fenomeni

Čovek koji trči slobodno sa konjima na Islandu

Nik Tarner snima svoje autoportrete dok je intiman sa prirodom.
22.3.17

Island je mistična, snegom prekrivena zemlja čudesa u kojoj se hladni vetrovi mešaju sa toplim izvorima i Severna svetlost je jednako zadivljujuća kao što je nepredvidiva. Nisu, međutim, idilični pejzaži ove zemlje bili ono što je prvo privuklo pažnju Nika Tarnera. Umesto da ovekoveči prirodne lepote Islanda u obliku vulkana, gejzira i glečera, ovaj umetnik odlučio je da svoj objektiv usmeri ka životinjskom svetu, dokumentujući svoju fascinaciju konjskom populacijom Islanda u seriji upečatljivih fotografija na kojima bukvalno trči nag sa životinjama.

Reklame

"Mislim da je došlo do pogrešnog razumevanja mog dela", kaže Tarner za VICE. "Nisam to samo ja koji trčim slobodno sa konjima nag ili bilo šta slično. Daleko od toga, zapravo. U stvari pokušavam da prenesem ideju trčanja sa njima i boravka u tom svetu zato što je to dijalog koji ja vodim. Mislim da čovek ima mnogo primalnih, životinjskih instinkata u sebi."

Sve fotografije posredstvom umetnika i Tvajle

Tarner se još odmalena osećao opušteno u prirodi i u prisustvu životinja, više voleći društvo konja nego svojih drugara iz odeljenja u školi. "Neke od ovih nesigurnosti i osećanja ostale su mi i kad sam odrastao", objašnjava on. "Autoportreti koji su uglavnom snimljeni u prirodi ili sa konjima postali su eksperiment preko kojih sam pokušao da razumem zašto sam se, odrastajući, osećao toliko nesigurno i kao autsajder."

Tarnerova potreba za samoispitivanjem prerasla je u generalnu želju da razume ljudske instinkte, a njegov rad je na kraju postao opšte mišljenje o samom društvu. "Želeo sam da budem deo plemena, jedan od konja, a ne samo čovek koji stoji kraj njih", istakao je on.

Ovaj umetnik radi sa različitim medijumima kao što su slikanje i crtanje, a svoja dela smešta u kategoriju figurativnog ekspresionizma. Kad slika, prvo radi skicu ugljenom ili olovkom, a potom širokim potezima čitave ruke slika uljanim ili akrilnim bojama. "Mnogo me više zanima energija subjekta — konja ili same prirode — nego da on bude savršeno preslikan", kaže on

Kad fotografiše, Tarner primenjuje mnoge od istih principa kao i dok crta ili slika. Prvo pronađe lokaciju i fotografiše koliko god može, ne trošeći previše vremena na tehničke aspekte kao što su kompozicija ili osvetljenje. Ovo njegovom delu daruje organski, prirodni utisak zbog kog je gledalac praktično nesvestan bilo kakve odvojenosti umetnika od njegovih konjskih subjekata.

Kao dete, Tarner je proveo mnogo godina putujući širom Evrope, a u srednju školu je išao u Francuskoj. Pošto je u međuvremenu pao pod uticaj klasične evropske umetnosti i kulture, on svoje autoportrete doživljava kao moderno redefinisanje velikih grčkih skulptura ili kao savremene verzije slika Starog majstora. "Moja namera je, iako čvrsto fokusirana na prirodno okruženje, više usmerena na ono emotivno i apstraktno u njemu", kaže on. "Više slikam dekonstruisane konje ili pejzaže kod kojih je manje bitna sama slika, a važniji je osećaj i intenzitet koje prizivaju."

Tarner je počeo da putuje na Island 2011. godine, a od tada je tamo išao još pet-šest puta. Budući da 60 odsto Islanđana veruje u vile i druga natprirodna stvorenja, otvorenost ove zemlje prema onom što se ne vidi bila je nešto što je odmah privuklo Tarnera. "Kao dete, imao sam živu maštu i čitao sam sjajne knjige o avanturama i magiji, tako da mi je Island definitivno bio privlačan na osnovu toga."

"Za mene suptilnije nijanse slika imaju veći emotivni naboj i važnost nego da pokušam direktno da dočaram nešto", dodaje on. "Želim da gledalac oseća nešto dok gleda moj rad, da mu on ne bude samo nešto atraktivno ili zanimljivo, već da uvidi važnost prirode i sve njene složenosti, i kako čovek ima interakciju sa njom u društvu danas."

Tarnerova filozofija i dalje se razvija dok on uči više o sebi i svetu. Posebno je rešen da ne pretera s analiziranjem bilo čega i da dozvoli da se priroda razotkrije sama od sebe. "Osećaj strahopoštovanja prema nečemu većem od tebe važan je deo ljudsko razvoja: postaješ pokoran i postavljaš sve u perspektivu", kaže on. "Sve se više trudim da ne shvatam umetnost suviše ozbiljno, a ni samog sebe, ako ćemo pravo. Život je kratak; lepo je izdvojiti određeno vreme na to da uživaš u njemu."

Pogledajte video snimak o projektu Nika Tarnera, a za više informacija, idite na Edition T (Tvajlin blog) ovde.

Još na VICE:

Plivanje sa sirenama na Havajima

Uronili smo u porno časopise na srpskom pre nego što potpuno nestanu

Intimni pogled u radni dan stripera iz Majamija