Prethodno objavljeno na Broadly-ju.Pre par meseci, skoknula sam do Meksika na dve nedelje bez konkretnog plana – povela sam najbolju drugaricu da mi pravi društvo prve nedelje, španski sam tu i tamo natucala, a imala sam kod sebe i „tekst” na kom sam navodno „radila.” Okačila sam tek poneki Instagram story iz grada, kad me je kontaktirala stara drugarica sa koledža za koju nisam ni znala da tamo živi. „Daj da te izvedem na večeru!“ pisala je Ana u privatnoj poruci. Nismo se ni videle a praktično ni čule skoro četiri godine, ali već sledeće nedelje – čudo nad čudima – pile smo pivo na brodu u Sočimilku i ćaskale o nekim drugim vremenima. Do kraja puta, viđale smo se gotovo svakodnevno.
Reklame
Nisam bila na lokalnim mobilnim mrežama pa smo sve dogovarale preko Instagrama, nalazile se radi večere ili posla po kafićima. Neverovatno mi je bilo da posle toliko vremena vidim njeno nasmejano lice sa druge strane koktela, kao da smo još uvek na studijama. Tokom boravka u Meksiko Sitiju, mislila sam o sreći i slučaju – uprkos geografskim okolnostima, u neku ruku i zahvaljujući njima, ali zahvaljujući pre svega Instagramu, uspele smo da se povežemo.Samo par godina ranije, nisam sigurna da li bi tako nešto bilo izvodljivo. Nisam aktivno pokušavala da organizujem druženje; nisam čak ni na Fejsbuku pitala da li je neko od mojih prijatelja u Meksiku, ili šta bi mi preporučili da posetim. Relativno pasivnim deljenjem video sadržaja, ostvarila sam kontakt sa Anom a a zatim i ona sa mnom – mislim da nas je obe iznenadilo koliko je to jednostavno.
Odrasla sam na Zapadnoj obali, a preselila se na Istočnu pre osam godina, stoga mi je srce poput mandarine podeljene između mnogo ruku – svaka kriška otišla je na drugi kraj sveta. Toliko je ljudi do kojih mi je stalo, a tako malo prilike da se sa bilo kim od njih provede vreme. Volim i ja Skajp ili Fejstajm koliko i svi, ali nekako smo svi zauzeti. Kad se desi da imam posla, ili sam depresivna, ili mi se nešto već skupilo, dešava se da po nekoliko meseci ne komuniciram sa bliskim prijateljima. Lako je šaliti se na svoj račun na temu planova i obaveza koji nikako da se poklope, ali umesto da prihvatim samoću i otuđenost, otkrila sam ovaj nov način za održanje kontakta, pa sad prijateljstva mogu da se prilagode i uobliče u skladu sa životima koje živimo.
Odrasla sam na Zapadnoj obali, a preselila se na Istočnu pre osam godina, stoga mi je srce poput mandarine podeljene između mnogo ruku – svaka kriška otišla je na drugi kraj sveta. Toliko je ljudi do kojih mi je stalo, a tako malo prilike da se sa bilo kim od njih provede vreme. Volim i ja Skajp ili Fejstajm koliko i svi, ali nekako smo svi zauzeti. Kad se desi da imam posla, ili sam depresivna, ili mi se nešto već skupilo, dešava se da po nekoliko meseci ne komuniciram sa bliskim prijateljima. Lako je šaliti se na svoj račun na temu planova i obaveza koji nikako da se poklope, ali umesto da prihvatim samoću i otuđenost, otkrila sam ovaj nov način za održanje kontakta, pa sad prijateljstva mogu da se prilagode i uobliče u skladu sa životima koje živimo.
Reklame
Toliko je toga danas moguće obaviti na daljinu, sa bilo koje lokacije, tako da se životi vode praktično nesputani trajnim mestom stanovanja. Krećemo se kroz svet kako nas srca vode, a društveno okruženje širimo van „lokalnih“ kružoka na koje smo možda navikli u mladosti. Danas naše fleksibilne, iako možda usputne, društvene mreže dosežu daleko dalje. Ova vrsta prijateljstva dođe i prođe, nekad je manje a nekad više ozbiljna, ali ako se dobro zagleda, moguće je uočiti trenutke u kojima ćemo (naravno uz posredstvo tehnologije) moći da se povežemo po mestu, po aktivnosti, ili čak po običnim detaljima iz svakodnevnog života koje sa drugima delimo.
Ostavimo na trenutak po strani svest o tome kako nam život u sve većoj meri kontroliše šačica korporacija, i uživajmo u prijatno jednostavnom načinu kontaktiranja koji nam one pružaju. Najviše volim da gledam Insta Story svojih prijatelja kad sam mamurna. Da vidim čime se bave. Nije to kao Tviter, ona užasa reka otpadaka kojom nemoćno plovim svakog jutra dok ne pobegnem u samoodbrani. Ne, Instagram Story je vodopad sadržaja koji me zaista zanima. Klasičan Instagram fi većine ljudi je uredno ispeglan, ali Instagram Story nudi direktniji, nesputan, pristup svakodnevnim životima drugih ljudi – nudi oni što našim prijateljstvima verovatno i nije nedostajalo dok nismo svi postali ovako, što bi se reklo, globalni.Gle! Evo mog druga sa psom! Evo informacija o lokalnom političkom delovanju! Evo informacija o političkom delovanju u gradu u kom ne živim! Evo neprepoznatljive zumirane fotografije nečega što izgleda kao otpadna materija (?) koju je okačio jedan grafički dizajner! Evo meni drage osobe koja pita koje joj od dva para minđuša bolje stoje!
Ostavimo na trenutak po strani svest o tome kako nam život u sve većoj meri kontroliše šačica korporacija, i uživajmo u prijatno jednostavnom načinu kontaktiranja koji nam one pružaju. Najviše volim da gledam Insta Story svojih prijatelja kad sam mamurna. Da vidim čime se bave. Nije to kao Tviter, ona užasa reka otpadaka kojom nemoćno plovim svakog jutra dok ne pobegnem u samoodbrani. Ne, Instagram Story je vodopad sadržaja koji me zaista zanima. Klasičan Instagram fi većine ljudi je uredno ispeglan, ali Instagram Story nudi direktniji, nesputan, pristup svakodnevnim životima drugih ljudi – nudi oni što našim prijateljstvima verovatno i nije nedostajalo dok nismo svi postali ovako, što bi se reklo, globalni.Gle! Evo mog druga sa psom! Evo informacija o lokalnom političkom delovanju! Evo informacija o političkom delovanju u gradu u kom ne živim! Evo neprepoznatljive zumirane fotografije nečega što izgleda kao otpadna materija (?) koju je okačio jedan grafički dizajner! Evo meni drage osobe koja pita koje joj od dva para minđuša bolje stoje!
Reklame
Glasam u njenoj anketi. Glasam u svim anketama i uživam u tome. Obožavam navlakuše. Obožavam loš zvuk i usrane stroboskope u Storiju poslatom iz nekog kluba u 4 ujutro. Obožavam što svi Njujorčani slikaju isti zalazak sunca i dele ga u isto vreme, kao da gledam isti film na nekoliko ekrana. Obožavam što se sve to dešava dok nisam u Njujorku, jer tako mogu da osetim nostalgiju za svojim gradom u isto vreme dok od njega bežimStoriji koje moji prijatelji kače deluju mi realno; intuitivno; pristupačno. Vizualni su i lako se obrađuju za razliku o Tviter diskusija, a u njima se može pasivno uživati za razliku od aktivnih grupnih četova. Ipak, najbolje od svega je po mom mišljenju ostavljanje komentara prijateljima. Nizak rizik, visoka korist, lako je i prijatno poslati im srca ili smajlije koji se mole ili „wauuu“ ili „šta čitaš“ ili „baš dobro izgledaš danas“. Svaki se Story stalno menja, uvek su mi pri vrhu fida pa sam primetila da ih sve češće otvaram. Nekad su interakcije kratke; često su temeljnija ćaskanja koja pređu u zajedničko planiranje. (Planiranje!)
Danas kada sve više živimo kroz telefone, SMS može da deluje neobično napadno. Slično se već desilo nenajavljenom telefonskom pozivu ili mejlu bez naslova: Sivi mehurić koji niotkuda iskrsne može biti nečija promena plana, začetak svađe u vezi, dodatni posao, loša vest – a ne samo prijateljski pozdrav.Tek kad treba početi inicijalnu poruku ume da bude nezgodno. Kako početi? Uvek ono „Od kad se nismo čuli!“ ili „Nešto sam mislila na tebe!“ Deluje zastrašujuće svaki pokušaj da se na taj način obnovi zapostavljeno prijateljstvo – šta ako im nije zgodan trenutak? Da im ne bude nezgodno? Šta ako se previše zapričamo, ili što je još gore, ako nemamo šta da kažemo? Osim eventualno da nedostajemo jedno drugom, što je nekad takođe teško reći.
Reklame
Instagram Story zato nudi ulaz u razgovor prirodnim tokom, pasivan uvid u nečiju životnu situaciju koju možeš da „aktiviraš“ komentarom ako poželiš. Tu je poruka reakcija na nešto – novu haljinu, sliku sa letovanja, podvučen citat iz knjige. Privatne poruke preko Instagrama efektno preskaču ono staro „nedostaješ mi!“: Ipak se povežete, ipak ste prisutni – samo brže prelazite na stvar.
Džastin putuje; poslednji put sam ga videla u Parizu, trenutno je u Japanu, pa mu šaljem komentar na temu fotografije koju je okačio. „Omg!” odgovara on. “Kako si mi?” Nećemo stići da se vidimo u neko dogledno vreme, ali lepo je ipak razmeniti par reči.Kačim jedan nežan Story o ljubavi, a Trejsi me zadirkuje: „Jesi li sigurna da nisi rak u horoskopu?” Sa Sa Keli vodim dugu razmenu komentara na temu naše omiljene slike; Zek i ja se oduševljavamo novim singlom Mitski sa predstojećeg albuma; Sara mi šalje poruku da dogovorimo viđanje jer će ovog leta opet biti u gradu.
Džastin putuje; poslednji put sam ga videla u Parizu, trenutno je u Japanu, pa mu šaljem komentar na temu fotografije koju je okačio. „Omg!” odgovara on. “Kako si mi?” Nećemo stići da se vidimo u neko dogledno vreme, ali lepo je ipak razmeniti par reči.Kačim jedan nežan Story o ljubavi, a Trejsi me zadirkuje: „Jesi li sigurna da nisi rak u horoskopu?” Sa Sa Keli vodim dugu razmenu komentara na temu naše omiljene slike; Zek i ja se oduševljavamo novim singlom Mitski sa predstojećeg albuma; Sara mi šalje poruku da dogovorimo viđanje jer će ovog leta opet biti u gradu.
Zahvaljujući ovim razgovorima sa udaljenim prijateljima koje retko imam priliku da sretnem – poruka tu, poruka tamo, svakog drugog dana ili nedelje – osećam kao da sam deo njihovog života, mali ali prisutan. Kao da održavamo naše poznanstvo, kao da tražimo pojedine trenutke koji nas povezuju u zbrkanim digitalno-nedigitalnim životima.Dugo po povratku iz Meksika, kačim Story na temu radne lokacije koju ću sa nekim deliti, a Ana mi komentariše „Baš bih volela da radim sa tobom!”„Jao!” odgovaram joj ja, sećam se popodnevnih druženja u Kondezi, pisanja i čitanja eseja, spremanja za ispitni rok. „Kako bi bilo lepo!” Dalje ćaskamo o poslu, duševnom zdravlju, ljubavnom životu – svašta se desilo od kako sam odletela za SAD. Nisam sigurna kad ćemo se opet videti uživo, ali znam da nam je oboma stalo do one druge. Odjednom smo jedna drugoj ponovo prisutne u životima, sa udaljenosti od hiljadu milja. Klikćem na ekran i šaljem joj veliko crveno srce. Šalje ga i ona meni.