FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Šta sam naučila o životu od uličnih muzičara u Beogradu

Kada sviraš na ovaj način, na ulici, jedino tako i tada nikome ne smetaš.
4.11.15
Fotografije: autorka

Postoje dani, kao ovaj današnji, kada se iznova zaljubim u Beograd. Dok hodam njegovim prljavim, ali toplim ulicama, sunce obasjava rupe na trotoaru i smrdljivo đubre koje se preliva iz kontejnera, a saobraćana buka, sirene automobila i graktanje ptica čine najromantičniji saundtrek.

Opijena tim iracionalnim osećajem zaljubljenosti, za trenutak sam čak i zaboravila na čudne veze između gradonačelnika našeg lepog grada i vlasništva izvesnih nekretnina, opštu medijsku paniku zbog "kancerogenosti" slanine, pa čak i na moju sudbinu u dejtingu i muvanju.

Reklame

Dok popodnevno sunce polako ulazi u zlatni sat, spuštam se u podzemni prolaz kod Franša na Autokomandi kada odjednom čujem kako iz njega odjekuje muzika. Neko dole svira gitaru i bubnjeve. Na samoj sredini podzemnog gde se spajaju tuneli ispred zida išaranog ogromnim grafitima, dva lika koji stoje i džemuju. Jedan na bubnjevima, drugi sa gitarom - carevi džemuju neki džez-rok-nešto instrumental, u toj nekoj pomalo jezovitoj atmosferi podzemnog tunela koji izbija na autoput.

Akustika prostora je sjajna i zvuk ove dvojice uličnih svirača se širi okolo kao da imaju ozvučenje, dajući neku životnu energiju ovom sivom, beživotnom i sumornom prolazu gde se ljudi smenjuju brzo, kao na pokretnoj traci. Nisam mogla da ne popričam sa njima i da otkrijem zašto su izabrali baš ovo, meni naizgled neobično mesto. Nešto sam uz tog razgovora i naučila.

FUCK THE SYSTEM

Prilazim da spustim neki dinar u koficu ispred bas bubnja i kažem im da nikad nisam videla svirače ovde, viđam ih samo u gradu.

- Pa i ovo je grad - kaže mi bubnjar, obučen u zeleni džemper i farmerke sa velikim prorezima na kolenima. U tom trenutku zastaje još neki čovek da ubaci pare, prolazi još desetak ljudi trčeći u pravcu nekog od gomile autobuskih stajališta kod Franša.

- Ma šta fali ovde, non stop prolaze ljudi, ostavljaju malo para. A i mirno je, i nema ni komunalaca koja te jure i traže dozvolu - dodaje gitarista sa izgledom koji podseća na pomalo omatorelog Petra Pana.

Reklame

- U centru non-stop jure i smaraju neprijavljene ulične svirače. Dozvola jeste besplatna, ali ima mnogo svirača, a valjda izdaju samo određeni broj dozvola plus moraš da se prijaviš gradu baš na određeni dan. On [pokazuje na bubnjara] je poslao prijavu ali na kraju se ništa nije desilo. Bukvalno ti treba veza čak i za tu dozvolu… ma smaranje. Super nam je ovde - priča on.

A ja se mislim, iako ne sviraju baš to, ova dva lika su totalni pank.

OD MUZIKE I UMETNOSTI MOŽE DA SE (PRE)ŽIVI

"Bavljenje muzikom" je jedna vrlo relativna praksa i ljudi je upražnjavaju na najrazličitije načine i sa drugačijim ciljevima i očekivanjima. Često čujem priče domaćih rok ili alternativnih bendova i raznoraznih muzičara o kuburenju sa novcem, a zajednički činilac svih su muke sa kapitalizovanjem njihovog muzičkog rada. Vladimir, gitarista i Boris, bubnjar, ipak uspevaju da se pokrpe od muzike i sviranja na ulici.

- Je l' uspevate nešto da zaradite - pitam ih, misleći da lova koja može na ovoj lokaciji da se uzme sigurno nije baš nešto spektakularna. I nije, ali pretpostavljam da može i da bude pristojna, ukoliko se prolaznicima dopadaš, kao recimo oni meni.

- Ja trenutno živim od ovoga. Žena je ostala bez posla, imamo 3 klinca, ja imam 43 godine i isto nemam posao, a sviranje mi pomaže da se pokrpimo. Nekad za tri sata zaradimo soma dinži, a svakako bih svirao kod kuće po celi dan. Ovi u Knezu nekad uzmu i po pet hiljada dnevno - priča mi uz blagi osmeh Vladimir, ne skidajući naočare za sunce.

Reklame

- Inače i slikam, pa prodajem slike na buvljaku na Vidikovcu. Posao ide dobro kad ima šta da prodaje. Mislim, kad imam para da kupim boje, platno i materijal da naslikam nešto - priča on, dok neka pozitivnost i rasterećenost zrače iz njega.

JUTJUB JE DANAS ŠKOLA ZA SVE

Boris, bubnjar, koji mi deluje nešto malo mlađe od Vladimira, kaže da i on živi od svirki, ali i od "raznoraznih umetničkih tezgi".

- Bubnjeve lupam i sviram nekih 17 godina, trenutno sam u šest bendova. Vežbamo uglavnom u jednom studiju na Karaburmi, sad sam se i preselio tamo da bih bio bliže i mogao više da se posvetim. Treba uskoro i da sviram na nekom kao takmičenju na Vračaru - priča Boris i vrti palice.

- U zadnje vreme sve više volim i sviram džez. Nisam se nikad muzički školovao, ali gledam stalno na Jutjubu neke lekcije i tako učim da sviram. Sad mi žao što nisam poneo USB stik i narezanu muziku koju sam sam pravio. Valjda ću jednog dana uspeti da izdam nešto, ali mora negde da se počne - priča on uz poluironični osmeh.

- Ja sam završio klavir i zapravo to sviram ovde, ali mi se istrošila sad baterija, jebiga - kaže Vladimir i nastavlja da drnda gitaru.

NE ŽELE SVI (MUZIČARI) DA BUDU SUPER ZVEZDE

Čitavog života se družim i radim sa muzičarima različitih profila i kroz mnoge razgovore i njihova iskustva još davno mi je postalo jasno da neki imaju san da budu svetske mega zvezde, dok drugima to ne pada na pamet. Jednostavno žele da budu andergraund i da rade to što vole da rade. Bez ambicija da izdaju album koji se prodaje u milionskom tiražu, ili da nastupaju pred sto hiljada ljudi na Marakani.

Pitam i Vladimira i Borisa koliko dugo sviraju zajedno, šta sve sviraju, da li negde vežbaju, šta planiraju - ako uopšte planiraju.

Reklame

- Sviramo sve - džez, rok, bluz, tango, valcer - smeje se Vladimir - sve što treba.

- Počeli smo pre nekih mesec dana. Upoznali smo se u Knezu, ja sam prolazio dok je on udarao neke kante umesto bubnjeva. Posle nekoliko dana smo se opet slučajno sreli ovde i dogovorili se da sviramo zajedno. Nemamo nikakve probe, ni ime, jednostavno dođemo ovde da džemujemo i uživamo, zaradimo neki dinar i to je to - kaže mirno Vladimir.

SVAKI ZVUK JE MUZIKA

U tom trenutku shvatam da sam i sama pre par godina naletela na Borisa u Knez Mihailovoj dok je svirao improv bubnjarski solo na plastičnim kofama, kantama i poklopcima - ubeđena sam da to mora biti on. Video snimak koji sam tada napravila nije dovoljno dobar da bi jasno pokazao njegovo lice, ali ostaću u verovanju da nas je sudbina opet navela na isti put.

KARMA MOŽDA POSTOJI

A možda i ne. Pitala sam Vladimira i Borisa i da li su čuli u vestima ovih dana da su meso i slanina navodno kancerogreni, i šta misle o tome.

- Ja ne jedem meso tako da me to nešto ne dotiče posebno - smeje se Vladimir i dodaje - ma to sve mediji vrte priču, ko zna kome to odgovara. Okrećem se ka bubnjaru.

- Sam taj čin ubistva životinje da bismo je pojeli je takav da nije ni čudo što je meso kancerogeno - progovara duh Morisija iz Borisa.

Obožavam dobru slaninicu, ali na neki uvrnut način se slažem sa njim. Možda je to sa mesom stvarno neka karma koja se vraćama ljudima jer ih ubijaju. Tiha osveta ubijenih životinja nad čovečanstvom. A možda ipak za štetnost crvenog mesa i slaninice postoji i neko drugo objašnjenje.

LEPOTU I SREĆU MOŽEMO NAĆI U SVEMU OKO NAS

Boris i Vladimir deluju kao da baš uživaju tome što rade. Pitam ih kakav je osećaj kada su tu.

- Obožavamo da džemujemo ovako. A kada sviraš na ovaj način, na ulici, jedino tada nikome i ne smetaš - mudro kaže Boris.

Reklame

Njegova filozofija na neki način ima smisla: onaj ko ima novac će ti dati koliko može, a onaj ko nema, nije u obavezi da 'plati kartu' kao na koncertu. Ne postoje komšije koje bi se žalile na tvoju "glasnu muziku", a dok se zajebavaš na gitari sa ortakom, usput uveseljavaš prolaznike i oplemenjuješ taj sablasni tunel gde zilion namrgođenih pešaka tokom dana procirkuliše.

Scena sa Borisom na bubnjevima i Vladimirom na gitari ispred tih išaranih zidova, isključeni i potpuno nezavisni od sveta, okruženi samo sivilom i ničim drugim, nekako je baš magična jer čini da taj pomalo nelagodan put kroz hladni podzemni prolaz postane obojen muzikom i njenom lepotom.

Pitam ih do kada planiraju da sviraju ovde, odnosno da li uopšte nešto planiraju. - Sve dok mogu i dok ima para, sviraću - kaže Vladimir, sleže ramenima i nastavlja da hvata akorde. Boris se priključuje na bubenjevima.

Nisam htela više da ih zadržavam, jer ipak tu su da sviraju i zarade neke pare. Pozdravili smo se, a ja sam otišla dalje sa nekim osećajem radosti jer vidim neke skromne i srećne likove koji jednostavno rade to što žele da rade. Ne kukaju, ne žale se i deluju zadovoljno onim što imaju. To se retko viđa u Beogradu ovih dana.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu