Sport

Kako prihvatiti da si loš u fudbalu

Teši me to što će jednog dana svi moji prijatelji umreti. Niko mrtav ne ume da šutira loptu.
5.8.17

Imam jedno ružno sećanje, ovako ide: četvrti sam razred, znači negde devet godina. Igramo fudbal na odmoru, neizvesnost raste. Već je zvonilo, znamo da se utakmica bliži kraju. Iz nekog razloga, moj tim dobije penal. Iz nekog drugog razloga, meni zapadne da ga izvedem.

Ako većina dečaka sanja o karijeri fudbalera, kladim se da značajan deo njih namerava da posle pređe u trenerske vode. Verovatno su me zato opkolili Keni, Nima, Najl, Ešli, i ostale majušne pegave verzije Tonija Pulisa, da bi mi stručno objasnili kako da šutnem. Jedan po jedan, sa rukom oko ramena, zasipali su me savetima dok me je na golu čekao Džasper – ogromni Džasper, glava kao pogača, raspon ruku kao Hrist Spasitelj. „Moraš spoljnom", „Ne gledaj tamo gde ciljaš", „Zaleti se, fintiraj ga, i onda raspali po sredini."

Reklame

Sledio sam se. Tapšu me po ramenu, dele poslednja uputstva, i ostavljaju me da se skoncentrišem. Gledaju me, čuče sa rukama na butinama, žvaću žvake i gledaju me.

Kroz opštu graju, prilazim lopti u pokušaju da izvedem ono što su mi rekli da treba. Drugim rečima, pokušavam da izvedem trideset stvari odjednom, zamahujem unazad kao pumpa na naftnoj bušotini, šutiram, a loptu samo okrznem. Otkotrlja se napred jedva metar-dva, kao da je od kartona. Ogromni Džasper na golu ne mora ni da se pomeri dok gleda loptu kako se sama zaustavlja. Tu počinje smeh, ali ne samo smeh već ono mahnito urlanje, kao u zatvoru kad pogase svetla. Njihovo užasno ushićenje govori mi da ovo nikad neću zaboraviti. Niko me ne gleda, samo trče okolo i vrište od smeha, presrećni što se to nije njima desilo. Onda se odvlačimo nazad u učionicu.

Znate ono kad je meč u dobrotvorne svrhe, pa u 86. minutu neki TV voditelj shvati da ne može više ni da stoji? Ja sam takav već od prvog minuta.

Nisam protiv fudbala. Mnogi ponosno ističu da ih ovaj sport ne zanima u pokušaju da se uzdignu iznad toga. „Ha, boli me dupe za fudbal, imam knjige i Doctor Who DVD kolekciju i smisao za humor, zašto bih trčao za loptom po travi". To kod mene nije slučaj. Jebiga, mnogo bih voleo da umem da igram fudbal.

Razmislio sam i zaključio da spadam u po tom pitanju najgorih 30% odraslih muškaraca. Nisam baš potpuno nesposoban; umem da vodim loptu ako niko ne pokušava da mi je uzme, mogu i da dodam pravolinijski po zemlji, od noge do noge. Ali nikad nisam ispimplao više od četiri dodira. Jedini trik sa loptom koji umem da izvedem je ono kad je uhvatiš između stopala i skočiš u mestu. Znate ono kad je meč u dobrotvorne svrhe, pa u 86. minutu neki TV voditelj shvati da ne može više ni da stoji? Ja sam takav već od prvog minuta. Igram fudbal kao da sam već tri sata na ekserima. Nisam hendikepiran, prosto mi ne ide.

Reklame

Bezbroj stranih fudbalera je pri susretu sa engleskim medijima izjavilo da je fudbal univerzalni jezik. Time obično hoće da kažu da ne govore engleski ali nema veze, jer pravila fudbalska igre ne zavise od reči, ko god zna sa loptom može da komunicira bez potrebe za prevodom. Ali tu je i ona druga strana. To što se u fudbalu ne koriste reči ne znači da bilo ko može da komunicira kroz njega. Ja bih pre progovorio mandarinski nego što bih proigrao fudbal, bar u ovim godinama. Verujte mi na reč, probao sam. Ne da nije univerzalni, nego je strani jezik koji osim mene svi govore.

Usamljeni tužni autor sa jedinom medaljom koju je ikad osvojio. Patetika.

Sam sam kriv za sve. Kao dete, okrenuo sam leđa fudbalu u ključnom osmogodišnjem periodu, od svoje 9. pa do 17. Prethodno sam trenirao u lokalnom dečijem klubu, gde sam osvojio priznanje kao „Igrač koji je najviše napredovao", ali oko 2000. sam izgubio strpljenje i batalio. Tada stečene veštine, takve kakve su bile, nikad se nisu vezale za moje telo u razvoju. Fudbal mi nije postao instinkt. Znao sam samo osnovni rečnik i nešto malo sintakse u trenutku kad sam od fudbalskog jezika odustao. Zato ga sad govorim polupismeno. Vidi se da stopala pokušavaju da oforme reči i izraze, da znaju šta to znači „suvi list", ali sve to zvuči kao nemušta imitacija.

Nedavno sam ponovo dao šansu sebi u fudbalu. Prošle godine, kad je grupa mojih najbližih prijatelja migrirala iz Bristola u Južni London, prijavili smo se za pet-na-pet ligu u Pekamu. Svi smo u dvadesetim godinama, a mene je reklo bi se vreme poštedelo – redovno trčim, dok moj cimer za večeru jede po dve mini-pice. Sve će to da dođe na svoje, zar ne? Ispostavilo se da ne, već u prvoj utakmici.

Reklame

Nije da sam fizički posustao, nisam bio zadihan, više je bilo kao da sam u nekom video spotu od pre 15 godina. Zvuk saobraćaja, blještava svetla, sve je oko mene letelo dok sam stajao nepomično licem okrenut ka kameri. Kao da su svi ostali igrači bili sa neke druge planete, hirurški precizno proigravali jedni druge. Ne samo što su znali šta treba da rade kad imaju loptu, već i kad je nisu imali. Bio sam potpuno pogubljen. Neko je predložio da se oprobam kao golman; primio sam tri gola za dva minuta, a onda su me izvukli iz igre.

Rezultati se sa vremenom nisu popravili. Rotirali smo igrače iz nedelje u nedelju, pa je ubrzo postalo jasno da gubimo kad god ja igram, i dobijamo kad god mene nema. Svi moji drugari su primetili. Više se nisu smejali kad bih se našalio na temu svojih performansa. Kad sam poluozbiljno predložio da se povučem, prećutno su se složili. „Slobodno izađi posle na piće sa nama", utešno su mi ponudili.

_____________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film: Još jedna utakmica, majke mi

______________________________________________________________________________________________________

Prvo sam mislio da sam ljubomoran, ali ipak ne bih rekao da je zavist u pitanju. Ne osećam potrebu da budem najbolji, samo bih hteo da sam tu negde pri njihovom nivou, da mogu da učestvujem, da budem deo grupe. Ovako imam osećaj da ih gledam kako nose slušalice i smeju se nečemu što ja ne čujem. Čitav svet pun zadovoljstava me okružuje, a ja sa njim nemam veze. I tu sam a i nisam.

Reklame

Taj impuls postoji u svima nama – kad se povede razgovor na temu o kojoj ne znamo ništa, kad poželimo da duhovito prokomentarišemo vesti dana na Tviteru, kad Ričard Blekvud uzalud pokušava da narenda koru limuna. Nije da smo ljubomorni na sve druge koji koliko-toliko znaju šta rade, samo nam je žao što nismo među njima.

Kao i većina stvari koje kvare sadašnji trenutak, uzroci ovome leže u prošlosti. Žarko žalim što nisam više trenirao u detinjstvu, što sam poverovao štreberskoj mitologiji po kojoj mogu da se uzdignem iznad sporta, što se nisam potrudio da razvijem veštinu koja mi je još tada nedostajala. Manjak fudbalske sposobnosti me danas toliko pogađa zato što znam da je kasno da se popravim. Igranje fudbala zauvek mi je uskraćeno, sad sam kao onaj zbunjeni penzioner u Apple prodavnici koji pipka ekrane kompjutera i nada se da će mu neko odgovoriti. Prekasno je. Više nema šanse da bilo šta naučim.

Mogu samo da se nadam da nas život polako izniveliše. Jednog dana ćemo svi ostariti i zanemoćati, niko neće imati dovoljno funkcionalna kolena da bi igrao fudbal. Takođe me teši i to što će jednog dana svi moji prijatelji umreti. Niko mrtav ne ume da šutira loptu.

Još na VICE.com

Bačen talenat, straćena mladost: Poučna priča o Niklasu Bendtneru

Fudbalski hipster-treneri kroz vekove

Fejsbuk, poslednje utočište lovaca na piratske fudbalske lajv strimove