U čemu je fora sa fetišom na ortopedski gips

Reči ‘kast’ i ‘porno’ verovatno prizivaju one neprijatne scene kad je porno glumac navodno izmanipulisan da se kara pred kamerama kako bi dobio posao. Ništa se ne bojte, postoji čitav drugačiji žanr (jednako neprimeren da se gleda na poslu) kast pornjave na internetu koja podrazumeva drugačiju vrstu kastinga koje se desi kad slomite nogu i stave vam je u gips. Jeste, fetiš na ortopedski gips postoji i ne, ne svodi se samo na pornografiju. Mnogi ‘kasteri’ vole da gledaju potpuno vanila snimke ljudi imobilisanih zbog povreda kostiju — postoji čak čitava internet zajednica posvećena razmeni fotografija i raspravama o najsitnijim detaljima ortopedske estetike.

Porazgovarali smo sa jednim takvim kasterom — Pjotrom, dvadesetpetogodišnjim IT programerom iz Poljske — da bismo jednom za svagda raščistili u čemu je fora sa fetišom na gips.

VICE: Za neupućene, kako bi definisao fetišizam na gips?

Pjotr: Za mene se on sastoji od mnogo stvari. Najprostiji odgovor je paljenje na ljude koji nose ortopedski gips (ili gipsove). Divljenje delu tela i njegovom obliku sabijenom u čvrstu ljusku zbog koje je neko manje ili više nepokretan. Želja da se odobrovolji, uteši ili podrži neko ko je osuđen da to nosi. U seksualnom smislu, želja da se prevaziđu dodatne poteškoće koje vam pravi gips i iskoristi to kao seksualni stimulans.

Ali ima tu još nečega. Zapravo je prilično složeno i svaki fetišista ili fetišistkinja (mada su ženski ‘kasteri’ prilično retki) ima sopstvene preference. Uzmite bilo koji ortopedski gips koji ste ikad videli — javiće se neko ko će tvrditi da je baš taj najbolji. A mogu da napišem čitav esej o najsitnijim detaljima kombinovanja asesoara. Laki fiberglas ili teški gips, beli ili u boji, imobilisani članak, pete za hodanje, remenje, štake, invalidska kolica, priručna odeća… Šta god vam padne na pamet.

Ono što bih, međutim, voleo da istaknem jeste da u slučaju većine fetišista na gips suština nije u uživanju u bolu ili njegovom nanošenju. Radi se samo o vizuelnoj strani — gips i sve oko njega — koja vas privlači. I osoba koja ga nosi. To je kao kad vidite nekog privlačnog u seksi odeći, s tim što odeća ovde ima dodatnu svrhu i svojstva. Tu je i osećaj da je nekome ko nosi gips potrebna dodatna pomoć u mnogim jednostavnim zadacima. Pada vam na pamet ‘dama u nevolji’, mada isto tako može da se primeni i na muškarce. Uz to, fetiš na gips prate drugi fetiši, jer se uklapa dobro u popriličan broj njih — dominacija, bondidž, fetiši na određene delove tela, i mnogo toga još. Mada mislim da se najčešće vezuje za fetiše na noge i stopala.

Kad si prvi put shvatio da imaš fetiš na gips?

Sećam se kad sam imao 13 ili 14 godina, jedna od devojčica iz mog odeljenja je povredila ruku. Bila joj je umotana u zavoj i nosila ju je u remenu. Sedeli smo zajedno u istoj klupi i zamolila me je da hvatam beleške za nju. Ja sam pristao. Koliko god mi to šašavo zvučalo danas, mislim da je to bilo prvi put da me je neko seksualno uzbudio. Činjenica da sedi tamo, moli me da uradim nešto za nju, dok izgleda lepo i bespomoćno sa svojim ‘neupotrebljivom’ rukom koja visi u remenu, nesposobna da drži olovku… Izluđivalo me je to, ali tada nisam shvatao u čemu je stvar. A onda, kad sam imao 15 godina, pročitao sam knjigu Put u prašnjavu smrt Alistera Maklina. U njoj je bilo opisa devojke sa slomljenom nogom. Kad sam ih pročitao, osetio sam istovremeno uzbuđenje i grižu saveti — “zašto reagujem tako neobično na ovo, slomljene kosti uopšte nisu zabavne!” Onda sam ukucao izraz ‘noga u gipsu’ na internetu i ubrzo sam saznao za taj fetiš…. Tako je sve počelo.

U redu, šta te konkretno loži u vezi s tim?

Mislim da me pale kontrasti. Da navedem samo nekoliko primera… Vrelina tela uz hladnoću gipsa. Oblik dotičnog uda uz glomazni i kruti gips. Nožni ili prsti ruke koji vire iz tog beživotnog zatvora, jedini delovi koji mogu da se pomeraju. Nespretno skakutanje na štakama ili ćopanje umesto gracioznog hoda. Pošto imam fetiš na stopala, volim kako slatko i ranjivo izgledaju ti prstići koji vire iz gipsa dok je ostatak stopala sakriven i nepokretan. Kako se noga klati u vazduhu kad žena skakuće okolo na štakama, kako se odmara dok joj je noga izdignuta na jastuku ili sa rukom u zavoju… Mogao bih ovako do sutra. Ali to je samo vizuelni deo svega. Psihološki aspekt još je i važniji. Sviđa mi se slika bespomoćnosti ‘žrtve’ i želim da joj pomognem. Da joj kuvam, kupujem joj namirnice, pomognem joj da hoda ili, u slučaju gipsa na ruci, da obavi neki manuelni posao, da joj navučem čarapu na njene hladne prste… Stvarno je teško sabiti sve to u nekoliko rečenica.

Verovatno je teško uživati u ovom fetišu ‘u stvarnom životu’ — ne možete naterati seksualnog partnera da ima slomljenu ruku. Kako uspevaš da uvedeš fetiš na gips u svoj erotski život?

Ne želim da bilo ko slomi ruku da bih iživeo svoje fantazije! Suština je u vašem partneru. Moja devojka je to prihvatila, iako ispočetka nije razumela. Ali posle nekog vremena čak je počela da se navikava na to i sada smo oboje zaista srećni i opušteni po tom pitanju. Ona čak predlaže ideje za naše nove avanture. Što se tiče uvođenja u erotski život, postoje razni načini! Igranje igara doktor-pacijent. Igranje igara robinja-gospodar/gospodarica. Masaže i obožavanje. Čak i crtanje stvari po gipsu. Postoje kreativni načini da se izađe na kraj sa neobičnim neprijatnošću, kao što je otkrivanje novih seksualnih poza. A seks kad imate gips na sebi ume da bude veoma zabavan!

Postoje brojne Internet stranice i forumi posvećeni fotografijama, video snimcima i raspravi o fetišu na gips. Kakav odnos gajiš sa zajednicom fetišista na gips?

Ponekad kupujem fotografije ili video snimke sa sajtova za fetišiste na gips, jer znam da su ti gipsovi rekreativni, kako ih zajednica naziva — tu nema pravih povreda. Uz to, fotografi i modeli poznaju suštinu ovog fetiša tako da znaju šta treba da prikažu da bi to bilo što privlačnije. Nisam forumski tip osobe, ali zaista postoje veliki forumi na kojima ljudi pričaju o onome što vole, postavljaju fotografije koje su snimili (neki čak vole da stavljaju gipsove na sebe) ili razne svoje ulove sa interneta, prepričavaju ili izmišljaju anegdote, promovišu materijal koji se plaća i tako dalje.

Pre našeg intervjua pomenuo si jeziviju stranu ovog fetiša — takozvane ‘progonitelje gipsova’ koji kad vide da je neki bloger ili Jutjuber slomio kost šalju mu poruke tražeći mu fotografije. Jesu li ti ljudi veliki deo zajednice? Kako se zajednica nosi s tim?

U odnosu na veličinu zajednice, oni su gotovo nepostojeći. Ne bih za njih rekao ni da su deo zajednice, jer ih se ona obično brzo rešava. Ako se prepoznaju kao korisnici nekog konkretnog foruma za fetiš na gips, zabranjuju ih po hitnom postupku. Iako je naš fetiš neobičan, on je bezazlen i ne želimo da nas iko povezuje sa takvim ljudima. Za mene lično to je neprihvatljivo. Mogu da prihvatim da neko nađe i sačuva fotografiju koja je već javna, recimo, na Instagramu. Ne možete nikoga da sprečite da to uradi. Ali potpuno je druga stvar ako maltretirate osobu koja verovatno nimalo ne uživa u nošenju gipsa. Naročito pošto ti ljudi ne znaju o čemu se tu radi i to ih plaši. Možda su za neke od ovih progonitelja prave povrede privlačne, ali sadizam nije deo samog fetiša na gips.

I sam sam jednom odigrao ulogu u ograničavanju njihovog delovanja. Pre nekoliko godina, tražio sam neke video snimke i jedan tambnejl je izgledao lepo, pa sam kliknuo na njega. Ispostavilo se da se radi o veoma mladoj učenici sa slomljenom nogom, lepo joj se video gips. Primetio sam mnogo komentara ispod. Bili su veoma ljubazni, utešni i puni komplimenata, često tražeći od nje da postavi još snimaka. Onda sam primetio da ona već ima nekoliko snimaka o gipsu, sve sa sličnim komentarima. Prepoznao sam neka korisnička imena iz drugih komentara na video snimke. Bilo je šokantno i odvratno. Napisao sam joj poruku, objasnivši joj najljubaznije što sam mogao o čemu se tu radi i zamolio je da pokaže moju poruku roditeljima. Njen kanal je nestao ubrzo nakon toga. Bilo mi je drago i bio sam pomalo ponosan, ali čitava situacija je kod mene pokrenula nekoliko pitanja i sumnji u prihvatanje mog fetiša. Nisam želeo da budem svrstavan uz takve ljude u bilo čijim očima.

Dakle, mogu da pretpostavim da ova manjina stvara lošu sliku o fetišu na gips. Ima li još nekakvih nesporazuma koje bi voleo da raščistiš?

Stalno to govorim — suština nije u bolu. I fetišisti na gips ne žele da lome ničije kosti. Čak i kad volimo da učestvujemo u lažiranju povreda (ili gledamo kako ih neko lažira), to je samo za potrebe igranja uloge. Naravno, neko sa pravom povredom ko shvati da postoji fetiš na gips i uživa u pažnji koju dobija takođe je u redu — a ima takvih slučajeva. Uslov je da obe strane moraju da uživaju. A ako se sretnete sa nekim gmazom koji traži fotografije vašeg gipsa, samo ga ignorišite i ne sudite loše o svima nama. Prilično smo normalni ljudi, a fetiš je samo mali deo nas.

Pratite Ričarda na Tviteru.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE UK