Kako je ići na fakultet u ratnoj zoni

Ovaj članak je prvobitno objavljen naVICE Arabia.

Studenti iz Severnog Sinaja, provincije na severoistoku Egipta, se praktično svakodnevno nose sa pucnjavom, policijskim punktovima, i pretnjom bombardovanja, a sve to dok idu na predavanja.

U provinciji živi oko sto hiljada studenata na dva univerziteta – državni Univerzitet Sueckog kanala, i privatni Univerzitet Sinaj. Mnogi mladi ljudi iz obližnjih mesta biraju jednu od ove dve opcije, jer šire gledano nemaju na raspolaganju previše opcija za sticanje visokog obrazovanja.

Tokom prethodnih šest godina, grupe povezane sa Islamskom državom sve intenzivnije su napadale egipatsku vojsku, često u samom srcu Sinaja. Teroristički napadi počeli su 2011, dizanjem u vazduh naftovoda koji spajaju ovo područje sa Jordanom i Izraelom. Maja 2012, počelo se i sa direktnim napadima na vojsku, koja je uzvratila istom merom. U ovoj razmeni vatre poginulo je na stotine građana, a na hiljade ih je raseljeno.

„Studiram medije na Sinaju četiri godine“, kaže mi Hulud. „Ovde su mi se desile neke od najgorih stvari koje sam do sada u životu iskusila. Teško je to opisati ljudima koji ne moraju da uče pod konstantnom opsadom.“ Ova dvadesetjednogodišnja devojka poreklom je iz Mansure, petstotinak kilometara zapadno od Sinaja, ali tokom semestra živi i radi ovde. „Svakog jutra izlaziš iz kuće i pitaš se da li ćeš se uveče vratiti“, dodaje ona. „Prošle godine smo tri puta držali pomen preminulim kolegama. Svemu ovome kao da nema kraja.“

Hulud kaže da je na povratku porodičnom domu često ponižavaju agresivni policajci. „Većina studenata su stranci pa ih pristojno tretiraju, ali nas Egipćane muče i ponižavaju na kontrolnim punktovima“, objašnjava ona. „Kad treba da se vratim na fakultet, ustanem u šest da bih do podneva stigla na trajekt preko Sueckog kanala, a onda sledi čekanje od bar tri sata kako bi me pustili na istočnu obalu. Na svakom punktu mi rutinski pretresaju i prazne kofere, potpuno gubljenje vremena, i oni i ja znamo da me isto čeka i na svakom sledećem punktu.“

„Živimo u konstantnom strahu. Ulicama neprestano patroliraju oklopna vozila. Dešavalo se da vidim kako maskirani naoružani ljudi protrčavaju ulicom, a jednom sam videla kako u po bela dana ubijaju egipatske vojnike.“

„Osim svakodnevne pretnje nasilja sa kojom živimo, dodatno me nervira što se pristup internetu i mobilnim mrežama svako malo gubi, što zbog vojnih operacija što zbog ISIS napada na infrastrukturu. Ja studiram medije i komunikacije, pa mi je jako teško da bilo šta odradim. Kad sistem padne, ne možemo ni da javimo porodici da smo dobro. Neki su počeli da šalju pisma, drugi usmeno mole taksiste da im obaveste porodice da su živi. Kad bi mi se danas nešto desilo, moji ne bi ništa o tome znali bar još dva dana.“

„U sklopu programa, studenti medija trebalo bi da prave novinske ili dokumentarne programe, ali u Sinaju se ne sme ići sa kamerom po ulici – previše je opasno“, dodaje Rokaja. „Početkom semestra, kad polazimo od kuće, opraštamo se emotivno od porodice kao da smo vojnici koji idu u rat. A ni kad se vratimo strahovi ne jenjavaju – ja noću sanjam o onome što sam videla u toku dana. Ne znam ni jednu jedinu osobu na koju ovaj sukob nije ostavio ozbiljne emotivne posledice.“

Justina je dvadesetdvogodišnja studentkinja farmacije na Univerzitetu Sinaj čiji su prijatelji nedavno ubijeni u terorističkom napadu. Priča mi kako je student mašinstva Muhamed Rašid sa sestrom, njenom koleginicom sa farmacije, poginuo u detonaciji eksplozivnog uređaja pored puta.

Džamal Eldin retko izlazi iz studentskog doma, osim kad ide na predavanja. Ne može da priušti aktivniji život – zbog čestih i dugih prekida komunikacija, često mu ne stiže novac kojim ga izdržava porodica iz Kuvajta. Kaže da mu malo lakne samo kad se seti da treba uskoro da diplomira. Pošto je daleko od doma, zahvalan je kolegama iz Egipta spremnim da mu pozajme novac i pomognu mu da se snađe u lokalnim sukobima.

Većina studenata sa kojima smo razgovarali žale se na način na koji se vojska ophodi prema njima. Alaa priča kako su ga uhapsili jednog jutra na kontrolnom punktu dok je žurio na predavanje. „Tražili su dokumente, ja sam im pokazao studentsku knjižicu, ali to nije bilo dovoljno pa su me ipak priveli.“ Bio je prosleđen antiterorističkim jedinicama koje su ga držale u pritvoru dve dana, bez ikakvog objašnjenja ili prilike da javi porodici šta mu se desilo.

Uprkos svemu, Alaa smatra da je imao sreće – zna ljude koje su držali u pritvoru mnogo duže i pod daleko težim uslovima. Većina studenata se slaže da vojnici najgore tretiraju Egipćane jer se najviše sumnja da među njima ima simpatizera Islamske države.

Asmina porodica živi na samo pola sata od fakulteta, ali ova dvadesetogodišnja devojka – kao i mnoge njene koleginice – odlučila se da živi u studentskom domu kako ne bi morala da rizikuje vožnju gradskim prevozom.

„Dok se nisam ovde uselila, bilo bi je potrebno po nekoliko sati da se probijem kroz sve kontrolne punktove. Dešavalo se da prosto izađem iz autobusa i produžim pešice.“

Fasada glavnog univerzitetskog objekta posle nedavnog bombaškog napada na obližnju vojnu ispostavu.

Ma koliko mera predostrožnosti studenti primenili, teško je potpuno izbeći opasnost, pre samo par meseci, jedna od glavnih univerzitetskih zgrada bila je razorena u napadu na obližnji kontrolni punkt.

„Svi sudelujemo u ovome – i studenti i profesori, jedina je razlika u tome što je na nama odgovornost za bezbednost ove dece“, kaže Amal Nasrudin, šef odseka za Anglistiku na Univerzitetu Sinaj. „Ali sve je teže pružiti im bezbednost. Napadi Islamske države su sve gori, sada zahvataju najveći deo Severnog Sinaja. Izgubio sam bezbroj studenata od 2014, najnoviji među njima zvao se Muhamed Abu. Ali razvoj situacije govori mi da neće biti i poslednji.“