Portret jednog od retkih afro-američkih farmera u Americi

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US

Tokom 1920-ih godina, afroamerički farmeri činili su četrnaest odsto industrije agrokulture SAD-a. Danas, njihov udeo je manji od jedan odsto. Manjak njihovog prisustva može se objasniti rasističkim kreditnim politikama, otkupljivanjem farmerskih korporacija, i migracijama u gradove. Ali onih jedan odsto koji su ostali kažu da se i dalje bore sa posledicama istorijskog rasizma.

Za projekat "Ukradena zemlja, ukradena budućnost", fotograf Majkl Santjago proveo je vreme sa čovekom koga zove gospodin Mekgil, jednim od retkih Afroamerikanaca koji pokušavaju da prežive od poljoprivrede. Osamdesetih, Mekgil je vodio veliku farmu koju je izgubio nakon što je vlada odbila njegov zahtev za pozajmicu. Poslednjih trideset godina provodi pokušavajući da preživi od uzgoja svinja na očevom posedu u ruralnom delu Kaliforniije. Njegov otac je takođe izgubio posed i zemlju zbog diskriminatorskih kreditnih politika, ali je uspeo da zadrži pet ari na kojima Mekgil danas živi.

Nedavno sam razgovarao sa Santjagom o Mekgilovim problemima i tome šta može da se uradi kako bi mu se olakšao život.

VICE: Zdravo Majkl, kako si odlučio da uradiš ovu seriju o gospodinu Mekgilu?

Majkl Santjago: Dok sam živeo u Kaliforniji, primetio sam da na pijacama nema crnih farmera. Kada sam radnika obezbeđenja pitao da li poznaje neke, on je počeo da se smeje. Ja živim u Sirakuzi pa sam pokušao da nađem crne farmere i u toj oblasti, ali nisam uspeo. Mekgila sam želeo da fotografišem i prikažem kao običnog čoveka koji pokušava da preživi.

Kako si ga upoznao?

Upoznao sam ga preko nevladine organizacije Farms to Grow. Njegova priča počinje osamdesetih, kada je imao farmu od 320 ari. Njemu i njegovom partneru trebala je pozajmica kako bi izbegli stečaj, a američko Ministarstvo poljoprivrede ih je odbilo. Posle toga, osoba iz agencije sa kojom su radili, kupila je posed zbog profita. Mekgil sada radi na pet ari očeve zemlje.

Može li da živi od poljoprivrede?

On i dalje radi mnoge druge poslove na različitim rančevima. Njegov život je tipičan za farmera. Budi se u cik zore, nahrani svinje, i sve poslove oko održavanja farme obavlja ujutru. U rano podne ide na druge rančeve, onda opet nahrani svinje, i u krevetu je oko sedam ili osam uveče. To je njegov dan, sedam dana u nedelji.

Iako diskriminacija možda nije očigledna kao što je nekada bila, veliki broj farmera se i dalje oporavlja od rasističkih uslova. Šta treba uraditi kako bi im se pomoglo?

Potrebno je više direktne finansijske pomoći za farmere, kao i još organizacija koje bi im pomagale. Takođe, mislim da način na koji se pozajmice dodeljuju treba reorganizovati u korist malih farmi. U većini slučajeva kriterijum za dodeljivanje pozajmice se svodi na veličinu farme. Tako da je Mekgil nije dobio zbog toga što njegova proizvodnja nije dovoljno velika. Nije dobio pozajmicu zato što njegova farma ne izgleda kao ona niz ulicu sa velikim zemljištem i stokom.

Šta misliš, zašto farmeri, kao što je gospodin Mekgil, to i dalje rade uprkos teškim uslovima?

Od svinja zarađuje između dve i tri hiljade dolara na šest meseci - ne radi to zbog zarade. Ali to je ono što on voli da radi. Danas ima 71 godinu, a ovim se bavi proteklih pedeset godina. Njegove svinje su mu važne.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu