao podstanar. U mom kraju, u poslednjih pet godina, kirije su skočile za 13,5 procenata i nastavljaju da rastu, a ljudi su ugovorm često zarobljeni u krševima od gajbi. A tu je i otežavajuća okolnost kada deliš lični prostor sa prijateljima, strancima ili čak partnerom, žrtvujući svoju autonomiju za mogućnost plaćanja kirije za bukvalno buđavu gajbu iznad roštijdžinice u drugoj zoni gradskog prevoza.

Kada sve navedeno uzmemo u obzir, uz činjenicu da većina stanodavaca ne dozvoljava kućne ljubimce, ne piše ti se dobro ako si podstanar bilo gde na svetu, pa i u Velikoj Britaniji. Kada imaš tako malo kontrole nad svojom neposrednom okolinom, nekada moraš jebiga da uzmeš zakon u svoje ruke. Mislim, ne sad da upucaš nekog, nego ono, da štekneš mačka u špajz kada gazda dolazi po kiriju.

Nadmudrila sam gazdu pre mnogo godina. Malo sam kasnila s kirijom, samo par dana, i htela sam da ga pitam da li je to u redu, ali nikako nisam stigla i samo sam platila kasnije. Nije ništa rekao i probala sam to opet sledećeg meseca… I opet nije primetio, tako da sam plaćala svaki put još dan ili dva kasnije, svakog meseca. Uštedela sam sebi jednu mesečnu kiriju za godinu dana. Nikad nije provalio. Mora da je bio dosta neorganizovan.

Isto sam se cenjkala za kiriju tako što sam mu pokazala koliko mi je povećana plata a onda pitala da li misli da je fer da mi poveća kiriju više od toga. Mislim da mi je kirija porasla fazon 20 funti za pet godina. Elen*.

Živeo sam u trosobnoj kući, sa još dvoje ljudi. Jedan cimer je hteo da se preseli u drugu kuću u Londonu, ali gazda nije hteo da raskine ugovor. Cimer se ipak iselio i našao nekog preko SpareRoom aplikacije da ga zameni – neka riba Meri, sa Tajvana. Trebala joj je gajba hitno, tako da smo joj dali sobu na šest meseci.

Posle mesec dana, lavabo se pokvario, tako da je gazda došao da ga zameni. Kada se to desilo, baš smo nagazili na pravilo "obavestite nas 24 časa ranije" i pokušali da objasnimo Meri - kojoj engleski nije baš najbolje išao - kakva je situacija. Nekako smo joj preneli da svi moramo da izađemo iz kuće kada se gazda najavi i pristala je na to. Onda bi otišla u Costa kafu na pola čuke.

Tada bismo ili ja ili drugi cimer otišli u njenu sobu - znala je da to radimo - i sklonili svu odeću i šminku, prebacili ih u drugu sobu i ubacili gomilu moje odeće u njenu sobu. Zamenili bi posteljinu jer je imala baš roze čaršave. Razdevojčili bi sobu, da tako kažem. Krili smo tradicionalne tajvanske ukrase jer je tip koji je navodno obitavao u toj sobi bio navijač Čelzija i kačio je postere Frenka Lamparda i gazda je to znao. Pošto bi gazda otišao, poslali bismo Meri poruku da se vrati.

Gazda nije nikad ništa posumnjao. Bilo je par puta kada bi bio u fazonu: "Čudno je što Maks nikad nije tu", a ja bi mu samo rekao da je mnogo zauzet na poslu.

Poslednjih par meseci nam je upadao na gajbu skoro svaki drugi dani, ali mi smo samo isto radili. Jednom smo čak kupili i bocu Lynx Africa dezodoransa i poprskali po sobi. Markus*.

Jednom sam rekao gazdi da sam platio kiriju za prošli mesec, a znao sam da mi neće vratiti depozit - znači, mrtav ladan sam ga lagao. Da skratim priču, bio je govno od gazde, nije popravljao ništa, sve je bilo krš i trulo. Bilo je povraćke u lavabou na dan kada smo se uselili i jedva je to nekako očistio pošto smo mu tražili.

Ali sve je to izbledelo pred činjenicom da je jedan od mojih cimera bio baš dripac i nije plaćao kiriju mesecima (kako smo posle saznali) tako da je gazda probao to da naplati nama ostalima. U suštini, svi smo mu rekli da smo platili i on mora da nije dobro proverio račune. Dok je skapirao, odavno smo već bili otpalili. Edi*.

Uselila sam se s mojim sadašnjim mužem - a tadašnjim dečkom - u stan u Edinburgu. Tražili su nam depozit od dva meseca stanarine, plus još mesec dana unapred, tako da je to bio prilično veliki finansijski udar za početak.

Posle godinu dana tamo, stanarina je poskupela. A već smo prilično para trošili kada se nas dvoje saberemo, pošto život u Edinburgu nije jeftin. Ali nikako nam nije delovalo kao dom. Nismo smeli ništa da preuredimo, nismo smeli da pomerimo nameštaj niti da krečimo. Tako da smo se osećali dosta buntovno kada nam je podigao kiriju. Uzeli smo prvu mačku, pa onda i drugu. Pa smo uzeli i geko guštera.

Svakih šest meseci je dolazio u inspekciju. Dobili bismo najavu 24 časa pre inspekcije, tako da smo mačke stavljali u kaveze za transport i odneli ih u garažu, gde smo ih sakrili iza auta.

Zamalo da nas provale kada smo se iseljavali, jer su ljudi dolazili da vide stan. Morali smo baš brzo da smestimo mačke i guštera u špajz i da se molimo da ne počnu da mjauču. Betani.

Uspela sam da oborim stanarinu za 100 funti. Gazda se mučio da nađe nekog za drugi stan (viđala sam ga mesecima na oglasimo) tako da sam zauzela stav da može da ima još jednu praznu gajbu ili da uzima 100 funti manje mesečno.

U stanu pre toga, imala sam drveni sto koji je čučao u hodniku. U suštini, bio je samo drvena daska na beskorisnom mestu, tako da smo ga izneli i stavili u podrum, gde se drvo od vlage potpuno iskrivilo. Čak smo probali i da ga sredimo i išmirglamo, ali nije bilo šanse. Na kraju samo pod njega podmetnuli kutiju od rutera. Gazdu je smaralo da dođe i sam vidi o čemu se radi, a fotka koju smo mu poslali je bila tako kadrirana da se kutija od rutera ne vidi. I vratio mi je ceo depozit. Ris.

Kada sam prvi put išla da vidim kuću, potpuno sam zaboravila da imam mačku i posle sam bila u fazonu "Jebiga, nisam vam pomenula da imam mačku", ali oni su bili u fazonu "sve kul, baš slatka maca".

Jednom je gazda došao da proveri stanje. Mislili smo da možemo prosto da izbacimo mačku u dvorište. Naravno, gazda je otišao u dvorište i ostavio vrata otvorena, a maca je ušetala u kuću i sela na kauč. Gzda je bio u fazonu "Kakva je ovo mačka i zašto izgleda kao da je kod kuće?", a mi smo bili u fazonu "Uf, braon ili siva mačka?" a on će na to "Crna mačka". Samo smo mu rekli da mačke uvek ulaze unutra. Krili smo tu mačku od njega godinama, dok nažalost nije preminula. Nina.

Moj ortak i ja smo se uselili u tu gajbu 2003. Otprilike mesec dana pošto smo se uselili, dobili smo pismo od ljudi koji su tu živeli ranije. Upozorili su nas da je gazda uzeo njihov depozit, tako da pazimo na to, i da li možemo da im javimo da li je stan očišćen. Pomislimo smo da ćemo imati problem, ali potpisali smo ugovor i šta ćemo sad? A onda smo zaboravili na to. .

Pošto smo se iselili, gazda je došao do stana i rekao komšiji da nema šanse da dobijemo depozit nazad zbog stanja u kome smo ostavili stan. A u stvari smo dubinski oprali kauč, unajmili čistače da srede sve što je moguće.

Prosto je odbio da vrati depozit i nije nam na kraju dao nikakav razlog. Tako da sam pokrenuo pravnu priču. Mislio sam da će dovoljno biti pismo u kome kažem da ćemo ga tužiti, ali nije bilo. Tako da smo ga tužili - nismo morali da ga vidimo (nije se pojavio) ali sud je presudio u našu korist i rekao da mora da nam vrati novac i plati sudske troškove.

Dan posle toga, zvao me izvršitelj i rekao "Slušaj, majstore, sud me je platio da uzmem vaše pare od lika, ali ima još troje ili četvoro pre vas koji traže pare od njega - teško da ćeš dobiti bilo šta". To je baš bilo smor. Džo.

*Imena su promenjena.

Članak je prvobitno objavljen na VICE UK.