Teška depresivna epizoda uživo

Februar je najdepresivniji 'dan' u godini. Svaki februar mi je težak, ali poslednji put sam zaista želela da umrem za vreme dodele Oskara 2014. godine. Sećam se da je bila dodela, jer su mi crveni tepih i svečanost (sećam se da mi je neko u poruci poslao Farela sa nekim nokšir šeširom) samo pojačavao osećaj opšteg besmisla. Za konkretno taj odvratni dan krivim Kler Deni i njen poslednji film u kom se u prvih deset minuta neki lik ubije. Sa nekim prijateljima sam gledala taj film, oni su se veselo kikotali u nedeljnom post-parti raspoloženju, a ja sam osetila plimu saosećanja sa sporednim likom iz filma koji se ubio.

Posle te slike, ma koliko se trudila da mislim o lepim stvarima, samo mi je smrt bila u fokusu i sve ostalo je odjednom bilo toliko ogavno, da sam se nespretno izvinila i u nedostatku ideja izašla na ulicu da razbistrim mozak. Kiša je padala, ja sam kisnula i svaki prizor koji sam videla na ulici, postalo je toliko zastrašujuće tužan i gadan, da sam dobila napad panike. Hodala sam brzo u adrenalinskom rašu i bukvalno želela samo da umrem. Želela sam da se bacim pod kola, da proletim kroz staklo, da me nešto udari, zgazi, da učini da ne postojim. Bilo mi je previše svega, previše siromaštva, ružnoće, bede, tuge, previše bezizlaza, previše promašaja, sada i u budućnosti, previše laži i nerazumevanja.

Kako sam se uplašila tih odvratnih misli i progresivno galopirajuće misli o smrti kao izbavljenju, pokušavala sam da mislim na lepe stvari kao što su prijatelji, seks, roditelji, brat, sva dalja rodbina, sve bebe na svetu, rođendanski pokloni i primorski zalasci sunca. Naravno da nije išlo, jer je polovina mozga govorila "boli me kurac" za likove svih dragih osoba koji su mi se smenjivali u glavi kao dijapozitivi na času biologije. Ruke su mi se tresle dok sam imala neodoljivu želju da pucam sebi u glavu (ili još bolje da neko drugi puca), da se ubodem nožem u stomak i detaljno zamišljala sve najgore bolne smrti ovoga sveta, uzbuđeno kao da planiram letovanje. Oni dragi ljudi su se i dalje pojavljivali.

Nisam gledala kuda idem i preznojavala sam se iako je napolju bilo užasno hladno. Pomislila sam da sigurno tako izgleda nervni slom. Ceo moj mozak je goreo u mislima koje su se sudarale, a kao jedina jasna mogućnost činila mi se ideja da izvučem iz zida kabl tog sjebanog tevea.

Ulazak u kuću je bio još gori. Shvatila sam da sam sama i da sam zaboravila cigarete i sela sam na pod tako smrznuta, pokisla i kaljava i počela da plačem od muke. Naravno da je na ivici smešnog to da odrasla osoba bezrazložno rida na podu i ta me je poražavajuća činjenica još više zakopavala u očaj. Naravno da sam mogla da pozovem bilo koga, ali prosto nisam znala šta bih rekla. Osećala sam kao da nemam snage niti volje da čujem bilo čiji glas preko telefona i da bi me bilo koje ljudsko osećanje (ili ne daj bože zagrljaj) gurnulo još dublje u osećaj krivice i mizerije. U tom trenutku nisam osećala bukvalno ništa. Ni prema kome.

Pomisao na ljude koji besmisleno žive i besmisleno umiru, besmisleno jedu ili slušaju muziku trovala je bilo koji pokušaj da se zainteresujem za nešto osim smrti. Bila sam u strahu od ogledala u kome ću videti kako sam užasno ružna od te kiše i odsustva osećanja i mimike lica, bila sam u strahu da ću posustati i uspeti da se povredim. Prozor je bio na svega par koraka od mene, ali me je asocirao samo na to da želim da skočim, i ta mi se ideja u moru besmislenosti činila čak zanimljivom. Dobro sam znala taj "šta ako" pokvareni samoubilački hint i lažni nalet snage i prefriganosti koji vodi u izlaz, ka smrti.

Na brzinu sam ispremotavala sve dostupne i lake ideje da se sama ubijem, i te su me misli držale u kolko-tolko prisebnom stanju. Dva koraka do prozora, tri koraka do kupatila, prosto me je zabavljala ideja hajpa oko smrti i činjenice da me "boli kurac" za kratkotrajni bol ili haos koja bi moja iznenadna i bezrazložna smrt izazvala u najbližem okruženju. Dobra stvar je što sam i dalje samo sedela na podu, tako umazana, umorna, prljava i mokra.

Ne znam koliko sam tako sedela, kad su neki drugari ušli i puni iritantnog veselja doneli mi cigarete i ostatke večere sa koje sam zbrisala. Nešto sam zbrzala i praktično ih izbacila iz kuće, kao da imam da radim nešto veoma ozbiljno. I za njih me je isto boleo kurac. Razmišljala sam o mogućnosti da se naljute na mene i da ih više nikada ne vidim, što mi u tom trenutku uopšte nije predstavljalo problem. Uverila sam se da je depra dostigla patološki nivo i da više nisam u stanju da procenjujem ljudske odnose na uobičajen način, to me je malo (ali ništa značajno) zabrinulo i postidelo.

Pogledala sam na kalendar i videla koji je datum - nedelja, 2. mart i zamislila sam ga kao poslednji dan svog života i ništa. Nisam imala nikakvu želju da nekog čujem poslednji put, da napišem neko pismo ili slično, nije mi čak bilo stalo ni do uobičajenog samosažaljenja pred izvesnošću. Gledala sam u kalendar jedno pola sata sigurno, i odjednom - kao da gledam u japanski jelovnik, svi brojevi i slova su mi bili apsolutno nerazumljivi i besmisleni. Razmatrala sam potom čak i ideju da pogledam neki film, ali sam se setila da će me bilo čija smrt na filmu asocirati na sopstvenu, pa ću opet uleteti u vorteks. Kako sam sedela i dalje na podu, dupe mi je već malo utrnulo pa sam odlučila da legnem u krevet. Tako obučena, nesposobna da podnesem bilo kakvu dalju nelagodu u vidu hladnoće ili vlage, legla sam i pokrila se do grla. Malo mi je bilo odvratno što ležim u prljavoj odeći ispod jorgana, ali računala sam da je to bolje od razmrljane mene na trotoaru ispred. Prva pozitivna misao tog dana.

Što sam duže ležala, sve sam bila lenja da se imalo pomerim. Mržnja prema sebi i svetu nije jenjavala, kao ni osećaj opšteg besmisla, ali sam se polako opuštala usled toplote i mraka, kao pod dejstvom nekih sedativa. Ubrzo sam već osećala da je prva kriza prošla, ali nisam mogla da odem do kupatila ili do prozora, jer sam se plašila misli o smrti, te sam ostala u nepromenjenom položaju. Postalo mi je jasno da sve što treba da uradim jeste da ostanem tako mirna do jutra, ali nije još bilo ni 10 sati i ljudi su tek ulazili na dodelu Oskara.

Da bih okupirala mozak, bacila sam se u zamišljanje odvratno skupih i neudobnih svečanih haljina koje defiluju crvenim tepihom u holivudskom stilu, dok ja potpuno mizerna ležim u svojoj sobi, u nekom zaboravljenom kutku sveta, do malopre odlučna da se ubijem. Naravno oni dijapozitivi voljenih lica, bili su tu ali iako dosta bleđi, na začuđujuć način su dobili na važnosti, jer je empatija izgleda počela da mi se vraća. Naravno, to je olako moglo da se promeni da me je iko od njih pozvao i tražio da uradim ili kažem bilo šta, pa sam zato isključila telefon, notifikacije na fejzbuku i poslednim atomima ljubaznosti zamolila najupornije da me ostave na miru. Još uvek nisam bila sposobna za učestvovanje u normalnim društvenim odnosima i svaka naznaka nečijih očekivanja (u vidu odgovora na poruku, naprimer) ili uopšte koncepta budućnosti me je izbezumljivala.

Teško je rečima preneti dosadu koju sam osećala tako ležeći, jer mislim da je samo beba u ranim mesecima osuđena na tako nepomični zakukuljeni položaj, a stvarno ne mogu da se setim koliko je vremena prošlo, nekoliko sati sigurno. Bila sam apsolutno odlučna u tome da izdržim da ne radim apsolutno ništa dok mi se emocionalni i moždani impulsi ne vrate na normalu, jer je svaka potencijalna akcija mogla biti autodestruktivna. U nekom trenutku mi se čak pušilo, ali bila sam istrajna u tome da se ne pomerim, pa je i ta želja prošla. Počela sam da se uspavljujem mislima o smrti. Ubedila sam sebe da smrt (koja mi se i dalje činila lepuškasto) upravo tako izgleda – toplo ti je, ništa te ne boli, ništa te ne muči i sve će biti okej.

Uljuljkivala sam samu sebe u nadi da ću eventualno zaspati i zaboraviti na celu ovu epizodu, a prvi mali cilj mi je bio da zaspim pre četiri ili pet kako znam i umem, jer su ti sati najkritičniji, a ja sam moždano pražnjenje imala već u osam ili devet. Sklonila sam sat, kako me ne bi opterećivao, mislila sam o smrti koju mi niko ne brani, od koje me niko ne odgovara i posle koje me niko ne žali i osetila blago olakšanje, polako je opadao tonus besa, besmisla i motivacije za smrt, a sve to je smenila rastuća dosada.

U narednim danima proživela sam najgoru depresivnu epizodu u poslednjih deset godina, koja se sastojala iz slabog ili nikakvog obavljanja životnih funkcija. Samo sam ležala u krevetu, nisam jela, niti prala kosu i plakala sam dok ne bih dehidrirala. Živela sam povučeno i tiho, tiho i bezvoljno. Malo sam se krila dok sam plakala, malo sam plakala izmišljajući razloge za plakanje, istina je bila da je plakanje bio jedini smislen način da izrazim osećanja. Plakala sam što nekoga volim, plakala sam što se selim, plakala sam što se plašim ili što mi nedostaje omiljena šolja za kafu, plakala sam u gostima, plakala sam ulicom i po prodavnicama punim svetla i vesele muzike. I dalje mi sopstvene emocije nisu bile jasne, i dalje je bilo žao svega, tačnije - istovremeno mi je istim intenzitetom bilo žao i isflekane suknje i gladne dece u Africi, osećala sam užasnu prazninu koja me je gušila po ceo dan i kao hipnotisana sam išla za ljudima koje volim, da bi me njihovo prisustvo smirilo.

Foto via Flickr korisnik

Knar Bedian

Posle nekog vremena života na snoozu, postalo mi je jasno da se neću ubiti, da sam dosta bila na odsustvu i da imam snage i volje da se vratim životnim aktivnostima. Ali postala sam sigurna u jedno: Nikada se neću ubiti. Neću se ubiti, juhu! Neću se ubiti toliko, da i ako vam jave da sam se ubila - nisam, nego su me verovatno ubile tajne službe ili mafijaši i namestili da to tako izgleda. Samoubistvo koje se uvek šunjalo oko mene, pobedila sam te noći kad je Dženifer Lorens drugi put pala na crvenom tepihu (kad sam to čula sutradan, isto sam plakala).

Možda grešim, ali na osnovu svog poslednjeg naleta smrti, svi konvencionalni metodi preventive želje za smrću, poput razgovora sa lekarom ili onih telefona za pomoć zapravo ne rade. Čak i da sam bila u nedoumici da li zaista želim smrt, ideja da pozovem broj na koji se javlja potpuno nepoznata preljubazna i preprofesionalna osoba mi je pomalo strana. Da ne kažem idiotska. Imam osećaj da bi me toliko iznervirala empatija i razumevanje nekog čiji je posao da hendla samoubice, da bi me gurnula preko ivice. Pre bih zvala da naručim picu. Ta ideja je čak rabljena u jednoj Nik Hornbijevoj knjizi, i verovatno radi, pogotovo što sam sigurna da ugljeni hidrati i prosti šećeri deluju smirujuće i verovatno sa svetske bede i besmisla vraćaju fokus na telesne funkcije kao što su varenje i žeđ.

Ako zanemarimo tele-pomoć sumnjive efikasnosti i hospitalizaciju koja iz toga proizilazi, sva moja naknadna pamet, može se sažeti u samo jednu reč samopomoći: Nemoj.

__________________________________________________________________

Pogledajte naš dokumentarac "Šuma za samoubistva u Japanu" :

__________________________________________________________________

To "nemoj" se ne odnosi na suštinsko izlečenje razloga depresije i magičnu popravku svih pokvarenih mehanizama u mozgu koji su doveli do misli o smrti, već je više kao neka praktična alatka, koja pomaže da se dođe do kratkoročnog cilja – ne ubiti se odmah. A ne ubiti se danas, je novo živeti srećno do kraja života. "Nemoj" je kad se odnosiš prema sebi kao prema malom detetu, zbog koga je potrebno staviti štitnike na oštre uglove stola. "Nemoj" je kraljica demotivacija, a svi depresivni ljudi su već obrnuli igricu demotivacije. "Nemoj" u par lakih koraka odgađa smrt, sa nula truda, jer je dovoljno ništa ne uraditi i spontano ćeš ostati živ. Easy as that.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu