Kultni heroj: Ronaldinjo

IME I PREZIME : Ronaldo de Asis Morera
DATUM I MESTO ROĐENJA : 21.3.1980., Porto Alegre, Brazil
SPORT I POZICIJA : fudbal, napadač
KULT JE ZATO ŠTO JE : … vratio “žogo bonito” u moderni svetski fudbal.

Kada pričamo o velikim majstorima današnjeg fudbala, svi se nekako nakače na Mesija i Ronalda. Pa majku mu, jesu obojica veliki igrači, jeste sve to istina, ali o njima se priča kao da su izmislili fudbal i kao da se do njihovog vakta nikad ništa nije ni igralo.

U celoj toj priči o njima nekako se uvek zaboravi ko je čovek koji je možda sijao i sjajnije od obojice, i svojom prirodnom kombinacijom talenta i šarma razoružavao golmane širom Evrope i sveta. Reč je o Mesijevom prethodniku i savremeniku u dresu Blaugrane, Ronaldu de Asis Moreri, iliti u narodu znanom kao „Ronaldinjo“.

Ronaldinjo je, prostim jezikom govoreći, bio igrač za široke narodne mase. Njegova pojava u modernom fudbalu bila je pravi retro fenomen. U eri kada su čak i Brazilci morali da pređu na radnički fudbal ne bi li osvajali turnire i nastavili sa svojom planetarnom dominacijom, pojavio se ovaj mladić iz Porto Alegrea, koji je vratio „ševu“ i ostale trikove „žoga bonita“ na TV ekrane.

Sa nerealnom lakoćom je driblao i najiskusnije defanzivce, pasom nalazio isturene napadače, a neretko i sam završavao posao. A ispred svega bio je taj njegov širok osmeh i nevino lice brazilskog meraklije, koje je oslikavalo malo i njegov fudbalski genij, a malo i tendencije da se povremeno izgubi u flaši. Ali hajde da počnemo ispočetka.

Priča o Ronaldinju ima otprilike identičan početak kao i većina sličnih priča o mnogim brazilskim asovima. Rođen je u faveli u Porto Alegreu, i rano detinjstvo proveo je u drvenoj baraci zajedno uz oca, majku i brata. Njegov brat, Roberto de Asis Morera, bio je talentovan fudbaler – zahvaljujući njemu, porodica se iščupala iz nezavidne stambene situacije.

Naime, kada je Roberto potpisao za lokalni Gremio, klub je „častio“ familiju velelepnom vilom u elitnom kraju grada ne bi li stariji Asis Morera što duže ostao u njihovim redovima. Nažalost, Roberto je doživeo težu povredu i nikad više nije bio onaj kome su se nadali, ali je ipak stigao da zaigra za švajcarski Sion i par portugalskih klubova, i zadrži se u fudbalu kao menadžer svog mlađeg brata.

Kako se Robertova karijera gasila, Ronaldinjova je počinjala. Sa trinaest godina, budući as PSŽ-a i Barselone stigao je u novine tako što je postigao sva dvadeset i tri gola u pobedi svoje ekipe od 23-0. Četiri godine kasnije, Ronaldinjo je učestvovao u svom prvom uspešnom pohodu na svetsku krunu – na svetskom prvenstvu za mlađe od 17 godina, njegov Brazil je u finalu porazio Ganu sa 2-1.

Nije mu dugo trebalo da svoj talenat iskaže i na seniorskom nivou. Već sa osamnaest godina postao je strah i trepet brazilske lige – sa Gremiom je osvojio regionalno prvenstvo pokrajine Rio Grande do Sul, a još se pamti kako je u finalu protiv večitog rivala Internasionala u nekoliko navrata obrukao slavnog Dungu. Bio je to simboličan sukob dve škole brazilskog fudbala, onog sanjarskog i onog radničkog. Te noći, sanjari su najavili svoj veliki povratak na scenu.

Nije dugo trebalo velikim klubovima da se nakače na Gremiov kancelarijski telefon i počnu da se raspituju za zdravlje mladog fudbalera. Zamalo je tako „Dinjo“ 2001. završio u Arsenalu, ali je transfer propao zbog rigidnog engleskog pravila o radnim dozvolama. Umesto u London, on je otišao u Pariz, i momentalno postao zvezda.

„Sveci“ su te godine okupili ekipu koja je na terenu delovala brutalno, a za šankom još brutalnije. Nikolas Anelka, Džej Džej Okoča i društvo jedva su dočekali mladog Brazilca, koji je u prvoj sezoni klasično izdominirao kad god bi ga pustili s lanca. Njegov odnos sa trenerom Luisom Fernandezom bio je sve osim idealnog – nekadašnji član čuvenog francuskog „magičnog kvadrata“ (Platini, Žires i Tigana su preostala tri „ćoška“ istog) tvrdio je da Ronaldinja više zanima pijančenje po pariskim noćnim klubovima nego sportski život.

Te svađe su se nastavile i u njegovoj drugoj sezoni na „Parku Prinčeva“, koju je Pariz završio na razočaravajućem 11. mestu, ali ne i bez nekoliko sjajnih individualnih performansa mladog Brazilca. Navijači još pamte njegove golove velikom rivalu iz Marseja, a pogotovo onaj kada je na „Velodromu“ pretrčao pola terena i lobovao istrčalog Vedrana Runjea.

Kako za dve godine staža u Parizu Ronaldinjo nije osvojio nijedan trofej, rešio je da promeni sredinu. Izbor je pao na Barselonu, koja je u to vreme prolazila kroz sušni period – titule nije bilo na vidiku još od 1999., a da zlo bude gore madridski arhineprijatelj je osvajao šta je stigao sa svojim „galaktikosima“.

Ubrzo je postalo očigledno da su Ronaldinjo i Barselona rođeni jedno za drugoga. Posle prve sezone u kojoj ga je povreda omela da pokaže sve što ume, „Dinjo“ je, zajedno uz Samuela Eta, Deka i ostale 2005. vratio titulu na Kamp Nou. Trener Frank Rajkard uspeo je nekako da izbalansira sve finese svog raznovrsnog tima i uklopi sve te individue u moćnu mašinu – njegova „blaugrana“ mlela je sve pred sobom. Bila je to izuzetno atraktivna ekipa, koja je igrala mnogo direktnije nego Gvardiolina „tiki-taka“, a puno toga baziralo se na Ronaldinjovoj sposobnosti da iz par kontakata sa loptom napravi neko malo čudo i prelomi meč.

Svoj najveći klupski uspeh Ronaldinjo će dočekati 2006. U Primeri, Barsa je ostavila Real na čak 12 bodova razlike, a Brazilac je postao tek drugi igrač u istoriji „el klasika“ koji je doživeo ovacije madridske publike nakon što je fenomenalnom partijom raskantao njihove ljubimce. Jedini kome je to pre njega pošlo za rukom bio je Dijego Armando Maradona.

Šlag na tortu stigao je u Ligi Šampiona. Ono što Ronaldinjo nije uspeo da uradi u Parizu sa Pariz-Sen-Žermenom, uspeo je sa Barselonom u finalu 17. maja 2006. protiv Arsenala. Barsa je u poslednjih petnaest minuta meča uspela da preokrene meč u svoju korist i golovima Eta i Beletija osvoji svoju drugu titulu evropskog prvaka, četrnaest godina nakon Kumanove „bombe“ na Vembliju.

Tu negde počinje i lagani pad Ronaldinjove karijere. Nakon što je sa dvadeset i šest godina osvojio sve što jedan igrač osvojiti može, uključujući i dve FIFA nagrade za najboljeg igrača sveta i jednu Zlatnu Loptu, rešio je da se malo opusti i udari još jače po noćnom provodu. Španska štampa je brujala o tome kako bi Brazilac odmah po završetku treninga sa Barselonom hitao do aerodroma, gde bi ga privatni avion odvozio do Pariza na nove terevenke, a onda vraćao u Kataloniju mamurnog u ranu zoru. Njegova nedisciplina uticala je na manjak harmonije u svlačionici, i to se i odrazilo na rezultate. U naredne dve sezone „Blaugrana“ je ostala bez ijednog trofeja, i vreme za rastanak se približilo. Na leto 2008., Ronaldinjo je potpisao za Milan i tako stavio tačku na fantastičnih pet godina u katalonskoj prestonici.

U Milanu, Ronaldinjo je nastavio po starome. Kada bi ga zanimalo da igra fudbal, radio bi to izuzetno dobro. Šteta što ga je više zanimao noćni život. Uspeo je da se dovoljno održi zainteresovanim da 2010. bude prvi po broju asistencija u Serije A – šest meseci kasnije, u sred sezone u kojoj će Milan zahvaljujući magiji Zlatana Ibrahimovića po poslednji put (za sada) postati nacionalni šampion, rešio je da se vrati u otadžbinu i potpisao za Flamengo. Usledilo je još par sezona u Atletiku iz Minera, zatim kraća avantura u Meksiku sa Keretarom, a onda je karijeru konačno zatvorio u Fluminenseu 2015. Uzevši u obzir njegovu privrženost nesportskom životu, može se reći i da je pravo malo čudo što je izgurao da igra do 35. godine.

Što se reprezentativnog fudbala tiče, i ovde je momak iz Porto Alegrea ostavio veliki trag. Imao je, pre svega, tu privilegiju da nastupa za sve starosne kategorije rodne zemlje, kao i čast da zaigra na dva svetska prvenstva i dva olimpijska fudbalska turnira. Njegov najsvetliji momenat desio se na dalekom istoku 2002., kada je uz Ronalda i Rivalda činio jedan od najlegendarnijih napadačkih „trozubaca“ u skorijoj istoriji fudbala. U četvrtfinalnom meču protiv Engleske, Ronaldinjo je sa bezmalo četrdeset metara iz slobodnog udarca lobovao zbunjenog Dejvida Simena – bio je to jedan od onih trenutaka u kojima bi vaša jedina reakcija bila spontani aplauz.

Pre neki dan, stigla je vest da se Ronaldinjo angažovao u političkim vodama. Kako saznaje brazilski dnevni list „O Globo“, bivši reprezentativac planira da postane senator u pokrajini Minas Žerais ispred Patriotske Stranke – do toga bi moglo da dođe ukoliko presednički kandidat „Patriota“ Žair Bolsonaro pobedi na izborima 2018. Time bi „Dinjo“ mogao da krene putem Žorža Vee, koji je još uvek u trci za predsedničko mesto u rodnoj liberiji.

Na šta god sve to izađe, narod Brazila – a i sveta – će uvek pamtiti Ronalda de Asis Moreru po magiji u nogama, fenomenalnim driblinzima i mnoštvu drugih fudbalskih majstorija koje je godinama priređivao. Jer kada je Ronaldinjo bio u zenitu svoje slave, mogao je opušteno na crtu i Peleu, i Maradoni, i Krojfu, i ostalima. Šteta što je taj period trajao toliko kratko.

DODATNO GRADIVO : kako, zaboga, izdvojiti samo jedan reprezentativni potez ovde? Govorimo ipak o čoveku koji je matirao golmane na sto i jedan različiti način. Nije lak izbor, ali bilo bi previše jednostavno ubaciti ovde neku kompilaciju i reći „evo drugovi, uživajte“.

Zato, ja nominujem ovaj gol protiv Čelsija na Stamford Bridžu 2005. Barselona je tada izgubila sa 4-2 i ispala iz daljeg takmičenja, ali ovaj pogodak je zaista nešto neverovatno. Ronaldinjo je primio loptu na „kapici“, onda kolenima isfintirao smušenog Karvalja, i sa Lampardom na grbači iz mesta lansirao šut u mrežu Petra Čeha koji je očekivao sve – samo ne to.

Ovako nešto može da napravi samo veliki majstor fudbalske igre. Uživajte.

Još kultnih heroja na Vice.com :

- Erik Kantona

- Gabrijel Batistuta

- Rambo Petković