Ishrana

Na mojoj svadbenoj gozbi svi voljeni su dobili salmonelu

Prvi dan kao supruga sam provela transportujući izmet svog muža u bolnicu.
15.3.18
Sve fotografije: autorka

Tekst je prvobitno objavljen na Munchies.

Verovatno bi trebalo da počnem ovim pojašnjenjem: već smo se razveli. Iskeno, verovatno nisam mogla da naslutim da je moj brak osuđen na propast. Na kraju krajeva, udala sam se za umereno uspešnog muzičara sklonom preterivanju u provodu. Ali uprkos velikim sumnjama povodom situacije, želela sam makar da probam, pre nego što sasvim dignem ruke od braka. S toga sam se zbog venčanja odrekla svog udobnog života novinarke u Švajcarskoj, ostavila svoje prijatelje i oprostila se od svojih roditelja i svog doma. Otišla sam iz Ciriha, svog najomiljenijeg grada na svetu, i otišla u mali, uspavani grad u Kanzasu. Budućnost mi je bila neizvesna.

Kada sam stigla u Kanzas, obišla sam na desetine cvećara i poslastičarnica, zajedno sa svojom budućom svekrvom. Verovatno biste mogli da kažete da je to bilo venčanje iz mojih nova – osim činjenice da nikada nisam maštala da ću se udati. Dok sam sedela na podu garderobe, okružena gomilom venčanica i bocama jeftinog proseka, smesta mi je postalo jasno da me to venčanje nikada neće usrećiti, bez obzira na to koliko elegantno ili jeftino sam ga osmislila. Zbog čega sam odlučila da usrećim barem neke ljude: porodicu mog budućeg supružnika.

Tokom dva meseca pre venčanja, moj krug porodice i prijatelja se proširio barem trostruko, bez ikakve moje stvarne pomoći. Proslaviću svoj takozvani najlepši dan na svetu sa potpunim neznancima. A pošto u Kanzasu izgleda nema mnogo toga da se radi osim da se razmnožava, ove horde neznanaca sa svojim pripadajućim porodicama će konzumirati neverovatnu količinu hrane. Kako ću moći sve ovo da priuštim? Moja ušteđevina se sastojala od nevelikog penzionog fonda koji sam uspela da uštedim u Švajcarskoj, i dopunjavala ju je samo finansijska podrška mojih rođaka i moje majke. A kao imigrantkinji, još mi nije bilo dozvoljeno da radim u SAD. Zbog čiste količine stomaka koju je trebalo da napunim, odlučila sam se za oskudan jelovnik koji se sastojao od pirinča, nudili, salate, i kao vrhunac – pilećih grudi u obliku srca. Na kraju krajeva, ipak sam želela da svojim gostima ponudim nešto posebno. Ali u tom trenutku, nije mi bilo jasno da li ću im prirediti najgori dan u životu.

„Moj prvi čin kao supruge podrazumevao je odnošenje izmeta mog muža u laboratoriju u plastičnoj kutiji.“

Naša zakuska je prpremana u kuhinji hotela u našem gradu koji je pripadao jednom hotelskom lancu srednje veličine. Iznajmili smo balsku dvoranu za našu proslavu. Dok sam ja smirivala živce novopečene supruge ispijajući prejaki džin i tonik iz plastičnih Bad Lajt čaša, moje zvanice u se gostile jeftinom piletinom sa hrpe postavljene na stolu u dvorani. Čitavo veče sam slušala „bože, baš je slatka“ piletina u obliku srca. Kakav divan simbol ljubavi, takvo parče mesa. Na kraju večeri, sto za posluženje je bio prazan kao istorijat internet pretrage sveže oženjenog zavisnika od pornografije.

Trenutno razočaranje je nastupilo rano narednog jutra. Ja sam imala gadan mamurluk, moj muž se iz „zezanja sa ortacima“ vratio tek rano ujutru, a kuća mi je izgledala kao omladinski hostel u špicu sezone. Ali pre nego što je moj muž mogao da prespava prežderavanje na svadbi, stvari su krenule po zlu: sa strahom u očima i štrcajući mlazeve povraćke iz usta, jedva je stigao do kupatila na vreme. Naredne sate je provodio ili u toaletu, ili na gostinjskom madracu koji je poslednjim atomima snage dovukao do vrata kupatila, da bi mogao makar malo da odspava pre sledećeg naleta povraćanja-sranja.

Nije bilo šanse da je za to bio kriv alkohol. Na kraju krajeva, ni ostalim gostima nije bilo mnogo bolje. Povrh svih drugih simptoma, moju maju je uhvatila groznica i ležala je sklupčana u bolovima na kauču – kada god nije stajala u redu za kupatilo. Dok je moja svekrva odvodila članove porodice u bolnicu, dve trudne gošće zamalo da završe na intenzivnoj nezi zbog dehidracije, a gerijatrijska prababa mog muža je nevoljno putem akutne dijareje pokušavala da obori rekord iz detinjstva u „ukupnom broju potrošenih pelena za jedan dan“. Ja sam bila zauzeta pakovanjem tuđih govana u plastične posude. Moj prvi zvanični čin kao supruge podrazumevao je odnošenje izmeta mog muža u laboratoriju u plastičnoj kutiji. Brižljivo sam smestila posudu na suvozačko sedište, da bih bezbezno prevezla dragoceni teret u laboratoriju. Dijagnoza: izgleda da su propisi o bezbednosti bili ignorisani. Piletina u obliku srca je bila puna salmonele.

Dok sam ja nastupajuće dane provodila ispisujući poruku „Izvinite što sam vas otrovala“ na zahvalnicama, nadajući da me niko od mojih gostiju neće tužiti zbog telesnih povreda, država Kanzas je intervenisala i naredila inspekciju hotelske kuhinje. Naravno, nisu našli ništa – moji gosti su sve pojeli, i nakon što je menadžerka hotela sutradan posle venčanja izgrdila osoblje, svi preostali dokazi su, naravno, bili uklonjeni. Na kraju sam ipak morala da platim čitav račun za zakusku smrti. Jedino za šta se hotel pobrinuo je bio šampanjac, za „smirivanje mojih napetih živaca“, kao što je menadžerka hotela napisala u mejlu. Ma, baš ti hvala!