тело

Kako se i dalje navikavam na moje telo koje 'nije kako treba'

Znala sam da mene nikada neće dočekati stolica u operacionoj sali i prilagođeni uslovi rada, bar ne u Srbiji.
Foto: Nenad Vujanović

Misterija kako funkcioniše telo bila je moja omiljena zagonetka od detinjstva. Od čega se sastojim, i na koju foru sve to radi tako neverovatno savršeno? Ok, uglavnom je savršeno i dišeš, a da nemaš pojma kako i ne baviš se time dok te ne stave na onu mašinu sa cevkom koja ide pravo u dušnik. Ne razmatraš kako ti radi srce dok ti ne zalepe elektrode. Zato što je telo prosto tu, i ti si tu. I nije neka velika stvar. A jeste.

Reklame

Moje telo je drugačije, i drugačije i radi. Radi kako mu se hoće zapravo, ili što ja kažem "na prekidač". Nema veće enigme za mene od njegove "slobodne volje" i sposobnosti da me vrlo uporno i kreativno nepredvidivo izluđuje na dnevnom nivou. Kad pročitate ovo, možda vam bude lakše što vaše ne funkcioniše kao poludeli termostat. Možda se i podsetite koliko je sve to jedan strava mehanizam, ako ste zaboravili. Nadam se da niste.

Kablovi i medicinske bajke

Moja prva literatura kao sedmogodišnjakinje nisu bile bajke nego medicinske knjige koje su moji imali u kući. Čitala sam o tumorima onako kao što je neko čitao o princu na belom konju, znala sam gde je koji organ, kako izgleda skelet i gde sve možete napipati puls, a da nije ručni zglob, praktčno pre nego što sam pošla u školu. S ove distance prilično je lako uočiti psihološki koren u toj uvrnutoj ljubavi koju sam pokazivala za krv, dokumentarce o operacijama, ljudske organe i tako to. Kad si mali i nekako si drugačiji, bolestan, ili, kao ja, budeš klasifikovan nečim što kasnije naučiš da se zove "stanje" i "porođajna povreda" automatski dobiješ poriv da lečiš.

Otkad se sećam sebe i igračaka ja sam se bavila uređivanjem sobe za intenzivnu i lutke su mi redovno bile prikopčane na neke žice. I to, ja uopšte i nisam bila ni u čemu takvom kao dete, niti sam imala operacije, mada sam imala iskustvo bolnica na neke druge načine. Jednostavno sam se ložila na to, nenormalno. Ako vam kažem da sam demolirala baterijsku lampu, tranzistor i tome slično da povadim ono što ima unutra, i da niko nije bio srećniji od mene kad sam jednom među delovima našla nešto što je moglo da prođe kao savršena maska za kiseonik biće vam jasno.

Reklame

Od sedme do sedamnaeste

I sad kad me pukne emocija prema medicini kažem da sam znala šta želim da budem kad porastem od sedme do sedamnaeste. To je bilo jednako sigurno kao moje ime i prezime, i danas kad se vratim u taj osećaj definisanosti i svesti da ideš tačno ka tome za šta si rođen, nešto me žacne iza grudne kosti. Obožavala sam ljudsko srce kao mehanizam, kao ideju i prikaz savršenstva tela. Međutim, znala sam da mene nikada neće dočekati stolica u operacionoj sali i prilagođeni uslovi rada, bar ne u Srbiji. Iksirala sam tu mogućnost još na času biologije kad smo u srednjoj gledali nešto pod mikroskopom, ka kome je celo odeljenje kao gladno stado ovaca pojurilo, a čak se nisu ni ložili na to. Ja sam se samo ukopala kraj radijatora, potpuno nema od nepravde i apsurda u koji sam upravo gledala. Danima sam se osećala kao da sam progutala kamen. Posle sam otišla na svetsku književnost, i nisam više kucala u pretraživač kao nekad na času informatike: "open heart surgeries". I danas mislim da je ipak, nekako dobro što nisam u zelenom odelu. Ali i dalje me radi adrenalin na sve što ima veze sa medicinom. A fasinacija telom uopšte, i zapitanost nad ovim mojim, drugačijim, nikada nije prestala.

Diklofen i igle

Put od uobičajene tinejdž opsesije time kako izgledam i "zašto samo ja imam ovakve noge" do filozofskih promišljanja o tome kako to moje telo zapravo radi iznutra i zašto je tako uvrnuto, u dva ujutru dok gledam u plafon, nije bio baš kratak, što će reći - mnogo mi je trebalo da naučim.
Normalno da sam se tripovala od dvanaeste do sedamnaeste, i što imam drugačije noge, i što drugačije hodam, i što ne mogu da nosim mini suknju i štikle (štikle me i sad bole kao neka gadna opekotina i nikad neće prestati, sigurna sam). Međutim, pored sasvim očekivane opsesije veličinom grudi i time kakve su mi noge, u tom periodu dobila sam još nešto - traumu iskustva konstantnog fizičkog bola.

Reklame

Priličan broj godina zbog toga nisam mogla da prehodam sama ni razdaljinu između stola i fotelje, razvila sam i strah od otvorenog prostora, tinejdž depresiju koju razume se niko nije uočio jer sam stalno bila humor nastrojena, i naravno - strah od samog bola. Čak i kada je on bio manji i drugačiji, u kasnijim godinama, ja sam na svoju ruku pila diklofen, kao što bi neko pio Bonibon uz sok, gutala sam najmanje tri dnevno.

Kad sam se češljala, ruke su mi bile pune celih pramenova zbog nuspojava leka, a meni je jedino bilo važno da niko od društva ništa ne primeti. Jebiga, bilo mi je šesnaest ili tako nešto, a tad ti je jedino važno da budeš prihvaćen. Nisam prestala sa gutanjem tableta sve dok me kičma nije zakovala zbog previše hodanja - jedne večeri samo više nisam osećala noge i bolelo je gore nego da vam čupaju nokte u epskoj narodnoj pesmi. Narednih dana su me nadrogirali kortikosteroidima direktno kroz iglu, pa sam se smirila i prestala s diklofenom. Danas ne pijem ništa slično sem ako nije u pitanju migrena jer prema intenzitetu bola vidim koliko sam preterala sa aktivnostima i tako relativno kontrolišem opterećenje tela. I dalje imam traumatske reakcije na bol. To nikad neće prestati. I bol neće prestati. Jebiga.
And don't feel sorry for me. Navikla sam. Prilično.

Sistem namernih pogreški

U tim nekim mlađim godinama sam počela i da lociram činjenicu da nije najgore to što mi noge nisu prihvatljivo i uobičajeno zgodne. Počelo je lagano, svešću da ama baš niko od društva nema taj trip da mu bez najave pada energija. Kod mene je to tada (kao i danas) izgledalo tako da sad sedim, pijemo i blejimo, a u sledećem trenutku mi se tresu ruke i moram odmah nešto slatko da nađem. Vremenom sam logički zaključila da pošto hodam uz mnogo veći napor, više energije i trošim, pa mi je, kao, malo laknulo. Jedino nisam uspela da shvatim zašto se taj pad čega god uglavnom ne dešava postepeno i s nekim uvodom, nego kao da je neko kroz cevku povukao sav sok iz čaše odjednom.

Reklame

Urnebesno je što sam sve te momente gde sam locirala da mi telo radi posebno i da nikada neće biti predviljivo i "normalno" prihvatala užasno sporo. Valjda mi je bilo jako teško da osvestim da toliko mnogo toga nije "kako treba". Svesno i namerno sam mnogo puta dovodila sebe u situaciju koja izaziva neki haos, pre nego što bih to napokon prihvatila. Tipa, kafa. Skontala sam da mi kad progutam ma i gutljaj jače kafe srce toliko promeni ritam, imam osećaj kao da mi se u grudima prevrće ptica sa sve perjem koje mi stoji u grlu. Nastavila sam da pijem "smrt kafu/ šlogerušu" ili ono što sam sama nazvala "dižem iz mrtvi' " godinama jer sam je ludački volela, i furala sam fazon da kafa nije kafa ako nema dva prsta taloga. Tek na poslu sam naučila da samo treba skuvati blažu, i gotova stvar.

Bipolarni razgovori

Posle užasavajuće tegobnog i sporog prihvatanja (koje je trajalo kroz čitav faks) da jebiga, nikad neću imati normalno predvidljivo telo, nego ono koje "radi na prekidač" odnosno gasi se kad hoće, došlo je svesno hendlovanje društveno prihvatljivog ponašanja, odnosno usavršavanje tehnika kako da niko ne primeti koliko mi je u tom momentu loše. Vremenom sam se izveštila prilično fino, toliko da danas mogu da gledam nekoga u oči dok odbrojavam sekunde do onesveščivanja, a da on pojma nema, i da se na kraju uglavnom, ne onesvestim.
Na isti način trpim fizički bol bez pokazivanja. Najteže u svemu ovome je biti koncentrisan na razgovor i izgledati normalno dok osecaš da te sva dominantno bolna mesta u telu rasturaju. I osmehivati se. I ostati da stojiš.

Reklame

Zapravo je sva tajna u tome da snagom uma nateram telo da radi ono što treba, da bismo pregurali momenat. I to tako što ćaskam sa njim, kao da sam bipolarna ličnost.
Evo jedne scene sa migrenom. Čekam autobus na okretnici. Zvuci nekoliko motora koji istovremeno rade u mojoj blizini seku mi lobanju kao ručnom testerom - sporo i temeljito. Osećam je da nadolazi, prvo kao neko čudno treperenje svetla oko mene, a onda pravo iz želuca kao vodoskok mučnine koji mi se penje do grla.

Ko nije imao migrenu teško može da skapira, ali ta vrsta bola je otprilike kao da vam neko razlistava lobanju na slojeve i to bez imalo žurbe uz osećaj kao da ćete da bacite peglu na cipele i ljude oko sebe. Znam da ne smem da počnem da paničim, jer će biti samo još gore.
Međutim, počinjem ubrzano da dišem, i bol se automatski pojačava. Osećam puls kako mi se penje iza ušju uz šuštanje krvi, a svet izgleda nekako sivkasto, i svaki put kad trepnem sve je gore. Bus koji dolazi je najgori mogući, matori žuti kome motor čujete na deset kilometara razdaljine čak i na Slaviji. Do prve apoteke imam pola sata vožnje plus hod, a ne treba ni da kažem da se kad koračam migrena samo pojačava.

To je taj magični momenat kad počnem da razgovaram sa svojim telom. I to ne zato što sam luda, nego jer ga poštujem. U tom trenutku njega stravično boli, i ono fizički trpi, zato što, recimo, ja nisam dovoljno spavala, ili sam ispušla tu "samo jednu cigaru" ili sam popila samo pola šolje kafe jer tako lepo miriše ili jer sam baš preterala s hodanjem. Jebiga, sestro, neće to tako. Zato je u tom trenutku moje da mu pomognem da pregura. Bole ga kosti, glava, boli ga postojanje. I zbog toga, kad mi je stvarno ozbiljno loše iz nekog razloga, razgovaram sa njim kao što bih razovarala sa nekim koga najviše na svetu volim.

Reklame

Boj se tela i poštuj ga

Ne šalim se. Zato što ćete radije želeti da ugledate razjarenog starozavetnog Boga nego da vidite svoje telo razlupano onoliko koliko ono to može da bude. Ja sam prva koja trpa u sebe svakakvu hranu bez reda i smisla, ide na posao uz četiri sata sna, koja ispuši pola pakle jer je "posebna prilika". Zato što može da se desi da vas malo otrezni, onda kad se ne nadate.
Tako sam nedavno, više od mesec dana svesno rastezala njegove granice na razičite načine, sva ponosna što eto, možemo i dotle, dok se nisam našla nasred ulice sa samo nekoliko sekundi vremena da uskočim u prvi kafić pre nego što padnem u nesvest.
Narednih dana išla sam od hitne na Bežanijskoj kosi gde sa plafona vise bele neonke, a ljudi leže po hodnicima, i sav taj očaj te tera da zaplačeš od muke, do privatnih lekara, gde sam ostavila otprilike polovnu onoga što zaradim na mesečnom nivou da bih primila jednu infuziju i dobila dva ključna pregleda jer jebiga, đavo je odneo šalu i hitno je a znamo kakav nam je zdravstveni sistem.
Tad, po ko zna koji put skontaš da ništa više nije važno, sem toga da opet budeš ti, i da možeš sam da se okupaš, i da osetiš da si gladan, i da si naspavan. Sve to negde kao znaš, ali zaboraviš, a onda padneš. I ako imaš sreće pa lekcija nije bila zajebana, možda možeš i da ustaneš.

Moje telo, ponavljam, radi na prekidač. Ima dana kad želim da uopšte nemam nikakve veze sa njim, i da sam prosečna, najprosečnija osoba na svetu sa telom za koje tačno znaš šta mu je sledeći potez. Većinu vremena ipak, poštujem to što uspeva ovako kul s ovim što mu je dato, jer mu često nije dato puno, a ja ga pritom dodatno iscrpljujem. I volim ga. Jer je prelepo, nesavršeno i jer se baš trudi da me ishendluje, prateći moj gladni razigrani duh koji samo hoće nekud da ide i nešto da radi i menja.
Povremeno mu bipolarno čestitam naglas.
Zaslužilo je.

JOŠ na VICE:

Sa čim se sve žene sa hendikepom u Srbiji suočavaju pri odlasku kod ginekologa

Vodič za zabavljanje sa devojkom sa hendikepom u Srbiji

Cerebralna paraliza će me ubiti (i ostale zabavne, normalne misli)